Zavod za proučavanje kulturnog razvitka sproveo je nedavno istraživanje “Kulturna politika nacionalnih muzeja”, u okviru koga je intervjuisano 13 od 14 direktora ovih ustanova. Svi su rekli da bi želeli da njihove ustanove postanu „savremene institucije, svojevrsni centri edukacije i kulture“. Ipak, preko potrebne strateške planove razvoja ima samo nekoliko muzeja, dok se u ostalim direktori i zaposleni oslanjaju na ad hok planiranje. Istraživanje pokazuje i da skoro dve trećine posetilaca dolazi u muzej kada je u toku nova izložba što je i logično, s obzirom na to da se stalne postavke retko menjaju. Statičnost stalnih postavki, pokazuje dalje istraživanje, i odsustvo savremenih sredstava komunikacije s publikom, posledica je dugotrajnog nemarnog odnosa društva, ali i nedovoljne aktivnosti samih muzejskih radnika. Slažem se.
Ali, šta se dešava kada isti ti radnici, iako nezadovoljni platom i uslovima rada, ipak hoće da svoja stručna znanja stave u službu ustanove u kojoj rade, kao što se to skoro desilo u ovdašnjem muzeju, a „glavni” im poruči – ne može? Kako imaju veoma bogatu, pre svega arheološku i numizmatičku zbirku, čiji mali deo uspevaju da izlože zbog nedostatka adekvatnih vitrina koje se zaključavaju, tražili su da se obezbedi samo 300.000 dinara kako bi ovi muzejski predmeti mogli biti privedeni nameni i izloženi pogledima posetilaca. Nove vitrine značile bi i česte i nove izložbe. „Glavni” je odsečno ponovio – ne može. Na pitanje zaposlenih – zašto, on je, kakav je saživljen sa funkcijom, podviknuo – zato!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.