Svaka domaćica si traži svoje

Eko Taxi Vranje

, Ljubinka Nastić, Nećemo u grad: Olga Novković, Stojanka Popović, Mlade žene neće da trpe: Stana Mačić

Ako žena vidi da ima pijanicu pored sebe ima da ga non stop nudi s rakiju, pa kad legne pijan ko božjak, iz tamninu izađe čelebija i uripi kroz prozor



 

„Žene drže kuće na svojim plećima. One krste i vodu nose“ – izreka je u poljaničkim selima. Nekada su patrijahalna pravila bila strožija, danas su vreme i emancipacija učinuli svoje.

– Danas i da zavisi od kućevan hleb, mlada žena neće da trpi komande svekrve i svekra. Gde ima poviše tu je veća sloga. Siromaštvo stvara svađe i razmirice i ide vik po kuću – kaže Stana Mančić (70), dok sadi krompir i briše znoj sa čela.

UDOVICE I RASPUŠTENICE

Sela zamiru, ona planinska su prazna, u njima nema mlađih ljudi od sedamdeset godina. Sela dole pored puta se održavaju, ali malo je domaćinstava u kojima žive po tri ili četiri generacije. Ima mnogo neoženjenih momaka, nešto manje raspuštenica i udovica, devojke beže u grad,

Ljubinka NastićStojanka Popović– Žene u Poljanici drže vlast u kući, a ko je duže na vlast ima lepši život i pretera devedesetu. Ranije nije bilo razvoda i toliko raspuštenica, ako je imala neka greška kod žene ili muža ostajalo je u kuću. Da ne pukne bruka, a sve se znalo. Drugo, ne ostavljaju se deca, a i tatko te je ispraćao iz kuće rečima: „Od sada tvoja kuća je kod tvog muža, na povratak ne pomišljaj“ – ističu dve starice, iz Golemog sela, dok razgovaramo u sokaku u centru sela.

Danas niko nikog ne ferma, navode. Muž ako voli više rakiju od žene, rakiju će nastaviti da drži u ruci, ali ženu ne.

Nećemo u grad: Olga NovkovićMlade žene neće da trpe: Stana Mačić– Žena si oće svoje, ako vidi da ima pijanicu pored sebe ima da ga non stop nudi sa rakiju, pa kad legne pijan ko božjak, iz tamninu izađe čelebija i uripi kroz prozor – kažu sagovornice.

Za mlađe nemaju sluha jer se vreme promenilo, pa svekrve slušaju snaje.

– Nijedna ne želi da živi u kući zajedno sa svekrvom. Retko gde je sloga, to se na prste može nabrojati. Za svaku mladu snaju njena majka je zlato, a svekrva ala. Nego, begajte sa tu glamnju! (fotoaparat) Ne znate vi kako je ovde, čim nas vide u novine ima da kažu: „Koj si ima čavku on si vika iš“! – zbore na rastanku.

STANIJO, DA TI ČESTITAMO

Svekrva se poštovala, jer se znalo da svaku ženu to čeka – da preuzme kuću, bude glavna i da nastavi da vodi domaćinstvo kako treba i još bolje. Bilo je i komičnih sizuacije, jer gde se mnogo radi šala je dolazila kao razbibriga.
– Sećam se, pričalo se, kako se osećala jedna snaška kad joj je umrla svekrva u 82-oj godini. Dođu njene drugačke da joj pomognu oko spremanje, da je teše da mnogo ne plače i da ne pišti dok redi jer deca će isplaši. Snaja, koja je imala 50 godine, leti po kući. Ode u sobu gde je svekrva, isplače je po propisu, dođe dole ispod ajet i spremaju se sarme i ono što je svekrva najviše volela, obično gol gra na đuvečku. Leti snaška, duri samo što se ne zanese i zapeva. Vidimo to, pa krenemo sa šalom: „Stanijo, da ti čestitamo“! „Šta, to, slatke, moje“! „Što si postala domaćica, more. Od danas, tvoja snaja ima da igra sitno“! Nastalo bi kikotanje, a naša komšika radosna, trči gore u sobu, pa opet oplakuje svekrvu, vika na sav glas milina da slušaš glas: „Mamo, mogla si još malka da poživiš“, a mi će umremo od smešku – pričaju žene u Gradnji.

U Gradnji su žene mnogo gostoprimljivije i spremne na razgovor.

– Skoro svima ćerke ili snaje žive u Vranju, tako da se raduju svakom njihovom dolasku. Padnu banice sirenjarke, ispričaju se sa unucima i olakšaju samoću. U grad ne žele jer su navikle na svoju kuću, svoj bunar, baštu, kokošku  – kaže Olga Novković (74).

Za ženu u poljaničkim selima uvek je bilo posla. Kuća, pripremanje hrane i zimnice, odgajanje dece, svima da se ugodi i da se pazi da ne dođe do svađe sa svekrvom.

– Ženu nikad muž nije mogao da ponizi jer je bila erbap i u mnogim situacijama vrtela ga je oko mali prst. Kad sam bila snaška, svekrva je bila zakon u kuću. Zakon koji je morao da se poštuje. Samo takva kuća mogla je da opstane, da ne bude gladi, boleština. Tako je bilo u mnogim domaćinskim kućama, a Gradnja je bilo selo za primer – navodi Stojanka Popović (77).

DEVOJAČKI DANI

Ona pamti lepe devojačke dane na selu kad cveta sve, pa i ljubav.

– Na sobori, u kolo, prvo se pogledi ukrste. A, kad se taj pogled zalepi u srce ne spava se. Samo znojenje preko noć. I krene dopisivanje. Nađe se hartija i neko ko će da prenosi pisma. Tako se ugovori sastanak. Obrazi crveni će izgore, svaka izgovorena reč je med. Pa isrpaćanje do dom. Idemo po put, jedan na jednu stranu drugi na drugu. Kakvo približivanje ili sačuvaj bože držanje za ruke. Da naiđe slučajno tatko i to da vidi, ako sam stasala devojka kožu bi mi odrao. Ali, ne prođe mnogo vreme i pusti se reč za ženenje. Dođu stariji ljudi i ugovore, sve po propis. Volenje je život, a kad se ulegne u kuću, svekrva, z’lva, jetrva, pa deca i volenje dobija drugu priču. Rabota, borba da se opstane, napreduje, čekalo nas je svaki dan – priča Stojanka.

Glavna je bila podela posla, da se zna ko šta radi.

DOSTINA UDAJA

Za mladu devojku, pričaju nam žene iz Uševca, u povratku dok pijemo kafu pored Veternice, mnogo je bitno da ne pogreši kad je udaja u pitanju.
– Udaja je kao lutrija, da li ćeš da izvučeš premiju ili ne. Mora da se, odmah, dobro razmisli za koga ćeš da kreneš, a kad stomak bude do zuba, onda je kasno. Bila sam visoka, kršna, crvena u obrazi, lomim se u struku kad hodam. Naletim na lepog, ali nije sve u lepotinju. Moja drugarica Dosta, udala se u drugo selo, gore u planinu, ali je barem proživela. Navodadžije su je udale. Pričala mi je kako je bilo: „Otvorila sam vrata, nasmejala se i pitala petnaestogodišnjeg dečaka: „Ti li si mlađi brat na mog budućeg muža“? „Jok, more, ja sam ti muž“, odgovorio je omanji, koščat momčić. „Tugo, pa njegovi su me uzeli za rabotu, a sa ovo dete koje je mlado i manje od mene za čitavu glavu ima da se igram dok ga ne naučim kako svira svirala sa dvanajest rupa, razmišljala sam, kad mi se momče kikireščić privuče uz suknju i poče da se smeje. „Tatko vika samo skoči sinko, sve si nađe svoj put“, kaže mi, a ja da umirem od smeha. „Ako, tatko viče tako, onda skači, ali prvo da namestim beo čaršav. Morala sam da ga natopim krvlju kako sam znala i umela.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar