-Novinar, novinar, asmo kar, što bi rekli braća Cig… ovaj, Romi. So pijafte, ovako pred fajront. I pesmu će ti naručim, alo, muzićari, dajte onu vašu staru – “ramu davala”! Kako ne znate? Vi ne znate, pa tatko li mi da zna, što lega na groblje u Šaprance? Eee, kad spomena tatka mi, odem onomad da mu zapalim sveću, malko da mu osvetlim, kad, on ne zbori s mene, mrtav ladan!
-I ne znate “ramu davala”? E sad, kako ide… Ovako otprilike – “Jovicu žena varala, šarala, šeće-RA MU DAVALA”… Aaa, setiste li se, ajmo iz “ce”!
-Novinare, još ovu da popijemo, pa moram da itam doma, danas mi je godišnjica braka. Mislim, sutra je, ali samo još neki minut, dok otkuca ono vampirsko dvanaes, i dok me onaj vampir od ženu mi ne dočeka na vrata u položaj; ne be u figure veneris neki položaj, nego položaj F, s pesnice na kukovi, a laktovi od duvar do duvar.
-Eh, ne znaš ženu mi! Ona be, ceo grad je zna, kolko je visoka tolko je široka… Pa dobro, većina su takve, ali ova moja je posebna… Kako da ti objasnim… Zovu je “tomahavka”! Eee, seti li se, u glavu te šuntavu! A ja pa zovem je “džigerica”. Zašto džigerica? Tiki, kad počnasmo da se zabavljamo, mesec, dva, tri, ona ne dava pa ne dava! Aman, reko, zlatna li ti je, osigurana li ti je, daj i ja onda da osiguram levu ruku! Zašto levu, pita ona, pa ti si dešnjak. Pa, reko, tolko se napalim od faćanje, pa doma kad dođem tri puta se zaključam u kupatilo, i punim bugarski šljem, tri krivače! Bugarski, bugarski, nemački je plitak za onu količinu! I to ne zdesnu ruku, nego s levu, ona mu dođe kao tuđa. Pa, ili davaj, ili da se potikujemo, kao manastirske mačke!
-Ma dragi, kaže ona, oću ja da dam, i iz mene posle naši sastanci poza muzej ili u zabavište teči kao iz Kazanđol, al ovo da utuviš u šuplju lejku – ja sam virgo intakta, i ništa pre braka nema da obiđeš od moj bus!
-Što ću, kude ću, a voleo sam je mnogo, vidim mora da se ženim, ako oću da otvorim rajske dveri. I tako i bi. Prva bračna noć, ja zbivam, ona kuka kao da je koljam, em tesno em krvavo, majka mi ujutru vodi kolo s crven čaršaf, tatko mi uzvario grejanu rakiju, ona lega, puši cigaru i smeška se, arno vu. Ama dragi, kaže, što si uilan, jes da me mnogo bolelo, ali mogli bi i da poftorimo, pa malka po malka, će se proširi šlajkica. Dobro, reko, nemam ništa protiv, ali samo mi objasni, odokle mi na čindo mesarski pečat, kao na džigericu što kupujem kod komšiju kasapina? Virgo intakta, ispod desnog lakta!
-A ona je inače iz Krševicu (e pa, nemoj sad da rimuješ), vidiš, nedelja, prazan grad, samo zetovi s kola alujev po okolni sela, nekako da se prerane, i popiju neku rakiju. Pa tako i ja kod tasta mi u Krševicu (još jemput li rimuješ kad spominjam rodno mesto na ženu mi, pola Vranje da me onodi, ako ti još jedan reč prozborim!), i ja kod tasta mi, on sedi u avliju. Ooo, zete, moj te srete, tolko mi se obradova. Duša valja, natoči rakiju, sednasmo da popijemo, ja mu nešto pričam, a on sve dzika nadole, kao magare iz lesku.
-Ama dedo, što gledaš to natam, mimo mene? Ma, gledam gu onu udovicu, Jordan maločas otide niz reku, a ona sve po njega, će padne tu jaribaš, garantovano. Eh, jaribaš, u njine godine? Kad ti se on izbeči – ti ne znaš, kaže, ona je i mene onomad tela seksualno da zloupotrebi, ali ne dava se čiča! Dođe tu, a voli da gu pine, popismo kao pribogu ti i ja sad, ona usvitka s oči. Komšijo, kaže, mi smo si naši, mora da se pomagamo, ne li, ki ki ki? Ama, komšike, de me mene nađe, ako ti je do starci, baš ti je prizortilo, eno ti arheološko nalazište, će nađeš tu i nekoga Kelta ili Sande Makedonskoga, oni su postari od mene.
-Dobro dedo, reko, nisam za to došo, nego sutra mi je godišnjica braka, s ćerku ti, ti se otkači od bedu a na mene mi napuni samar, i u to ime, će mi daš li jedno jare? Tast počna da se vrti kao da ima crvi u dupe; će daš, ili nećeš? Pa će dadu, da ga jebu… A znam ga, čim počne tako da zbori, neće je na arno. A ća ga zakoljaš li, ja nesam umejatan za takve rabote? Pa će ga zakolju, da ga jebu… A možeš li i da ga odereš, i drob da mu središ? Pa će ga oderu, da ga jebu… A možeš li, naposletku, da ga isečeš na čereci, i da ga upakuješ u ceger, ćerka ti da se ne muči, samo da ga ispeče? Pa će ga rasčereču, da ga jebu… I ja u zadrugu, tast ostana da sređuje jare, zakolja, odere, izvadi drob za sarmicu, obesi na bagrem da se cedi, opere, raščereči, upakuje, i donese u zadrugu. Aj dedo, jedno pivo, zamučio si se. Pa da popiju, da ga jebu…
-I evo maločas, novinare, pre nego ti da dođeš, đavol me nadari da otvorim onaj ceger, tast mi de mi upakovao jagu. Otud-odovud, nešto mi čudno. Obrnem telefon, ete ti ga on javlja se otud, cvrca onako kroz šuplji zubi, i poreva, audio znaci da se s nešto dobro natepao.
-A be, dedo, reko, kolko noge ima ovo tvoje jare? Vika, tri! Pa kako tri? Tako, reče, šareno. Ja sam, zete, išo u staru školu, a ne kao ti, doduše ti ni u ovu novu nisi išo, de nastavnici samo štrajkuju, a ništa ne uče đaci, i učio sam pesmicu iz zbirku “Dukine priče” – “Jarac živoderac”. I tu se lepo kaže – “ja sam jarac živoderac, živ klan nedoklan, živ dran nedodran, živ soljen nedosoljen, živ pečen nedopečen, živ jeden nedojeden; zubi su mi kao kolac, pregrišću te kao konac”! Pa dobro be, sve s ono jare ti odradi, a ti me vikaš za jedan čerek! Pa ja muda na vrcu li će jedem?! Nego samo ti i žena ti džigerica da se natepate? A što se džigerice tiče, ne sekiraj se mlogo; i ja sam od majku vu na čindo nosio mesarski pečat! Da ga jebu!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.