Dao sam to što imam

,

Tugo, kad sam video Gorana, ono, bre, meso izgorelo, čitave rupe po telu.
Potresao sam se, otišao kod doktora i viknuo: Deri kožu kao jarcu, od obe noge

Ivica Djorđević (39), iz planinskog sela Klašnjica, osam kilometara udaljenog od Vranja, donirao je kožu komšiji Goranu Joviću (46) koji je stradao u požaru toliko da mu je izgorelo 80 odsto kože. Ništa čudno, da Ivica sa suprugom Oljom i decom: Isidorom (17), Bojanom (16) i Natašom (7) ne živi od nadničenja i sitne poljoprivrede. Ipak, otišao je u Beograd, na VMA, gde je Goran ležao u teškom stanju, i saopštio : lekarima: „Čujem, treba da se donira koža. Evo uzmite, to je jedino što mogu da ponudim“.

KAO BUKTINjA

Goran se polako opravlja na VMA; Ivica se vratio kući i već je navikao na bolove. Koža zarasta a on, iako mora da leži i odmara, kroji voćnjak kraj kuće i čeka priliku za kakav posao. Dolazi lepo vreme pa možda ispadne da zidarskim, dunđerskim zanatom zaradi koji dinar i porodici priušti iole pristojan život.

– Za hleba će uvek da se nađe. Supruga Olja i ja ne stidimo se da se latimo bilo kog posla. Za dunđeraj sam majstor, sve umem da radim i kad ima posla ljudi me zovu. Sad naiđoše teška vremena, mnogo je onih sa praznih džepovima, pa nema kome da radiš. Onda se okrenem voćnjaku, tu je baštica, krava. Mora da se preživi. Porodica je svetinja i mora da se sačuva, deca da se izvedu na put – kaže Ivica.

Njemu je trenutno bitno da je njegov prijatelj Goran živ i da se oporavlja.

-Šta je sve pretrpeo zna njegova duša, a šta sam ja, nije bitno – bolovi prođu, ali svest da ste nekome pomogli čini vas srećnim i ponosnim – navodi Ivica.

A, sve se desilo u februaru kada je Goran pošao da raščišćava vinograd u susednom Balinovcu gde je prešao da živi. Poneo je testeru da poseče šiblje i zapali ga.

– Nije primetio da mu ulje od testere kaplje iz rezervoara i sliva se na nogavicu od pantalona i najlonsku jaknu. U jednom trenutku na svećicama motorke izbile su varnice i iskre zapalile jaknu. Goran je počeo da gori kao buktinja; sreća, bio je u blizini kuće i uspeli su da ga spasu da čitav ne izgori. U teškom stanju, hitno je prebačen u nišku bolnicu, a potom na VMA u Beograd – priča Ivica.

On je za ovaj događaj čuo od prijatelja. Odmah je otišao da poseti porodicu Savić sa kojom su u Klašnjici bili komšije, družili se, odlazili jedni drugima na slave.

U Balinovcu je sreo njegovog mlađeg sina Miloša:

– Kako je tata – pitam ga,

–  Nije dobar, ko zna šta će biti. Doktori u Beogradu traže da neko donira kožu kako bi ga spasli, ali nema takvog – zabrinuto je odgovorio.

– Šta treba da se uradi da se donira koža? pitam, žao mi deteta, kad naiđe Goranova supruga Zlata koja poče da plače i kuka.

– Zdravstvena knjižica, i da si sto odsto zdrav, odgovoriše mi.

Ništa im nisam obećao, dođem kući i kažem ženi:

– Olja, Goran je u teškom stanju, treba da mu dam kožu, toliko mogu da pomognem“.

– Ako smatraš da možeš, pomogni, od Boga je blagosloveno“, ohrabrila me je.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)