-Taman ti, novinare, nalete mi ko kec na deset, ovako pred fajront! Lele, što imam da ti pričam, nešto svašta, što sam se danas nagledao kao učesnik u saobraćaju. Nego, ja pa… Odma te faćam, ko zmija žabu, a ne te ni pokani. Što će piješ? Dobro… Konobar, dva piva, ali studeni da su, onako, kao babina sisa!
-Tako mi i dan nekako počna, vrtim se po dvor kao gluva kučka, ovo-ono, čekam gazda da me pozove, još juče mi reče nešto za Preševo da treba da vozim. I tako ja po avliju natam-navam, čekam gazdin poziv, a dosadno mi, što da pravim, ček, reko, će navratim do komšiku, nisam bio ima tri-četiri meseca, otkako se porodila, a lepo živimo s nju, za razliku od onoga njenoga muža, jednoga neopojanoga biždeka i pijanduru, što samo gleda što će poloka i to za dž, kolac nije zašiljio u kuću, niti je jedan ekser zakovao.
-Za razliku od komšiku, jednu umejatnu i vrednu ženicu, kad se ustrči po kuću i avliju, kao da se klonirala, de li i kako sve stigne, da se čudi čovek. Nego, ne stoji kuća na temelj, nego na ženu, pa tako i ona; što će s onu lenštinu i alkosa, neko mora i da radi. Jedan takav mora da je u kuću, pored ovakvoga lijavoga domaćina. Došenjka se odnegde, od nekakvu londžu, upovraćan i umočan, ženooo! – izapinja se od portu, da čuju komšije kakav je on erbap i gazda u kuću – ženoo morii, što ima za jedenje, majke će ti ga nabutam, i ima li tam čiste džopke i opeglane, da se presvučem, pa da se nab’pam i da se izvalim da spijem! Ona, jadnica, trči otud, seca ga onakvoga utepanoga do kuću, komšiluk da ne seiri, a on i majku i šajku, do poganca pod prag. Što ćeš, najubavu krušku svinja gu jede…
-I ja tako, dok čekam gazdin poziv, aj do komšiku na kafu; kad ja tamo, a ono u avliju kante s kreč, četke, najloni, nameštaj nadvor, jedan orljak, vidi se, krečenje. A znaš kako ti je: jedno krečenje – pola selenje. U celu onu ludnicu, čujem pa još kako se ono detište, kolko ima, tri-četiri meseca, dere iz kuću, kao da ga kolju. Čekam da vidim majstori, molerinke, ili domaćina, kad ono, iskača komšika, zvarnala rukavi, od kreč i boju oči vu se ne vidiv. Ona kreči! Ona kreči, dete pišti, ja se nađo u čudo. Šta je be ovo, reko, komšike, ti krečiš, dete plače… Ete, kaže komšika, tragedija, vidiš i sam – raskrečila sam se, a nema koj da mi ga ljuljne!
-Delikatan trenutak, ali u taj ma’, bog da ga pomože, vikna me gazda. Odma, kaže, doodi u firmu, evo, kamionče te čeka, da voziš jajca u Preševo. Ostavim ja komšiku, božemeprosti, onako raskrečenu, rabota je rabota. Trk u firmu, upalim onaj naš kamion, pun s jajca, pa za Preševo. Vozim, vozim, a sve mi ona jadna raskrečena komšika u mozak. I tako dekoncentrisan, napravim utata. Sve mislim ko li će vu ga ljuljne na komšiku, mislim dete, i odjemput – bangauuu! – napravim karambol na put. I to ne da čuknem bilo koga, nekakvoga pešaka ili kilavoga biciklistu, nego baš se zakovem u policijsko vozilo! Ooo, gospode, i ti pravo ne sudiš!
-Iskočim iz kamion, otud narodna vlast, namešta iskrivene šapke na čuture, faća se za pendreci. I to ko prvi? Onaj milicajac iz okolno turističko mesto, kako mu imeše, mislim da je Canko. A to ti je onaj, što mu je privaljala nekakva opruga, a žal ga da plati, pa onomad dođe kod mene, kaže majstore, treba mi takav i takav feder; imaš li, ili mož li mi napraviš? A ja će ti se odužim, moje pijenje; na tuđu slavu, mislim se. Ne mogu, reko, Canko, a i nemam na lager, ali to nije nikakav problem sam da si napraviš. Evo ja će ti dam žicu, pa omotaj oko nešto oblo, kolko ti fi treba, ukovi ukovi okolo, izvuči, i eto ti opruga. Dobro majstore, kaže Canko, fala ti makar na žicu, ali k’d-t’d će dođeš ti na mojega. I zove me Canko posle neko vreme, kaže, majstore, ja napravi sve kako si mi reko, ali ima jedan problem; koji problem Canko? Pa, kaže, opruga ispala odlično, pucka, kao iz fabriku, ali sad ne znam kako da je izvučem. Odokle, crni Canko da je izvučeš, pa oko što si je motao i kovao? Pa, kaže, oko banderu!
-I baš Canko mi se pade. Vadi onu motorolu, javlja tamo u policiju na nekoga šefka. Turulu, turulu, alo šefe, patrola je imala saobraćajnu nezgodu tu i tu. Onaj otuda ga pituje – pa s koga ste to imali nezgodu? Šefe, to je kamion pun s jajca; ali ništa se ne sekirajte, jajca su iskršeni, ali je organ čitav!
-I uzede Canko da me opravlja, piše onaj zapisnik, pisa be, pisa, ama “Rat i mir” li pišeš, be? Molim, udaljite se sa lice mesta, utoporio se Canko. I ja onako iznerviran, i zbog raskrečenu komšiku, i zbog iskršeni jajca, i zbog pustu Cankovu oprugu, što ne mu dado, majčina mi, udaljim se jedno sto metra, zapalim cigaru, i čekam zapisnik, izabrana dela. Kad odjemput, baš pred mene, dva džipa sa zatamnjeni stakla, neka sirotinja, vidi se, otud-odovud, vroouuu, zakačiše se. Ništa strašno, nije neka šteta, tako, par iljade evra. Stanaše, eto ti ih izlaze vozači, fala bogu, ništa im nije, živi i zdravi. Iz jedan džip izlazi ženska, ma nije ženska, nego ribetina, mlada, doterana, domindžos, dupence, sisice, čim je vido, odma zaboravi na jadnu komšiku što se raskrečila; iz drugi pa džip izlazi frajer, i on mlad, visok pa t’nak, pa bildovan, pa depiliran, zlatne kajle od po pola kilo na ruke i oko gušu. Oba namršteni izlaze iz vozila, al kako se vidoše, oči im se usvitkaše, na onoga momka odma se napravi šatorče na šljic, a ženska se ovlaži kao oktobar. Ma i ne gledaju štetu na džipovi, odma počnaše da se bare.
-Ma ajte, molim vas, kakav džip, kakva šteta, šta je to za nas, ovo nas je sam Amor, bog ljubavi ovako spojio. Izgleda da smo ovde oboje našli ljubav svog života!
I sve tako cile-mile, reko, ovde garantovano pada i roke-koke. Jao što ste slatki, jao što ste divni, ma kakvi džipovi, tiki, seti se frajer – e, kaže, da proslavimo ovaj naš sudbonosni susret, slučajno imam u đepek flašu šampanjac, pa da popijemo, za našuju večnuju ljubov! Oohh, kako je to romantično, breva ona mlada, pa da popijemo bruderšaft! E pa, zbuni se onaj dasa, šampanjac evo, ima, ali imam samo jednu čašu, ali nema veze, će popijemo bruderšaft i iz tu jednu, ionako, osećam, sve u životu od večeras će delimo. Izvolte, molim lepo, dame imaju prednost! Riba, sva srećna, navali onu čašu, eksira je; još jednu, kaže frajer, insistriram, da se ne buni ova lepa leva nogica, što je desna povlašćena, na jednu nogu se ne odi. I ona ti gl gl gl, navali i onu drugu čašu na eks, podrigna, i kaže – e, sada vi, da zapečatimo naš srećan i sudbinski susret. Frajer se malo uzvrte, pogleda uvis, duboko uzdahna, pa kaže – znate šta, ipak bih ja sačekao policiju, evo ih baš tu pri ruci!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.