Tomićevi Švajcarci

,

Predsednik “Simpa” je 2004. ubeđivao radnike da ne prodaju svoj kapital onima koji imaju pare, a dve godine kasnije je anonimim biznismenima omogućio da kroz dokapitalizaciju postanu većinski vlasnici dve strateške fabrike u Bujanovcu

Privrednim čudima Dragomira Tomića nikad kraja. Gde god da zagrebeš, pojavi se neki posao o kojem akcionari “Simpa”, ali i šira javnost, ne znaju gotovo ništa.

Tu svakako spada i fabrika sunđera “Simpen” u Bujanovcu, koja je 1990. podignuta pretežno parama poreskih obveznika. Ništa tu danas ne bi bilo čudno da krajem 2005. i početkom 2006. nije opet sagrađena fabrika sunđera, pored stare, uz pomoć stranog investitora. No, krenimo redom.

SPAJANjE I SMANjIVANjE

Priča o “Simpenu” počinje 1990. godine, kada je ta fabrika svečano puštena u rad, na dan oslobođenja Bujanovca. Prema navodima “Slobodne reči” iz tog vremena, objekat je izgrađen u rekordnom roku, za 54 dana, oprema je uvežena iz Engleske, a u sve to ukupno je uložen tadašnji 201 milion dinara, što je po zvaničnom kursu od 7,5 dinara za marku (podatak sa sajt NBS) iznosilo oko 27 miliona maraka. Veći deo sredstava obezbedili su, ko bi drugi, građani – polovina je došla iz Zajma za privredni preporod Srbije, 16 odsto iz Republičkog fonda za razvoj, dok je “Simpo” dao 34 odsto para.

Godišnja vrednost proizvodnje “Simpena” trebalo je da iznosi 10 miliona dolara, a kako su tada govorili predstavnici “Simpa”, ta fabrika sunđera, koja je trebalo da zaposli 50 ljudi, bila je “neophodna radi daljeg ofanzivnog nastupa na inostranom tržištu”.

Devedesetih godina Tomić je bio u graditeljskom usponu, pa je u Bujanovcu otvoren i “Simflin”, fabrika netkanog tekstila, odnosno industrijske vate. Prema pisanju “Slobodne reči”, vrednost ove investicije bila je pet miliona nemačkih maraka, a planirana godišnja proizvodnja od 6,5 miliona maraka trebalo je da omogući povraćaj uloženog za svega dve godine. U toj fabrici trebalo je zaposliti 22 radnika.

Kada je o “Simflinu” reč, na sajtu “Simpa” je pisalo da je izgradnjom tog pogona 1994. godine, “uz postojeće fabrike dušeka, regenerata i poliuretanske pene (sunđera), nastavljeno zaokruživanje proizvodnje, povezivanje i zatvaranje reprocelina u Kompaniji”.
Šta se onda dogodilo sa “Sinflinom” i “Simpenom”, koji proizvode dva strateška materijala za “Simpo” i njegovu Tapetariju – sunđer i industrijsku vatu?

Kako “Vranjske” saznaju, ova dva preduzeća najpre su 2003. spojena, a zatim je 2006.  izgrađena još jedna fabrika sunđera. U tako nastaloj celini, putem dokapitalizacije, strani partner iz Švajcarske postao je većinski vlasnik sa 67 odsto kapitala (vidi okvir).

SVE U CUGU

Prema podacima srpske Agencije za privredne registre (APR) može se videti da je sada vrednost upisanog kapitala u “Simpenu” tek oko šest miliona evra, te da je strani investitor “Techno Finance AG” sa sedištem u Cugu, Švajcarska. To je, inače, grad u kojem se plaća najmanji porez. Firme poput “Techno Finance”-a osnivaju se sa kapitalom od 100.000 franaka, a deoničari mogu da ostanu potpuno anonimni. Štaviše, nema ograničenja za strane državljane, s tim da direktor mora da bude iz Švajcarske, što nije nikakav problem, jer i tamo postoje advokati koji će vam rado, za određenu svotu novca, pružiti tu vrstu usluge.

KO JE BORISLAV MILAČIĆ

Jedan od članova Upravnog odbora “Simpena” je i Borislav Milačić, ministar finansija u Vladi Srbije, od jula 1997. do oktobra 2000, te koministar u Prelaznoj vladi do januara 2001. On se po završetku Ekonomskog fakulteta u Beogradu zaposlio u “Beobanci”, a potom je radio u Republičkoj zajednici za poslove cena. Onda ga je, navodi se u štampi iz tog vremena, primetila Živana Olbina, tadašnja predsednica (beo)gradske vlade, i dovela u Skupstinu grada, gde je takođe bio ministar. Za njega se tada govorilo da je jedan od najboljih i najtalentovanijih finansijera u zemlji. Milačic je potom otišao u građevinsko preduzeće “Koling”, koje je, kažu, „doveo u red“.

Kako se “Simpov” partner uklapa u ovaj profil? Gotovo idealno. Prema švajcarskim privrednim registrima, osnivači “Techno Finance AG” su izvesna gospoda Kin Džejms, Britanac koji živi u Luganu, i Dejvid Rizbi, Australijanc sa prebivalištem u Arapskim Emiratima (Dubai).

Šta o njima i njihovim poslovnim poduhvatima može još da se sazna?

“Guglovanje” Techno Finance”-a ne daje praktično nikakve rezultate, što znači da se radi o, najblaže rečeno, malenoj firmi bez značajnijih aktivnosti, kako na svetskom, tako i na srpskom nivou, izuzimajući ortakluk sa Dragomirom Tomićem. Više detalja o švajcarskim investitorima nismo dobili ni iz “Simpena” (vidi okvir).

Na drugoj strani, krajem 2000. “Simpo” je privatizovan i pretvoren u akcionarsko društvo, a Tomić je potom činio sve ne bi li obeshrabrio radnike da prodaju svoj kapital.

– Nije čudo što se oko naših akcija otimaju, jer smo mi perspektivna firma. Strašno je to što neki navijaju za ljude koji ne znaju šta je “Simpo”, a kamoli šta će biti sa njim i njegovim akcijama. Želim da poručim mojim radnicima da moraju da budu svesni da mnogo rizikuju ako svoje akcije prodaju onima koji nude samo neizvesnost…” – govorio je Tomić tokom predizborne kampanje 2004. godine, a prenela “Slobodna reč”.

On je tada takođe rekao da je “Simpo” angažovao brokersku kuću koja će upisivati akcije zaposlenih i koja će taj paket prodati onome za koga se dokaže da je garant “Simpovog” postojanja.

– To ne sme da bude neko ko će “Simpo” rasparčati, pa onome ko ima para prodati “Simpove” fabrike u Bujanovcu, rasturiti privredni bedem Srbije. Ako hoćemo da sačuvamo nacionalnu ekonomiju, moramo mi da budemo vlasnici – kazao je Tomić 2004. godine.

Dakle, Tomić je ubeđivao radnike da ne prodaju svoj kapital onima koji imaju pare, a dve godine kasnije je anonimnim Švajcarcima omogućio da kroz dokapitalizaciju postanu većinski vlasnici strateških fabrika kakve su “Simpen” i “Simflin”.

No, trešnjica na šlag je to što se, prema saznanjima “Vranjskih”, tokom izgradnje nove fabrike (Koštuničin kamen temeljac) u Bujanovcu nekoliko puta pojavio i Tomićev sin Goran. On se, navodno,  kao prevodilac angažovao i tokom ugovaranja kupovine opreme u Engleskoj.

Pa vi sad vidite.

ŠTA KAŽU U SIMPENU

Strani partner uložio četiri miliona evra

„Simpove“ fabrike sunđera i simflina su otpočele sa radom 1990/1993. godine kao organizacioni deo kompanije „Simpo“ u Bujanovcu. U toku 2003. „Simpo“, kao osnivač, formirao je posebno pravno lice, pod nazivom „Simpen“, koje je obavljalo proizvodnju i promet sunđera i netkanog tekstila. Kao ulog, „Simpo“ je uneo postojeće fabrike sa pokretnim stvarima i osnovnim sredstvima sa kojima je „Simpen“ obavljao delatnost.
Tehnološki razvoj u proizvodnji sunđera, a s tim u vezi, konkurentnost „Simpovih“ proizvoda na domaćem i stranim tržištima, uslovili su neminovnost investiranja u nove proizvodne pogone. Posle dugih pregovora sa stranim partnerom, u toku 2006. zaključen je Ugovor o zajedničkom ulaganju (Joint venture agreement) u postojeće privredno društvo, kojim je obezbeđena izgradnja nove fabrike i uvođenje tehnologije poslednje generacije u proces proizvodnje.
Strani partner je uložio četiri miliona evra iz kojih je finansirana izgradnja nove fabrike i kupovina savremenije opreme. „Simpov“ ulog u zajedničku firmu bile su stare fabrike sunđera i simflina sa postojećom opremom. Vrednost uloga je utvrđena na osnovu procene izvršene od strane „Ekonomskog instituta“ u Beogradu. Ovom procenom, vrednost „Simpovog“ kapitala u „Simpenu“ je povećana za 30 odsto . Time je, nakon izvršene dokapitalizacije stranim ulogom, „Simpov“ udeo formirao 33 odsto učešća u ukupnom kapitalu „Simpena“.
Sem toga, strani partner je prihvatio da, na ime „Simpovih“ obaveza po osnovu dugoročnih i kratkoročnih kredita, „Simpen“ preuzme kroz deobni bilans dodatno zaduženje u iznosu od 65,5 miliona dinara. Saglasnost na Ugovor o zajedničkom ulaganju, pored nadležnih organa „Simpa“, dali su i nadležni državni organi. Nova fabrika, izgrađena u roku od godinu dana, počela je sa radom novembra 2006. godine.
Od momenta kada je „Simpen“ otpočeo sa radom u novim proizvodnim pogonima, vrlo brzo je obezbeđeno pozitivno poslovanje i uredno snadbevanje „Simpa“ značajnim repromaterijalom, pod povoljnijim uslovima u odnosu na ostale dobavljače. Pored toga, zahvaljujući stranom ulagaču, „Simpu“ je obezbeđena i posebna pogodnost odloženog plaćanja, tako da je „Simpen“, u odnosu na ostale snadbevače, omogućio „Simpu“ najveći robni kredit od preko četiri miliona eura.
Poslovni rezultat „Simpena“ ima stalno rastući trend. Obim proizvodnje poliuretanske pene u 2010. od 3.420 tona je gotovo duplo veći u odnosu na obim ostvaren 2006. Značajno je proširen asortiman pena, uvođenjem novih tipova.
Visok kvalitet proizvoda i širok asortiman vrlo brzo su pozicionirali „Simpen“ na mesto jednog od najznačajnijih snabdevača PU pene i netkanog tekstila u regionu. Rast proizvodnje uslovio je potrebu angažovanja većeg broja radnika, tako da je, u odnosu na 2006.( 65 radnika), broj zaposlenih povećan za na 109.
Većinski vlasnik 67 odsto udela u „Simpenu“ je inostrana kopanija – akcionarsko društvo „Techno Finance AG“ iz Švajcarske, koja je u Upravi „Simpena“ imenovala domaće stručnjake pravne i ekonomske struke, među kojima i eksperta za ekonomiju i finansije g-dina Borislava Milačića.
Dosadašnji postignuti rezultati u radu Simpena, su još jedan u nizu, uspešnih poslovnih poteza predsednika „Simpa“ g-dina Dragana Tomića. Istovremeno, to je i primer dobre privatizacije, kojom se kroz konkretan projekat privlači strani partner, mobiliše strani kapital, dovode nove tehnologije i otvaraju nova radna mesta.

Upravni Odbor preduzeća „Simpen“ d.o.o

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)