Fama o nebeskoj Srbiji

Eko Taxi Vranje

Insistiranje na nacionalnom jedinstvu zapravo je prikriveni poziv za povratak totalitarizma. To je mučno, a izgleda i nesavladivo nasleđe viševekovne orijentalne despotije



 

Svetislav Basara, jedan od najznačajnijih pisaca celog postjugoslovenskog književnog prostora, imaće svoje veče, 25. marta, u okviru ovogodišnje 45. Borine nedelje.

Autor knjiga Fama o biciklistima, Na Gralovom tragu, Mongolski bedeker, Peking by night, Srce zemlje, Dnevnik Marte Koen… i u poslednje vreme neumorni kolumnista brojnih novina i časopisa, govori za „Vranjske“ o tome šta je sve trulo u državi Srbiji i dokle smo stigli bauljajući kroz posmiloševićevsku desetogodišnju tranziciju.

U svom najnovijem romanu „Početak bune protiv dahija“ (Dereta, 2010) bavite se razbijanjem velikih mitova vezanih za Prvi i Drugi srpski ustanak, odnosno preispitivanjem istorije. Kako u tom preispitivanju prolazi mit o nacionalnom jedinstvu?

– Da počnem od kraja pitanja: insistiranje na nacionalnom jedinstvu zapravo je prikriveni poziv za povratak totalitarizma. To je mučno, a izgleda i nesavladivo nasleđe viševekovne orijentalne despotije. I to je, ujedno, i osnovna ideja romana „Početak bune protiv dahija“. Nije mi bila namera da dekonstruišem istorijske mitove, daleko od toga. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je to jalov posao. Zvanična istorija, pogotovu na Balkanu, nikada ne uspeva da se uzdigne iznad lažnog mita. Ali, tako je i na drugim mestima. S tim što u kultivisanijim zajednicama postoji osećaj za meru. I – ovo je vrlo važno – za vreme. Kod nas je drugačije: istorijski događaji (autentični ili fiktivni) nikada ne prolaze, nikada zapravo ne postaju istorija, nego se gomilaju i sakupljaju u akumulaciono jezero inercije koje guši svaku autentičnost sadašnjosti i na izvestan način sprečava dolazak budućnosti. Poslednjih deset godina su laboratorijski dokaz takvog stanja.

Kada kažete da idealizovane slike o srpskoj veličini i obespravljenosti „za dobre pare štancuju Ćosić, Babuška Vukadinović i zloguki Antonić“, kako razumete prijemčivost ljudi za takve slike?

– To je potreba ljudi da znaju ko su, šta su i odakle dolaze. I kao pojedinci i kao kolektiv. Bez pamćenja nema života. Ali kada pamćenje potisne život, što se ovde često događa, pogotovo ako je to pamćenje lažno, to jest – iskonstruisano u sadašnjosti, onda nastaju problemi.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar