Stop kulturnom inžinjeringu

Eko Taxi Vranje

Koteska, Ilić, Gelevski

Zbog čega ovde ne postoji svest o sećanju nego sve brzo postane neupotrebljivo? Šta je kolektivni identitet? Kako se gradi nacionalni identitet? Može li sećanje da bude ukradeno, selektivno, pogrešno? Ima li jezika bez ideologije i obrnuto? Utiču li i na koji način tajne službe i centri moći utiču na jezik? Treba li da zaboravimo ili da oprostimo? Da li je književnost samo „lepa stvar“? Neka su od pitanja o kojima će publika moći da razgovara sa učesnicima Borine nedelje



 

KoteskaIlićGelevski

PROFIL

Jasna Koteska radi kao profesorka književnosti na Filološkom fakultetu u Skoplju. Piše kolumne za političke časopise. Objavila je romane „Sanitarna enigma“ i „Komunistička intima“ i mnoštvo tekstove iz oblasti književne teorije, teorijske psihoanalize i rodnih studija sa širokim spektrom tema.

Saša Ilić radi kao urednik u Narodnoj biblioteci Srbije. Jedan je od osnivača i urednika podlistka za kulturu i društvena pitanja „Beton“. Do sada je objavio koautorsku knjigu „Odisej“, priče „Predosećanje građanskog rata“ i romane „Berlinsko okno“ i „Pad Kolumbije“, a priredio „Pseći vek“, „Kako čitati“, „Srbija kao sprava“ i „Antimemorandum-dum“.

Nikola Gelevski direktor izdavačke kuće „Templum“ i časopisa „Margina“. Osnivač udruženja „Kontrapunkt“ i jedan od osnivača kulturnog centra „Točka“. Piše kolumne za „Globus“. Objavio je knjige „Svetlosti i mrakovi“, „Kontrapunkt“, „Arhitektura i grobarizacija“ i „Skoplje 2014“.

Ovogodišnja Borina nedelja, ako je suditi po književnicima i temama koje će se pokrenuti, dobro će prodrmati Vranje, ali i celu Srbiju i ponovo dovesti na književne večeri publiku željnu dobrih razgovora i polemika. Pored nekoliko mlađih književnika, poznatih u regionu, Vranjanci će biti u prilici da ugoste i nekoliko onih koji su sasvim sigurno obeležili drugu polovinu 20. veka u srpskoj književnosti.

UDBA KAO SUDBA

Ovoga puta vam predstavljamo Jasnu Kotesku i Nikolu Gelevskog iz Skoplja, te Sašu Ilića iz Beograda, koji su se odvažili da se upuste u avanturu pisanja o ne bilo kojim, već bolnim, ličnim i istorijskim sećanjima.

Jasninog oca, inače poznatog makedonskog pesnika Jovana Koteskog, decenijama su pratili ljudi iz državne bezbednosti i zagorčavali mu život. Ona je dugo verovala da je sve to izmišljotina, sve dok 2000. nije došla do očevog dosijea. U knjizi „Komunistička intima“ opisuje šta je tu pronašla i pokušava da, unutar jasno određenog teorijskog okvira, analizira prirodu društva u kome je živela.

– Moj otac je bio pod nadzorom 40 godina, od 1948. do 1988. Prvi put je priveden 1948, zato što je moj deda, koji je radio kao gasterbajter-šećerdžija, iste godine zatvoren u Bratislavi zbog podrške maršalu Titu. Otac je tada imao 16 godina, živeo je u zabitom selu na granici sa Albanijom, nije imao ideološkog znanja, nije završio fakultet, i veći deo života nije imao načina da objasni šta mu se dešava, i zašto. Kako dokumenti pokazuju, kada je jednom bio zaveden kao meta policijskog interesa, tajne službe ga više nisu pustile i decenijama su ga privodile. U službama UDBE njegov dosije je vođen pod kodnim imenom „Intimist“, pretpostavljam zato što je pisao intimnu poeziju. Hapšen je više puta. Poslednji put 1985, kada je osuđen na pet godina zatvora (odslužio je dve), a oslobođen je zahvaljujući američkom pesniku Alenu Ginsbergu, koji je jednom gostovao na Struškim večerima poezije. Poslednju deceniju života, od 1990. do 2001, otac je živeo u relativnoj izolaciji, pateći od paranoje – seća se KOTESKA.

Nikola GELEVSKI je zanimljiv jer već neko vreme vodi oštre polemike protiv tekućeg projekta utvrđivanja makedonskog nacionalnog identiteta („Skopje 2014“), koji sprovodi makedonska vlada, a čija će jedna od sigurnih posledica biti razdvajanje makedonskog i albanskog dela grada. U strogom centru grada već se gradi niz novih javnih „antičkih“ zgrada, a kruna celog projekta je ogromni „faraonski“ kip, od 25 metara, Alaksandra Makedonskog koji će biti postavljen na glavnom skopskom trgu.

– Razumem emocije i sentimentalnost, razumem i nameru, ali se to tako naprosto više ne radi. Identitet jedne nacije se ne pravi prema instant uputstvima, u dva mandata jedne partije. Novi Makedonac ne pravi se od parčića skupljenih po đubrištima, bolničkim kontejnerima i mesarama. Možda bi se nekom Kasparu Hauzeru mogao lepo namestiti „identitet“ poput krpene lutke kojoj se koncem našiva koža na meso (pačvork sačinjen od Aleksandra, crkve, fontane, Samuila, Goce Delčeva, to jest „labudovi, lavovi, gipsani radovi, silikoni, džipovi, spotovi, klipovi, armatura, cement, kvadratura, objekt, pravi je momenat, da se ugradi procenat, urbano, urbano, samo urbano“). Možeš, kažem mnogo da se trudiš, ali ako si se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, završićeš nužno sa groteskom – razmišlja Gelevski.

Saša ILIĆ u romanu „Pad Kolumbije“ pravi kopču između nekadašnje i današnje službe bezbednosti, a sve to u vezi sa ubistvom Zorana Djinđića. Kao i Kotesku, i Ilića pre svega zanima kako se ti odnosi moći manifestuju u jeziku, i šta se događa sa jezikom usled takvih odnosa moći.

– U Srbiji su nakon pada Miloševićevog režima posebno bile važne godine 2003. i 2008. – vreme atentata na premijera Djinđića (dakle, pre operacije Sablja) i potonje proglašenje nezavisnosti Kosova. Ovi trenuci potpunog zatvaranja i ograničenja slobode, vreme je kada Služba prisvaja za sebe apsolutno pravo da upravlja životima.

 

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar