Ko se od mleko izgoreo, i u jogurt duva

Eko Taxi Vranje

-De si be, novinare, nema te, nema, pa se izgubiš! A be, zašto ti je glava kao na konja? Aaa, prao si kosu… Vidi se, gradsko dete, Tulbarac; Šaprančani i Odžindolci kažu – “da perem glavu” i “da jedem leba”. Će popiješ li nešto, ovako pred fajront? Nešto mi je govorilo da nećeš, kad ono… Dete, daj po jednu duplu! Pa što ako je pred fajront? Novinar i ja vredimo za dvojica! Dobro de,  matematika mi nije jača strana, dva puta dva jednako pe’šes…

-Ma, imam si gajle, njeknja se obruka živ, sramotil’k. Tiki, pokani me drugar da mu budem pobratim, rešio čovek da se ženi, a koji su ti sad najtraženiji Srbi? Ratko Mladić i starejko; kače te na konjče, obese ti venac crvenu sušenu papriku rezanku oko gušu, muzićari sve se iskršiše oko tebe. Svatovi okolo seire – “de si be, starejko, magare što prdi pare”! Nema kuče za što da me uape, ali, kako da odbiješ? Gre’ od boga. Pa trči po banke, dizaj krediti, zajmi od aritona i žuljka, makar da zbereš za jednu veš mašinu, i svadbu da isteraš kako valja.



-I tako, svadba ko svadba – jedan čini jaribaš, a svi se vesele. Gledam ja ono, rkam u evra i lepim na muzićari na čelo, i sve se mislim – danas će prođeš ti, starejko, kao snaška prvu noć. Mladoženjski momak vazdan mi prinosi ono kondirče s blagu rakiju, u jedan ma’ đavol ga nanese kuma otuda s jednu čašu punu s prepek, a ono nije čaša, nego krbla, šes deci, pa i na mene mi natoči – starejko, da popijemo bruderšaft, ruka vrz ruku, neka je na mladenci srećno i berićetno, i na snašku neka je srećan čindo! Aj živeli! I iz onu krblu – gl gl gl gl – čini mi se na uši počna da mi iskača, sa živ zor izglića onaj sosgas, kao ćorav štrk.

-Žena mi me rita pod astal, sve po cvolike, čivit modro, kao da sam igrao negde levo krilo, a čuvao me desni bek od naše Dinamo, Ganja Prcan. I takoj… Nadrvim ti se ja, ufati me karasevdah, muzika oko mene, kao filharmonija, ama, snaška i mladoženja nigde ih nema. Ama ljudi, dajte mladenci, de je taze bračni par, da nazdravimo, za mladoženjino cvrsto spolovilo, i za snaškine noge, da se vrte kao elisa  na helikopter. Znaš ono, od srpskog pisca Betovenovića – za elisu?

-Počnem da povraćam, ovaj, da vraćam, i muziku, i kuma, i gosti, dolazi svekar, kaže, pobratime, što je problem? Iskaj što ti treba, ti vodiš svadbu, ti si Tito, što ti prdne na čindo, to će ti stvorimo, i od pile mleko ako treba!

-I tu se ukakam; aa neee, reko, ne jebem ništa, snaška dokle ne dođe! I tako svadba ode u majčinu, zdavismo se mladini i mladoženjini, trubači odsviraše “Cigansku svađu”, istepaše se s trube, pručke i maljice, pukna goč, pa i oni uteknaše, vide da nije više zdravo na strašnome mestu postojati.

-A tek pa da čuješ što mi se posle desilo… Ja iskipujem ženu na prvi parking, pošto mi glavu rastropa, ti be, ovakav onakav, a ja pa vozim, pa zarad bezbedosti u saobraćaju, ukočim na jedno tamno mesto, iščupam ono klinče od suvozačevi  vrata, otvorim kvaku, i s đon izritam skota nadvor, da ne unesrećim nevini ljudi; a i sebe.

-Ali, nije kako je nuđeno, nego kako je suđeno. Izede me prva topola. Bangauuu!   Samo da znaš, ja sam odličan i vrlo pažljiv vozač, ali od žensku kletvu ne mož da pobegneš. Što da pravim, pođem doma peške. I šenjkam se ja tako, tiki, jedan prolete pored mene, zakači me, što kaže narodna pesma, “sapom od topuza”, ja zajazi jendek. Ali, zapamtim mu registraciju.

-I onako nadrkan od sve što mi se desilo taj dan, a i nemam si drugu rabotu, još sam pa po prirodu jedan goropadnik, pođem ja po čaršiju, od auto do auto, od registraciju do registraciju, i nađem ga! Zvrr na vrata, on iskoči. Do’ro be, reko, zašto ti danas tu i tu teše da me zgaziš? On čovek nema veze, gleda me belo; valjda mu nisam ni prvi ni jedini. Ono, tata, pa šta je gospodinu Rajkoviću? Sad mu nije ništa…

-Odi, reko, ‘vamo, daj ključevi od kola. Čekaj be, stani, poče onaj da se vrti kao da ima crvi u dupe, kakvi ključevi, kakvi kola? Ama, reko, daj, da ti gi ja ne uzimam s merak! Siroma što će, de će, izvadi ključevi, dade mi. Sednem ja u limuzinu, upalim, vrrmm, vrrmm, stoj tu, reko na žrtvu, i ne mrdaj! On kreč, stanao na sred sokak, i trese se kao prvoborac. Pa kad ga nagarim, pravo nakud njega, pa taman da ga roknem, skrenem, i zabijem se pa u neku topolu! Sreća što sam bio vrzan, poštujem zakon o saobraćaju, bog ti zna što bi bilo s mene.

-Iskočim iz auto, onaj čupa kosu, vije kao gladan kurjak – a be, što mi ovo napravi, od boga da nađeš?! Ne be, reko, imam ja još rabotu s tebe. Pa kad ga aknem, nešto pukna, vilica li mu je, r’nje li mu je… Samo ljosna.

-I, danas primam sudski poziv – tip me tužio i za duševne i za telesne boli. Odma se opravim kod advokata, on čita ono, pa što sad da radimo, kaže, kad si napravio ovolike pizdarije? Pa ja li da te učim, pitam ga? Će mu podnesemo kontratužbu za duševne boli i teške fizičke povrede! Kako to, uzvrte se advokat.

-Tako lepo! Kad sam otišo sutra sabajle na mesto de sam mu sjebo auto, i kad sam video onaj prizor, tolike sam duševne boli doživeo, ma ne mogu da ti opišem! Fala ti slavo moja sveti Sisoje što sam bio vrzan, inače bi platio kaznu od 5.000 dinara! Iz pamet se istera!

-Advokat me onako gleda – dobro, kaže, za duševne boli, ali kako će podnesemo kontratužbu za teške fizičke povrede? Ooo, de nađo ovoga advokata sapl’ka – pa kako neće podnesemo? Poglej ruku! Kako sam ga uštemovao u lejku, ruka ovolika, kao dinja, i boli be, brate!



  • Ostavi komentar