I danas je na moje prozore vetar naneo gomilu sedefastog lišća, isprepletanog kišom, ponekom grančicom orahovog drveta i usahlim mirisom jorgovana. Jer, zaklela bih se da se baš tu, ovog trenutka, u razuzdanim bokorima, cvetovi jorgovana pružaju pukotinom na asfaltu. Iako ih niko, sem mene, i ne nazire.
A kroz mozaik mokrog stakla jedva primećujem komad metalno-ljubičastog neba i tanku, sivu ivicu na njemu. Nalik je na granicu izmedju jave i sna, prošlog i sadašnjeg.
Već dva dana neprestano pada kiša. Nije hladno, ali svaka kap nagoni na san, uspomenu i tišinu. Kroz te kapi kao da promiču nečiji tihi, ali žurni koraci koji su se, ko zna otkud i posle koliko vremena, vratili natrag da pronadju nešto davno izgubljeno. Kroz vetar i parče ljubičastog neba, vidim dečaka u džemperiću kratkih rukava i cipelama za dva broja većim od njegovih stopala. Kosa mu je mokra. Kiša mu se sliva niz lice, a on stoji s mojom novom lutkom u ruci i drhti okružen „prašumom užasa“ kako smo tada zvali to strašno mesto iza visoke kuće na uglu ulice. A to je mesto zaista bilo neobično mračno, okruženo mahovinom, biljkama neobičnih oblika i visina. Žbunje, bujna paprat, čudnovati insekti i stalni mrak ovog zapuštenog parčeta zemlje budili su u nama, deci, strah i spremnost na svakojake priče o bićima na granici mogućeg i svemu što je iz nadrealnog prelazilo u stvarnost. Za drveće u ovoj opakoj „bašti“ oduvek smo znali da umesto grana ima dugačke ruke u stalnom iščekivanju da zgrabe neko dete i uvuku ga u stablo. Ipak, tog kišnog dana na izmaku proleća, jedan je dečak nemo stajao u tom grotlu samog pakla blatnjavih kolena i mokrog lica. Tad mu se više niko nije smejao i nazivao ga pogrdnim imenima. Sada su ga deca, s čudjenjem i divljenjem, nemo posmatrala, naročito dečaci moje ulice koji su ga stalno gadjali praćkom i lomili njegov violinski štap. Govorili su da je „udaren“, neugledan i glup. Šunta, kako su ga zvali, retko je izlazio na ulicu i nerado odgovarao na pitanja ili provokacije. Živeo je sa majkom. Bili su podstanari. Otac mu je skoro umro. Bio je muzičar, negde iz Vojvodine.Od njega je Šunta nasledio samo violinu, a majka gomilu dugova. Dečak je ljubomorno čuvao to jedino bogatstvo koje je imao, tu tamno-mahagoni violinu, a svi su potajno želeli da bar jednom dotaknu te tanke žice na instrumentu. One su, u rukama Šunte, proizvodile različite zvukove i lepotu.
„Šunto, bljunto! Iz nogavice ti štrčiv lopate! Idi si kući, il’ će „progutaš“ violinu!“ , na sav glas viče Steva Apaš na putu do škole i koristi svaku priliku da tihog dečaka pljune bar tri puta zaredom do ulaska u školsko dvorište. Zuba Mrtvak, debelo dete sitnih očiju i prozirno-bledog lica, već Šuntu čeka na kapiji škole: skače na dečaka, otima mu već pocepanu torbu s knjigama i baca je na krov škole, neprestano ponavljajući: „Glupaku, seljaku! Glupaku, seljaku! Aj, skini gu ako možeš!“ Zatim ga i on pljuje. Dolaze i ostali dečaci, pa počinje svakodnevna „doza“ mučenja i vredjanja, dok ih Šunta gleda i ćuti, zbunjen tolikom količinom nečega za koje i on sam ne zna ime.
A mi, devojčice, stojimo sa strane i gledamo. Neke se kikoću i dobace pokoju pogrdnu reč, a da ni same ne znaju zašto. Kao da Šunti nije već dovoljno vredjanja. Neke se boje da stanu na njegovu stranu, jer će ih dečaci gurnuti u blato ili im ukrasti mašnu iz kose. Ja rizikujem. Prilazim mu, , i iz usta mi izleće rečenica koja me baš iznenadi, kao i našu „žrtvu“ iz ulice:
„Dodji sutra na rodjendan kod Ane. Ideš sa mnom, važi ?“ Na trenutak me pogledao začudjeno, ali hrabro je pogledom zaronio u moje oči kao da je tražio neki od razloga da odbije taj poziv.
„A ako ti se naljute?“, pitao je nemo dok sam stajala pred njim poput krivca kome će se tek suditi.
„Ponesi violinu“, rekoh mu i utrčah u školu.
Ostao je napolju još neko vreme ne mogavši da se „sabere“, a ja sam jedva smogla snage da Ani prijavim nezvanog gosta. Najzad je ubedih, obećavši joj insektarijum koji sam „kupila“ od brata tako što sam mu dve nedelje pisala domaći iz maternjeg jezika. Bilo kako bilo, Šunta je pozvan i stvar je bila gotova. Sutradan sam ga čekala „kod Kljačino sokače“. Spremala se kiša, oblaci su sve više bivali gušći i crnji, mirisalo je na nevreme. Nije ga bilo. Otišla sam sama, i brzim koracima, da me neko ne povuče nazad, popela se na Anin sprat. A Anin sprat, Anin dom… zar vam nisam rekla gde to Ana stanuje? Njen stan je uvek mračan, uvek hladan. Retko se sunčev zrak probije do njenog jastuka a toplota raširi sobama. Kad Ana otvori prozor, ugledaš „prašumu užasa“-jezivo mesto naših snova i dečjih maštanja o samom djavolu. Zato Ana prozor i ne otvara.
Ulazim. Cela „ulica“ je u malenoj prostoriji. Dečaci već vršljaju, vuku devojčice za pletenice, a Aca Sova bi da poljubi Natašu „filmski“.
„Što ti, be, znači „filmski“?“-pita ga Apaš, a Sava ispružio jezik do lustera, pa ga uvrće na sve strane i cereka se, dok ga Nataša udara gumenom loptom u glavu i viče na sav glas:
„Marš od mene, sve će kažem na majku ti, glupčo!“
I, dok nam Ana pušta ploče na gramofonu a mi se gadjamo slanim ribicama, u sobu banu Šunta, pokisao od kiše.Nastade tajac. Odjednom, poče i da grmi. Kroz Anin prozor samo najhrabriji pogledaše u nebo koje je kroz sive oblake letimično bacalo kratku svetlost na grotlo pakla. Sada je to mesto izgledalo kao da će svakog trenutka ući i odvući nas kod sebe. Grane, biljke i sablasne senke čudovišta plesali su u našoj blizini a dečaci su se tresli od straha. Ipak, ljuti na Anu što je Šunta došao, počeše da je gadjaju balonima i gumenim loptama, a pokislog dečaka da vredjaju:
„Idemo si ako on ostane“, prvi se oglasio „vodja“ dečaka, Toša Tarzan, koji je titulu najhrabrijeg stekao prebijajući male Rome i otimajući im sve što je stigao, naročito od najmladjeg Ramizovog sina.
Kad bi neko Ciganče dozvalo stariju braću, Tarzan bi se pretvarao u maratonca i bežao gde ga noge nose. A onda je Ana plačnim glasom pokazala na mene: „Ona ga je pozvala!“
Svi pogledaše u mene. Šunta i njegova violina na trenutak izgubiše pažnju. Munjevitom brzinom Mrtvak dograbi moju novu lutku koju mi je ujak te jeseni doneo iz Italije. Otvorio je prozor i lutka je poletela u jezivi mrak pakla, u čeljusti svih naših strahova gde nam noga još nikad nije kročila.
Devojčice me sažaljivo pogledaše. Znale su koliko mi je lutka značila. Znali su i dečaci jer sam se najviše od svih, kad god dobijem nešto vredno, hvalila u ulici.
Šunta mi pritrča i reče:
„Samo mi pričuvaj violinu. Molim te“.
Izlete napolje, dok dečaci povikaše: „Šunta, bljunta! Kukavica, kukavica! Bega, da ga ne tepamo!“
Jedva sam „odbranila“ violinu. Vršljali su po stanu, zajapureni od svadja, gadjanja strelicama pikada i indijanskih urlika. Bilo mi je žao dečaka kratkih nogavica u pocepanom dzemperiću. Napolju je besnelo nevreme, a on je opet morao do kuće po kiši.
Iznenada, po drugi put u sobi nastade tajac: bled, mokar do „gole kože“, opet je stajao Šunta, kao neki kip-pobednik na sredini sobe, dok je polutama njegovo lice delila na dva nejednaka dela. Jedan, sa ogromnim, uplašenim okom koje je, kao parče stakla jajastog oblika zurilo u nas. Drugi, veći deo lica, bio je prekriven stidljivim ponosom. Zurili smo i mi u njega. Ali, ne samo u njega. Ono što je privlačilo svu našu pažnju, nalazilo se u njegovoj ruci. To je bila moja lutka. U sekundi je bio stena, a mi kamenčići oko nje. Pogledali smo jedno u drugog. Dograbio je violinu i istrčao napolje. Dečaci su brzo otišli a u vazduhu je ostalo ono nešto, ono čudno, ono kad se diviš a iz nepoznatog razloga nećeš da priznaš. Od tog dana dečaci su pored Šunte prolazili ćutke, neki od njih čak pognutih glava. A onda se škola završila i sunce počelo da prži ko nikad! Mnoge smo trešnje tog leta pokrali, mnoga srca iscrtali po zidovima. Napravili smo još mnogo praćki, od kojih su najviše stradali golubovi čika Ratka. Mnogo se toga izdešavalo tog leta u ulici Zagrebačkoj. Ali, posle tog leta, Šunte više nije bilo u našim sokacima. Odselili se u Vojvodinu, zaborav je prekrio dečaka sa violinom. Samo su proleća ponekad donosila deo onog milionitog delića sekunde. Sekunde mimoilaženja svega i ničega. Vreme je teklo, mnogi violinski ključevi i bezbroj nota prošlo je kroz školske učionice. Mnogo violina napravljeno u svim mahagoni-nijansama. Neke su imale sjaj,neke nisu. Njihovi zvuci čuli su se kroz lišće orahovog drveta dok je jorgovan lukavo mamio na osećanja.
I eto, danas je vetar opet isprepletao kišu, grane i metalno-ljubičasto nebo. Ruke su mi u brašnu. Spremam deci kolač od jabuka, ali mi pogled stalno luta ka malenoj ptičici koja je sletela na terasu. Čeprkala je kljunom po promrzloj zemlji u saksiji, a onda udarala majušnim krilima po staklu, sve dok joj nije dosadilo. Onda odlete. Pomislih kako je divno što oseća prostor, i ko zna gde može da odluta. Pogled mi se sada spusti na dva papira, dve male hartije pravougaonog oblika. Bile su to sve karte za koncert. Održan u Beogradu. Pre nekoliko dana. Ali mi ih komšika iz „starog komšiluka“ tek juče dala. I to slučajno. U godinama je, kaže, zaboravila da me zove a i „mlogo se čovek žurija, pita me samo kude si, kude rabotiš, vika živeja je ovde u Zagrebačku. Pa kakve su toj karte? Neke vijoline da slušaš, takoj li? Pa što ne si otišla?“
Ptičica opet dolete odnekud. Poče da maše onim malim krilima, da se gega, čeprka opet po zamrzloj zemlji. Kiša postade jača. Kako li sad izgleda ono jezivo grotlo iza Anine zgrade? Setih se da ga odavno nema. Sada je tu parking. Parkiraju Vranjanci, pa sve se dime! Briga njih za „prašumu užasa“, moju lutku bačenu u mrak, kome su bitne mahagoni-violine…
Lice mi se razvuče u osmeh, ptica opet odlete, zamirisa kolač u rerni. Kroz vanilu i pogled u nebo setih se dečaka u dotrajalim pantalonama sa zakrpom na desnom kolenu. Eh, da samo Apaš, Mrtvak i ostali mogu da vide ove karte za koncert! Odlazim u ćerkinu sobu. Sa police bulji u mene moja lutka iz Italije. Gledam u njene umorne oči i vidim komad ljubičastog neba i tanku sivu ivicu na njemu. Pronaći ću još danas zardjali ključić. Otvoriću njime kovčežić u mom srcu. Dve karte za koncert violine polako ću spustiti na njegovo dno, srećna što se ponekad ostvari po neki lep san.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.