DEOBE BORE STANKOVIĆA

Eko Taxi Vranje

Nije ništa strašno kada se dele političari i politikanti; to im je u opisu
(ne)radnih mesta. A konačno, takvi se organizmi i inače razmnožavaju deobom.
Ništa, međutim,  ne valja kada se takvo stanje duha preslika na kulturu



 

Gotovo je! Evo još jedne srpske podele. Srbi su se ovoga puta podelili oko Bore Stankovića. To jest – oko nagrade nazvane po ovom velikom piscu. Kad malo razmislim, ne bi uopšte bilo loše da su nam zapala, kako se to kaže u množini, dva Borisava Stankovića. Pogodilo se, međutim, da nam zapadne jedan. A – kako stvari stoje – ni njega nismo dostojni. Ne zbog razdeobe nagrade, daleko od toga, nego zbog svega što je počivši Bora pretpeo od sunarodnika, Srba koji se ovih dana pobiše oko toga kome Bora pripada. Odnosno, kome pripadaju pare izvaćarene na Stankovićevo ime i slavu.

POD OKUPACIJOM

Svi sad hvale „Nečistu krv“ i druge Borine knjige, ama jednu, po meni u izvesnom, ne sasvim književnom  smislu,  i najznačaniju, slabo pominju, a još slabije preštampavaju. Nađe se čak i pokoji doktor književnosti koji za nju nije  čuo. Oni koji su čuli i čitali, nerado o njoj govore.  Reč je o knjizi „Pod okupacijom“ – Stankovićevim sećanjima  na period austrougarske oukpacije Srbije, prvi  put štampane, valjda, 1929. A docnije preštampavane pod pseudonimom  „zaostavština“.

Zaostavština – to su obično  skice i nedovršeni rukopisi. Knjiga o kojoj govorim uopšte nije nedovršena. Naprotiv. Izuzetno je dovršena, pa čak i aktuelna. Govori o   vremenu od pre gotovo sto godina, ali kao da je pisana juče. Samo fale „Veliki brat“ i „Farma“. Opravdano su, doduše, odustni. Nije tad bilo televizije.

Ali  bilo je svega ostalog. I sve  to opisano na majstorski način.  Što će reći: horde neopevanih lopuža zakrabuljenih  patriotskom kukuljicom, legije propalica koje vide svoje poslovnu priliku u nacionalnoj propasti. Polusvet koji se uzdiže iz pepela i pri tom, radi kilo pečenja i litre belog,  uništava sve, do tada  s mukom stečene vrednosti. Sada su toj ekipi (samo su se imena promenila) porasli apetiti. Ali  treba imati na umu da je u ono doba zaponac vredeo koliko danas džip. Progres, bato.   Ostale, nejagnjeće i nenovčane  stvari, upravo kao i danas, nisu vredele ništa.

Budući da je Bora Stanković poodavno na mnogo boljem  mestu od ovog, neću ulaziti u sitna jagnjeća crevca razobručenih spletki i podlosti koje su se plele oko imena jednog od naših najvećih pisaca. Držaću se teme: dveju Borinih nagrada. Jeste Bora veliki pisac, gospodo,  ali jesmo li mi toliko velika zemlja da imamo dve Borine nagrade. Ima tu još problema. Deoba Borine nagrade može, daleko bilo, izazvati lančanu reakciju. Šta da radimo, recimo, ako se NIN-ova ili Andrićeva nagrada takođe podele na po dve. A da se loš  primer  posle toga po principu spojenih sudova, raširi i na tristotinak drugih ovdašnjih nagrada. Ionako obesmišljenih i obezvređenih neizbežnim skandalima koji prate gotovo svaku od njih. Da stvar bude gora – ne bi to bio kraj podelama.  Mnogo je ovde autora željnih nagrada, a svi su svrstani u ideološke blokove.  Kod ovih si Tolstoj, oni drugi te smatraju za diletanta. A pojavljuju se i treći i četvrti. Množe se geometrijskom progresijom. Cvetanje stotinu cvetova? Pluralizam?

Jok, more. Ćiftinski mentalitet. I veoma opasna pojava. Nije, naime, ništa strašno kada se dele političari i politikanti; to im je u opisu (ne)radnih mesta. A konačno, takvi se organizmi i inače razmnožavaju deobom.  Ništa, međutim,  ne valja kada se takvo stanje duha preslika na kulturu.  Jer je kultura kohezioni faktor svake civilizovane zajednice. Kada taj faktor kohezije nestane –  a to se ovde izgleda zbiva – sve odlazi dođavola.  Za razliku od političkog establišmenta koji se očas posla izmiri, iz prostog razloga što su njegove  deobe, ljubavi i omraze fiktivne i takoreći dnevne, raskol u kulturi vodi dekulturaciji zajednice.  Evo, Tadić su i Dačić, recimo,  do pre neku godinu bili arhineprijatelji, a danas kao dva brata rođena. I onomad su kao i danas, bar pretpostavljam,  bili iskreni. Ali rekosmo već: manite  me političarske iskrenosti.

CRNČEVIĆ I TOHOLj                  

Književničke i umetničke omraze su mnogo dublje. Može recimo Brana Crnčević napisati genijalno delo (a imao je zadnjih godina sjajnih proza), neće ga majci zavrediti pažnju najbeznačajnijeg piskarala iz suprotnog tabora. Može Miroslav Toholj napisati novi „Proces“ – isto će tako proći. Kao što će, u suprotnom taboru, slično proći autori sa ove strane srpske gvozdene zavese. Koja je, u stvari, izatkana od paučine. Ne bi se, recimo, za mene moglo reći da sam etalon političke tolerancije, ali čak ni u najcrnjim noćnim morama ne bih bio  u stanju da kažem da je, recimo,  Mića Danojlić – veoma, veoma značajan autor, čija politička uvrenja ne delim – loš pesnik, pisac i prevodilac.  Niti bih kao jedan Bivši prijatelj Kid – doktor nauka, inače – ikada mogao zalutati u bespuće besmislica poput ove (citiram po sećanju)  saglasno kojoj je „Vidosav Stevanović svojevremeno bio veliki pisac“.  Došlo u međuvremenu do razmimoilaženja u političkim uverenjima. I Vidosav ode u svojevremenost. A knjige na osnovu kojih je „svojevremeno“ bio veliki – i dalje tu. I ne menjaju se.

Sve je ovo u tesnoj vezi sa naopakim sistemom – jako starim, inače – saglasno kome se politika meša u sve, uključujući i kulturu. Književnost, pozorište, umetnost uopšte,  u nas uglavnom nisu polja stvaralačke slobode, nego su puka ideologija na krv i na nož tradicionalno zavađenih politika. I tako, politike se menjaju – što i treba da čine – ali se sa njima menja i kulturni kod.  Što nipošto ne bi trebalo da se čini. U isuviše čestim promenama, gubi se kulturni identitet i poredak. A posle toga, nema nikakvog identiteta i poretka. Dobija se ovo u čemu, navodno, živimo.

Deoba Borine nagrade je očigledan primer takve prakse. Živo me ne interesuje koja  je tu u pravu, a ko u krivu. Verovatno likuju i Cera Mihailović i njegovi oponenti. Ali dodela dve nagrade „Bora Stanković“ značajan je doprinos bujanju ovdašnjeg besmisla. Rekao bih da je uspomena na Boru Stankovića mnogo važnija od interesa dvostrukih dodeljivača njegove nagrade. Osim toga, Bora je mrtav, pa nije u stanju da se politički opredeli. A i za života se, veselnik, gnušao srpske politike.

Koja je – vidimo to iz  njegovih sećanja –  i u njegovo vreme bila ćepenačka i ćiftinska.

A ćiftinstvo i ćepenaštvo nas je skupo koštalo, mnogo skuplje od dvaju i – u izgledu – triju ili četiriji Borinih sedmica i nagrada. Ima tome poodavno kako sam napisao nekoliko članaka na temu politike, kulture i kulturne politike u kojima sam izneo tezu da su dobre samo one politike koje proizilaze iz jedinstvene kulture, a da  kulture koje se oslanjaju (i sprovode) neku politiku u potpunosti zaslužuju lošu politiku koja ih snađe.

BELI BORA I BORA ČORBA

Odatle sam izvukao zaključak da su legendarne srpske podele mnogo povezanije sa kulturom nego sa politikama. Ovde se tihi građanski rat   ne vodi među političkim partijama – rekosmo već da se političari očas posla izmire – nego između nekoliko na krv i na nož zavađenih polupolitičkih poetika. Nije to uopšte nova stvar. Setimo se samo predratnog NOLIT-a i Crnjanskijevih „Ideja“. Krleže i njegovih protivnika. Pisac „Seoba“ je zbog tih sukoba proveo dobar deo života u izgnanstvu, a Slobodan Jovanović (o čijem značaju ne treba govoriti) u izgnanstvu je  i umro, a dela su mu na jedvite jade objavljena, kad ono bi… Krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Da i ne pominjem dugi niz značajnih „međuratnih“  pisaca koji su bili stavljeni na crnu listu zbog podrške  poraženom taboru. Nisu oni, međutim, bili usamljeni u onovremenoj Evropi. Bilo ih je koji su se mnogo žešće osramotili od naših desničara i „profašističkih elemenata“. Norvežani su, recimo, osudili Knuta Hamsuna na zatvorsku kaznu, ali njegove knjige nisu micali iz biblioteka niti su branili da se preštampavaju. Ni Ezru Paunda nisu zabranjivali. Ni mnoge druge. Ne znam da li postoji nagrada za poeziju „Ezra Paund“, ali jedno je sigurno: apsolutno je nemoguće da postoje dve takve nagrade. Jeste da Srbin ima što niko nemade, ali malo je mnogo i za nas Srbe da imamo dve nagrade „Bora Stanković“. Jer, u tom slučaju se lako može dogoditi da se ta nagrada pretvori u nagradu „Bora Čorba“. Ili nagrdau „Beli Bora“.  Ili – što je izvesnije – u nagradu „Čorba od svega i svačega“.

(Tekst je preuzet iz nedeljnika NIN)



  • Ostavi komentar