Nevidljivi ljudi

Eko Taxi Vranje

Salvatore

Već 12 godina to je najveći kolektivni centar Roma beskućnika u Evropi. Niko ovde ne zna koliko ih je: dolaze, odlaze, idu pa se vraćaju, žene se, radjaju decu, umiru, nestaju…! Oko 40 porodica dnevno dobija 182 hleba i kazan od oko 50 kilograma kuvane hrane. Sve to po „glavi stanovnika“ košta manje od 2,5 evra



 

Kakva ironija: „salvatore“ na italijanskom znači spasitelj. Na internetu „salvatore“ se pominje preko 37 miliona puta. To je ime hiljada javnih ličnosti koje žive na svim uporednicima i podnevcima, zatim luksuznih restorana i palata, mondenskih destinacija, brodova i krstarica.

„Salvatore“ kod Bujanovca, na jugu Srbije, razlikuje se od svih drugih. Već 12 godina to je najveći kolektivni centar Roma beskućnika u Evropi. U političkoj terminologiji ovde ga zovu Centar interno raseljenih lica. Niko ovde ne zna koliko ih je: dolaze, odlaze, idu pa se vraćaju, žene se, radjaju decu, umiru, nestaju…!

ZDRAVSTVENA KNjIŽICA JE SANSalvatore

Ovde su stigli (čitaj: pobegli) sa Kosova i Metohije u leto one ratne 1999. godine. Kažu da su iz Gnjilana, Vitine, Uroševca, Suve Reke, Lipljana, Peći, Prizrena. Sada svaki ovaj beskućnik sanja samo jedno: kako i kuda pobeći odavde.

Kada su ovde došli, mahom su to bili pravno „nevidljivi ljudi“, koji nisu imali nikakav pisani dokument o sebi. Imali su ime i prezime, znali su odakle su došli i to je sve. Njih 250 nisu imali ličnu kartu, uverenje o državljanstvu, nisu bili upisani u matične knjige. Ovu sliku o njima, velikim naporima, pre četiri godine, iz temelja je promenila nevladina organizacija Praksis. Oni ni danas ne mare zbog toga, ali bi svi do jednog najviše voleli da imaju zdravsrtvenu knjižicu.

Hladnog, 13. februarskog jutra sa kolegom Iljazom Kasumijem iz romske redakcije RTV Bujanovac, dolazim u centar „Salvatore“, na periferiju ove male varoši. Od centra grada bilo nam je potrebno desetak minuta. Na prilazu ovom „naselju“ prva slika pred očima posmatrača je čudna – kao da je u pitanju jedno zemljotresom porušeno naselje iz čijih se ruševine još puši. Prilaz ni malo prijatan: pravimo slalom blatnjavim putem, preskačemo gomile najraznovrsnijeg otpada, zaobilazimo bare, pazimo se pasa lutalica. Stižemo i pozdravljamo se sa trojicom mladića.

– Ovi iz Komesarijata imaju neki spisak iz 99. godine po kome nas ima 200 i po kome nam dele hranu. Političari kažu da nas je ovde bilo 500 duša. Posle su neki otišli u Srbiju i Vojvodinu, a neki novi su došli. Ko zna koliko nas je sada: trista, čet’risto, pe’sto? Znam samo da sigurno imamo 52 dece koja idu u osnovnu i dvoje u srednju školu – objašnjava Gaster Abdulahi (33) koji je stigao iz Kosovske Vitine i koji nam se predstavio kao šef  u kolektivnom centru.

Dok razgovaramo, okupiše se ljudi, žene i deca, svako sa svojom mukom. Za neke prisutne mi nismo dobrodošli. Iz grupe koja glasno negoduje, izdvaja se Berat Ajeti. Došao je da plastičnom koficom preuzme kuvano jelo za porodicu.

– Jeste li došli da nas ponovo slikate. Dokle više? Od vaših novina i slika moja deca nemaju koristi. Svi lažete i samo obećavate, a mi ovde umiremo i od gladi i od bolesti.

Ovi ljudi žive u uslovima nedostojnim čoveka i po tome se razlikuju od drugih. „Salvatore“ (centar ili kamp – svejedno), je jedinstveno divlje naselje. Ovako nešto nigde se više ne može sresti. Ni na filmu. Kojim imenom nazvati uslove u kojima žive ovi beskućnici? Pet-šest drvenih stubova ubodeni su u zemlju i povezani žicom, letvama ili gredama.

– Moja porodica ima 19 članova. Uskoro će nas biti 20. Evo, tu smo osmoro braće, jedna sestra i naša deca. Živimo tako što smo uvek gladni – priča nam Rabit Aguši iz Gnjilana, a onda zamoli da preko nas pošalje poruku Božidaru Djeliću, potpredsedniku srpske Vlade.

– Došao je ovde, ispričali smo se, obećao nam brda i doline, nekima i posao. Znate šta je ispunio od obećanja? Ništa! Sramota od jednog takvog političara – žali se Aguši i podseća da su Romi narod skroman narod koji ne ume da živi u dobru, već u mukama i patnji.

UBIJ ME

A, koliko dnevno koštaju ovu beskućnici? U Komesarijatu za izbeglice kažu da taj hleb i kuvani obrok, koje obezbedjuje organizacija Crvenog krsta iz Bujanovca, dnevno koštaju 198 dinara. Sve druge troškove života ( struja, voda itd.) sa 57 dinara po glavi stanovnika dnevno, pokriva Komesarijat za izbeglice. Dakle, 255 dinara dnevno po glavi – ni punih 2,5 evra.
– Ja bolesnoj majciu već 15 dana ne mogu da kupim lek. Zato, uzmi pištolj, ubij me. Tako ćeš mi najbolje pomoći. I Bog je digao ruke od nas – objašnjava svoje muke Dali Memeti.
Sluša ga Sehran Idovski pa zamoli da zapišemo: „ U mojoj porodici smo osmoro. Otac, majka, ja, žena i troje dece. Svi živimo u sobi 15 kvadrata i 5.000 dinara dečijeg dodatka“.
On objašnjava da, s vremena na vreme, ode da ponešto uradi za nadnicu. Kaže da mora jer su gladna usta čudo, a uslovi ispod svakog dostojanstva.
– Kada nešto naleti odradim. Za 10 do 12 sati crnačkog rada ovde je nadnica 1.000 dinara, plus burek i jogurt za ceo dan. Za to vreme preko ledja mi prodje 120 džakova cementa“, kaže Idovski.

– Beše i Rasim Ljajić. Došao je pred izbore i obezbedio da neki glasaju za njega. Više ga nije bilo. Sada je na redu Cvetković. Njemu predlažemo da ovde u „Salvatoreu“ održi sednicu Vlade? Imao bi šta i da vidi i da nauči – besan, širi ruke i komentariše Seljami Selimović koji kaže da već nedelju dana nema ni jedan dinar u džepu. Onda predlaže da nam pokaže gde i kako živi jedna porodica.

Pogureni ulazimo na mala improvizovana vrata. Predsoblje od jedva četiri kvadrata je ostava za sve i svašta. Pazimo da nešto ne nagazimo, ili da neki predmet slučajno ne oborimo. Ulazimo u prostoriju gde šestočlana porodica boravi 24 sata. Na 12 do 15 kvadrata (veće prostorije su retke) su šporet, jedan trosed, sto, klupa, nekoliko stolica, posudje, u ćošku stari jorgan i ćebad, table od sundjera na kojima se spava, garderoba…! Umesto poda je zemlja, a na njoj kartoni i jedan mali pocepani tepih.

– Eto, šta sam dočekao. U Gnjilanu sam radio kao taksista. Nije bilo lako, ali se živelo. Otuda sam popbegao sa poroidicom da bi smo spasili gole živote. Tako sam izgubio sve što sam stekao. Imam 22 godine staža, ali sa 65 godina ne mogu nigde da nadjem posao – objašnjvava svoju muku Zećir Šabani.

JEDAN ZAMRZIVAČ

U naselju „Salvatore“ kažu da ima oko 40 porodica. Retke su one koje žive u boljoj i većoj prostoriji od Šabanijeve. Mnogo je više onih stradalnika koji nemaju dve, već jednu prostoriju. Svaka baraka ima šporet ili peć na drva. Svuda se loži, a prava je tajna kako ovi ljudi uspeju da od vatre sačuvaju kartone, foliju i kompletne barake. Primećujemo takodje da svaka druga baraka ima TV aparat, da je u celom naselju jedva pet-šest frižidera i samo jedan zamrzivač.

Dulijeta Beriša (24) iz Suve Reke ovde se po dolasku zaljubila u Gazmena Abduljaja (35). Uzeli su se pre pet godina. Danas imaju četvoro dece.

– Nismo se venčali. Pošteno da ti kažem žao mi je da za venčani list dam 3.600 dinara, kada je preče da za te pare deci kupim mleko“ objašnjava i pokazuje ranu na glavi četvorogodišnje devojčice koju je ujeo pacov.

Od ovih udžegerica, svojim izgledom se razlikuje (čak malo odskače), mala kućica na ulazu u Centar u kojoj se svakoga dana ovim beskućnicima dele po jedan hleb i po jedan kuvani obrok. To je najomiljenije mesto izlaska stanovnika “Salvatorea“. Tu se okupljaju, razgovaraju, „ubijaju“ vreme koga je ovde na pretek. Tu se puši, prepričava, ogovara…

– Ovo je naš i parlament i dom kulture. Ovde o svemu odlučujemo – objašnjava Sevdije Mazreku iz Suve Reke koji ima petočlanu porodicu. Njegovo dete je invalid od rodjenja, a svi žive od 5.000 dinara dečijeg dodatka i pomoći.

Dok pričamo, stiže automobil „poli“ Crvenog krsta iz Bujanovca. Doterao je limeni kazan u kome je oko oko 50 kilograma kuvanih makarona.

– Dobijamo još pasulj, grašak, kupus, pirinač sa kobasicom, sudžukom. U kući nas je četvoro, a u ovoj porciji nema kilo makarone – pokazuje Džemilja Ajeti.

U celom naselju smo videli samo jednu česmu iz koje voda teči neprestano.

– Da ti pokažem: i leti i zimi čučnem ovde ispred vrata, a žena me posipa. Tako i sa decom. Onu manju kupamo unutar u koritu – objašnjava Gazmen Abduljaj.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)

 



  • Ostavi komentar