Vranje skuplje od Dubrovnika

, ,

Vranjske boravišne takse najveće su na Balkanu, i premašuju čak i one u top destinacijama na moru ili planinama. Paradoksalno, to ovde malo koga brine

Turističke, ili popularno boravišne takse u Vranju najviše su u Srbiji, a prema dostupnim podacima i u regionu. Za noćenje u Vranju, bilo gde da se objekat nalazi i bilo kojoj kategoriji da pripada, plaća se i 120 dinara takse, i to prilikom plaćanja smeštaja. Taj novac vlasnik smeštaja kasnije uplaćuje u gradsku kasu, odakle bi se on, po zakonu, morao trošiti na turističku promociju grada i njegovih znamenitosti.  U Vranju se godišnje naplati oko 50.000 noćenja, od toga u Banji oko 35.000 a na Besnoj kobili oko 3.000, dok ostalo ide na velike i male državne ili privatne kapacitete. Novac koji se dobije od boravišnih taksi prelazi cifru od pet miliona dinara.

IZ DžEPA

Zoran Milosavljević, direktor banjskog Zavoda za reumatizam, ili Stacionara, tvrdi da odluka Gradskog veća o visini taksi nije u skladu sa Zakonom o turizmu, jer Vranje nije svrstano ni u jednu od četiri postojeće turističke kategorije, niti su pak određene gradske turističke zone, u kojima bi se na različite načine plaćala turistička taksa, zavisno do mesta na kome se neki turistički objekat nalazi:

VMA

Ma koliko to bilo nelogično, banjski gosti, inače pacijenti sa lekarskom negom, zdravstvenim kartonima i slično, ovde se tretiraju kao turisti, pa plaćaju i boravišnu taksu.
– Zamislite da svi koji se leče na VMA ili KBC u Beogradu plaćaju još i taksu? To osim kod nas nigde ne postoji – jasan je Zoran Milosavljević.

– Ionako smo najjeftiniji, a ne možemo da dižemo cene, jer  praktično za 10 dana, zbog te takse, gostima naplaćujemo i 11. dan. I još da poskupimo, možemo da zatvaramo posao. Mi godišnje na račun grada za oko 20.000 noćenja uplatimo oko tri miliona dinara, i te pare bi po zakonu morale da se upotrebe u promociju turizma, ali od toga nema ništa – kaže Milosavljević, uz napomenu da u Banji nema ni turističke signalizacije, niti pak nekih brošura ili sličnog propagandnog matrijala.

Primera radi, takse na moru, recimo u Dubrovniku ili Budvi, ali i na srpskim top destinacijama kao što su Soko i Vrnjačka Banja, ili Kopaonik i Zlatibor, iznose jedan evro, ili nešto malo više od sto dinara. Ako se zna da u nekoj od top destinacija noćenje možete naći za 10 pa sve do 1.000 evra za noć, a da je taksa i dalje jedan evro, a da je u Vranju pun pansion recimo u Vranjskoj Banji oko 2.000 dinara, a na Besnoj Kobili oko 1.200 dinara, onda je jasno koliko je razlika velika. Još ako se zna da je odluka o boravišnoj taksi doneta još za vreme DSS-a (2004. – 2008.), kada je evro vredeo skoro upola manje nego danas, onda ispada da jedan dan u Vranju vredi kao dva u Beču! Pa, šta je to što je Vranje stavilo na pijedestal prve balkanske turističke destinacije?

Direktor TOV-a Nebojša Stančić kaže da se te takse slivaju u budžet, ali da nisu dovoljne za normalno funkcionisanje ustanove na čijem je čelu.

– Taj novac se neredovno sliva u budžet, nekada možda ode i na drugu stranu, pa onda ima zastoja u prilivu u TOV. Ni mi nismo zadovoljni do sada urađenim, ali smatram da dobro radimo obzirom na količinu novca kojom raspolažemo – jasan je Stančić.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)