Aj’, sad svi u autobus

, , ,

Put prestonice pošlo je osam autobusa, ali se brojno stanje ekipe smanjilo odmah po prispeću, još na autobuskoj stanici. Neki su morali da tetki odnesu lek, drugi su se utaborili u okolnim kafićima, dok su oni treći, malobrojni, na čelu sa Tričkovićem forsirali Balkansku da što pre vide predsednika

Februarsko jutro  još uvek se nevešto bori sa mrakom. Mir usnule  čaršije remeti četa ljudi koja se okuplja  ispred prostorija Srpske Napredne Stranke  (SNS) u Beogradskoj ulici . Ispred je parkirano osam autobusa koji se pune usnulim naprednjacima. Datum je više nego simboličan: peti, doduše ne oktobar već februar, ali datum koji isuviše asocira.  Slobodan Petrović Cobi iz stranačkog podmlatka nameće se kao vođa puta. Šparta oko autobusa sa nekakvim papirima u ruci. Vidno je nervozan:

– Ama, ljudi, ne izlazite iz autobusa, malopre vas brojasmo – viče.

 Pored njega je Milica Tasić koja mu asistira. Konsultuju se oko spiska putnika; oni su zaduženi za autobus broj 5, onaj sa mladima.

I dok Dragan Nikolić – Nika, poverenik okružnog odbora SNS, šparta od jednog do drugog autobusa dajući završne instrukcije, ponovo se čuje Cobi

– Aj’ sad svi u autobus, to važi za sve!

GASI SVETLA, PUŠTAJ MUZIKU

I prebrojavanje iz početka, mora da se zna  koliko Vranjanaca ide na miting protiv vlasti u organizaciji SNS, zakazan za tačno u podne na platou ispred  Doma Narodne Skupštine Tomislavu Nikoliću. Svi autobusi uglavnom lokalnog prevoznika  imaju novu dekoraciju u levom uglu vetrobranskog stakla. Slika Tome Nikolića i logo partije kao da drže vozila na gotovs. Već je šest sati. Da je poštovan „red vožnje“ konvoj bi već bio kmod Leskovca, pa se nervoza gotovo može opipati.

– Meni se ne javlja, evo ti telefon pa ga zovi – upošljava Milica nervoznog Cobija. Čekamo nekog nedisciplinovanog naprednjaka, to je izvesno.

– Kude si be, svi čekamo na tebe – viče Cobi u mobilni

– E, celu nedelju pričamo u pet, on razumeja u šest- mrmlja pošto je prekinuo vezu  a negoduje ceo autobus.

Na prvom sedištu su Manja i Anta, vatreni navijači Partizana. Već naviknuti na ovakve situacije imaju svoje teme za razgovor.

Konačno, brojno stanje odgovara spisku;  stigao je i Zlatko, sin poznatog vranjskog zlatara.

– Ajde, be, više, tebe li samo da te čekamo- čuje se iz zadnjeg reda.

–  Ama, ne mogu da ustanem ovolko rano- pravda se Zlatko, sa kezom na licu.

Desetak minuta posle šest, blagi trzaj i autobus kreće put Beograda.

– Majstore, pusti ovaj disk što sam narezao!

– Majstore, ugasi svetla!

– Majstore, pali ga toj grejanje!

U Hanu se pridodaju još tri autobusa:

– Onolički Han, a napunija tri autobusa. Ima da uđemo u Beograd sa najavu – oduševljen je neki brka.

Autobus broj pet pretiče ostale i šofer dobija ovacije na otvorenoj sceni. Vadi se i rakija, zadnji deo se dobro organizovao… Atmosfera kao na ekskurziji. Muzika je odvrnuta do maksimuma, dobacivanje sa sedišta, smeh, pošalice, oni odvažniji su i zaduvanili, malo ko bi poverovao da ova skupina ne ide na piknik. Posle zabavne, autobusom se iz još neutvrđenih razloga proneo i  teeheranski melos.  Na pauzi negde na pola puta odnekud se stvoriše trubači. Na benzinskoj pumpi se zavijori kolo.

Miting pod sloganom „ Izbori se za promene“, koji je počeo sa pola sata zakašnjenja,  doveo je na binu zaista raznolik svet. Pored Nikolića, „budućeg predsednika Srbije“,  Vučića, „budućeg premijera“ i  Velje Ilića, prepoznasmo nekako lik komsomolca Aleksandra Vulina, i Milanku Karić, vernu ljubu odbeglog Bogoljuba.  Koštunica nije došao. Toma nije nosio ružičasto odelo, kao što sa lica nije skinuo onaj mrtvozornički izraz lica, ali samo totalno neupućeni posmatrač nije mogao da ne primeti njegovu metamorfozu: na mitingu niko ni jednom rečju nije pomenuo „đenerala Mladića“, Karadžić – ko beše taj, mrski haški Tribunal kao da nikada nije ni postojao, NATO ni u aluzijama.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)