Slatki, mali vojnik

,

Posle svih problema koje nosi porođaj „carskim rezom“,
Ivana se zapitala kako je do sada mogla da živi bez ćerke

Nikolija Stolić prva je beba rođena u Vranju 2011. godine, plod ljubavi Ivane i Nikole. Kuća porodice Stolić, u gornjem delu grada kod Amama,  puna je harmonije i dobrog raspoloženja. Posvećena i borbenog duha, mama Ivana se skoro mesec dana dobro snalazi u novoj ulozi i presrećna je kad u naručju drži svoju bebu.

– Nisam imala dovoljno mleka, tako da smo počeli da se prehranjujemo. Dobro napredujemo, jako smo poslušni, jedemo na svaka tri do četiri sata. Svi u kući smo euforični, ja sam raspoložna, beba je dobra a ja nemam postporođajne depresije i nervoze. Jednostavno, majka je u službi deteta i u zavisnosti od njegovih prohteva ona može da bude ili potpuno dobra, raspoložena, posvećena ili da njeno ponašanje ode u drugu krajnost – govori Ivana.

MAJČINSTVO JE DIVNA STVAR

Kada priča o svojoj trudnoći, Ivana se seća da je prva četiri meseca imala mučninu i povraćanje.

– Ja sam imala mnogo lošu trudnoću u početku. Prvih četiri do pet meseci sam imala stalne mučnine i povraćanja. Nisam mogla nigde da krenem koliko mi je bilo loše i u tim trenicima stvarno nisam razmišljala samo o bebi. Razmišljala sam kako da se dovodem u red. Vi u tim trenucima  samo mislite o tome kako vam niko nije rekao ni predočio takve stvari, nego su vam upravo druge žene pričale kako je to najlepši period života, i kako tih devet meseci uživate i svi vam se „tresu“. Ja prvo nisam razmažena, a drugo nisam takvog temperamenta da legnem i da se iživljavam sa ljudima izmišljajući razne želje – kaže Stolićeva.

Uprkos Ivaninoj želji da prorođaj bude pod njenom kontrolom i da rodi bebu prirodnim putem, porodila se carskim rezom.

– Ispalo je, zbog rizika prvo za bebu a posle i za mene, da to bude carski rez. Onog trenutka kad su mi rekli da će da bude carski rez nisam se plašila samog zahvata, plašila sam se anestezije i toga da nemam apsolutno nikakvu nad situacijom. Međutim, anesteziolog i ginekolozi koji su bili dežurni u novogodišnjoj noći su zaista bili profesionalni, tako da sam bila u dobrim rukama.

JEDVA ČEKAM DA DODjEM KUĆI

Nikola Stolić, otac, priznaje da mu je ćerka promenila život:
– Cela Ivanina trudnoća je bila interesantna, da joj se ugodi, da bude zadovoljna. Nisam pušio u njenom prisustvu, znao sam i noću da joj donosim sladoled. Presrećan sam, znao sam da je devojčica od samog početka. Kada se Ivana porodila bilo je i pijančenja i cepanja odeće. Veselje je trajalo sve dok nije izašla iz bolnice. Moram da priznam da sam se prvih pet dana jedva snalazio, čak nisam smeo ni slobodno da uzmem bebu u ruke. Sad jedva čekam da dođem kući i da je vidim, a za nedelju dana ću i sam da je kupam. Svim budućim očevima savetujem da imaju što više dece – kaže Nikola.

Postporođajni period, prema Ivaninim rečima, nije nimalo lak.

– Da vas niko ne laže, postoperativni period posle carskog reza je odvratno težak. Jedino što je tačno od svih priča kojih sam se kao devojka naslušala je ta da se zaista sve zaboravi. Nakon nekoliko dana, kada sve prođe, vi zaboravite na sve probleme i bolove i već ste spremne za drugo dete. I kad se uživite u ulogu shvatite koliko je majčinstvo lepa stvar.

Ivana se u ulozi majke dobro snalazi i ne poriče da ima punu pomoć svoje majke, svekrve i supruga Nikole. Priznaje da se kod nje majčinski instinkt rodio tek nakon nekoliko dana.

– Ja sam se posle porođaja brzo oporavila. Sreća je što imam pomoć od svekrve i majke, a pomoć od Nikole se podrazumeva. U startu nisam imala roditeljski instinkt, ali se kod mene on rodio nakon nekoliko dana. Vi počnete da volite i da razmišljate kako biste sve dali za bebu. Pitate se kako ste uopšte živeli bez deteta. Imam sreću da je Nikolija mnogo dobra, kao vojnik je, zapravo kao „Švajcarac“, skroz je tačna. Uredno spavamo noću, hranimo se redovno na tri do četiri sata.

UŽIVANjE U KUPANjU

Ivana i Nikola se slažu oko toga da su se prvi put, iako su to nestrpljivo čekali, bojali da sami okupaju bebu.

LEP IZGLED I POSLE PORODjAJA

Ivana voli da drži stvari pod svojom kontrolom. To potvrđuje i njena priča da je vodila računa o ishrani tokom trudnoće. Ona se ne slaže sa izjavama pojedinih mladih majki da nakon trudnoće nije toliko bitan izgled. Naprotiv.
– Vodila sam računa o ishrani u trudnoći. Ne po preporukama i ne po knjigama, nego onako kako meni prija. Nism jela „za dvoje“, isključila sam se iz tih gluposti. Mislim da u trudnoći žena može izgledati lepo i da može da zrači a da se ne dovede u totalni nered. To je samo pitanje dobre volje i jakog karaktera. Evo ja sam već posle nepunih mesec dana skoro na devojačkoj kilaži. To u principu i nije najbitnija stvar, ali poželjno je i stvar je kulture da li ćete se zapustiti ili ne. Logično je da, ako jedete isto kai i pre nego da ostanete u drugom stanju, ne možete ne znam koliko da se ugojite. Normalno je da posle porođaja budete 10 kilograma lakši, ali i ako neki kilogram ostane to ćete lako regulisati. Ja sam se jedino kod ishrane redukovala, sve ostalo je ostalo isto. Nikola mi se smeje zbog toga, ali izbegavala sam smoki, čips i brzu hranu ali ne i sladoled – smeje se Ivana.
Stolići, naravno, planiraju još dece.
– Ništa se nije promenilo u organizaciji života. Činjenica je da nam je sada mnogo lepše, to je jedino što se promenilo. I dalje funkcionišemo kao momak i devojka samo što sad imamo i bebu. Planiramo još dece, naravno – kaže Ivana.

– Iako mislim da mogu sve, ako mi nešto nije jasno pitam, a ako nešto ne znate možete da naučite. Mi smo imali nameru da oko prvog kupanja zovemo nekog, ali svekrva je rekla kako je to njeno unuče i kako to da ona ne može da okupa bebu od tri kilograma. Zatim smo nas dvoje rizikovali da vidimo hoćemo li se snaći i shvatili smo da se to iskustvo ne zaboravlja. Beba najviše voli da se kupa. Sad je zima pa moramo na brzinu, ali kad bude toplije vreme idemo obavezno negde jer Nikolija stvarno uživa dok se kupa – ponosno ističe Ivana.

Kada je ishrana bebe u pitanju, Ivana se ne slaže sa restricijama pojedinih proizvoda, što neki zagovaraju.

– Ne slažem sa sa tim da dete jede do šest meseci samo „humanu“. Ne smatram da je to u redu. I Nikola i ja smo generacija koja je od trećeg meseca jela kuvanu jabuku, šargarepu… Mislim da se takva hrana polako uključuje već od trećeg meseca da bi se od šestog dopunila još nečim, poput kuvanog jaja recimo. Čula sam i da bebe vole i da im prija miris banane i vanile. To će mi neko tad već reći i verovatno ću se konsultovati sa pedijatrima – kaže Ivana.

Kada govori o poklonima za bebu Ivana ne može da izdovji ni jedan kao poseban, jer ističe da je svaki poklon za bebu podjednako interesantan.