Kad su zečevi padali od straha

Eko Taxi Vranje

Nisu lovci što love iz lonci, već junaci što ih pamte vrapci

Raspremi se, pa polako natrag u krevet kod svoje usnule ženice. Ona naseti muško, promeškolji se i prozbori milozvučno: „Mnogo li je hladno“? !Aha“, odgovori. „E, ona moja budala ode u lov“, nasmeja se mlada ženica u polusnu

 



Rano ujutru. Sprema se jedan vranjski lovac da krene u lov na zečeve. Obuče se, poljubi ženu u krevetu. Uzme i kerove i izađe na ulicu. Kad, ono, hladno, magla se spustila ne vidi se na metar. Šta će, kud će, reši teška srca da se vrati. Raspremi se, pa polako natrag u krevet kod svoje usnule ženice. Ona naseti muško, promeškolji se i prozbori milozvučno: „Mnogo li je hladno“? !Aha“, odgovori. „E, ona moja budala ode u lov“, nasmeja se mlada ženica u polusnu.

ZEČEVI NE VOLE BIBER

Nisu lovci što love iz lonci, već junaci što ih pamte vrapciTako počinju lovačke priče vranjski lovci, s konstatacijom da je reč o lovcu iz susednog, slabije razvijenog mesta. Smeh odjekuje prostorijom lovačkog udruženja „Fazan“ u Vranju gde su se razbaškarili Dode, Nebojša, Deki, Velja i drugi.  Za lovačke priče uglavnom se kaže da su laž u najčistijem obliku, ali imaju majstorski zaplet! Vranjski lovci nisu imuni na takve priče:

– Ubio lovac Garča zeca bez opaljenog metka, lovačke mi sreće, istina je! Video mu je samo glavu u neokošenoj livadi. Uši načuljio i uprčio naviše. Osetio opasnost. Nanišanio i opalio. Zec je pao. Potrčao njegov pas da ga donese, ušao u onu džunglu od livade i počeo da laje kao da ga neko dere. Dotrčao do Garču koji gleda i ne veruje očima:  glava mu ogrebana i krvava. Otkoči pušku i krene, kad ima šta da vidi: zec sedi, gleda ga i smeje se. Kako ga vide, pade na dupe i ne mrda. Uhvati ga Garča za uši, živog, nigde rane od metka, opali ga kundakom u vrat i oteže mu rep. Stavi ga u ranac i ne može da veruje – promašio ga je, ali ga je detonacija ošamutila i nije bio pri svesti – priča mlađi lovac

– To je bilo u vaše vreme, imali ste barut, a od njegovog mirisa svi zečevi kao da su bili drogirani. A lovačka budućnost stalno je donosila novine. Odemo u bašču, posečemo nekoliko glavica kupusa, postavimo svaku na oveći kamen i pobiberimo je. Dođu noću zečevi, pomirišu kupus, od bibera kinu, padne glavica, a oni glavom udare u kamen i onesveste se. Prođemo lagano i pokupimo ih – smeje se stariji lovac, otkrivajući lovačku tajnu – kako uloviti zeca bez ispaljenog metka.

LOVAČKA HIMNA

Među vranjskim lovcima već više od 70 godina peva se lovačka himna. Spevao ju je Vranjanac, Andra Popović Daskal, pre Drugog svetkog rata, poznati glumac i lovac. Peva se u lovu, ali i na lovačkim zabavama.
«Iz lov ide Koča i Ristaće, a za njima Džane i bata Vane. Nisu lovci, što love iz lonci. Već junaci! Pamte ih i vrapci! Jutros Džane, stao iza grane, vrapci cvrče i njemu se smrče, pa dohvati pušku preko srede, loše gađa, al dobro pogađa! Sedamdeset i sedam dživdžana, na svakom je po petnest rana. Cvile vrapci, podigla se graja, što gi Džane tol’ko potepaja! Grdi Koča, mladoga lovdžiju, zašto trošiš džabe municiju? Zar ti malo, lisice i zajci? Zar ti malo medvedi i vuci? Samo da ti, stari lovac kaže, jer on ne sme, nikada da laže, kada pođeš u borbu na vuci, još par gaća,  na sebe navuci»!

Ipak, nisu sve lovačke priče prožete maštom koja navire ispred prazne flaše mučenice, obilja suvog mesa, prženice, kobasica i ostalih đakonija.

– Kupio jedan moj prijatelj lovac bretonskog ptičara. A, bre, pobratime, ovo kuče kakvo je? Ne kivka, glas mu ne čujem. Da nije bolno?», pita. «Nije, pobro, bolno, ono ne kivka, već markira», odgovaram. «A a a… razumem», izgleda da se rasvestio.

Odemo sledeće nedelje u lov da isprobamo kučiki. Na pobru bretonac osetio nešto i odmak se ukopao u mestu. Pobra ga gleda, igra mu vilica. «Lele, ukoči mi se kuče, ma vikam ja da je bolno, brgo da mu izmasiram noge», reče i potrča. Džabe, pooobro, markiraaa, ne čuje. Kad se približi, diže se veliko jato prepelica, a pobra od straha pade na dupe. «Uh, puste ostale, iteraše me iz pamet», reče i poče da masira bretonca – priča Velimir Stevanović.

DEDA STOLE

Među lovcima ima, itekako, respekta prema starijim.

– More, Stojan Stošić, deda Stole je legenda. Sećate li se što nam je pričao. Pošao on u loc na zečeve i upuca jednog. Stavio ga u ranac na leđa i pošao kući. Kad, nije odmakao ni sto metara, a vidi kako sa strane trči zec, ali snaga ga izdaje. Skine pušku, opali i pogodi ga. Potrči sav srećan, podripkuje: «Što će se obraduju moji kući, utepa dva zajca». Djuvečke sa ajmakac, bogato će je». Uzme onog zeca, skine ranac i za malo da se onesvesti. Prvi ulovljeni zec ga nema. Sedne na kamen i razmišlja. Odjedanput mu tekna da je drugi zec ustvari prvi koji je pobegao iz ranca – priča Nebojša Jović.  

LOVAČKE ŠNICLE

Ovako je moja baba Milena davnih dana pravila lovačke šnicle. I mogu vam reći da su ukusne, prste da pojedeš. Najbolje probajte sami. Potrebno je: šest teleće ili svinjske šnicle, šest glavica crnog luka, nekoliko čenova belog luka, brašno, ulje, so, peršun. Šnicle izlupati, posoliti i uviti u brašno. Zagrejati ulje u jednoj šerpi i u njemu ispržiti šnicle sa obe strane i izvaditi ih na tanjir. U isto ulje napola ispržiti sitno seckani crni luk. Dodati mu 1-2 kašike brašna, sitno seckani ili kroz presu za beli luk „proterani“ beli luk, naliti vodom i malo prokrčkati da brašno lepo povuče. Onda dodati sitno seckani peršun, dosoliti ili staviti začin, vratiti šnicle u sos i na tihoj vatri (moja baba bi rekla „na ćošak od šporeta“) krčkati dok šnicle ne omeknu. Uz to služiti pire krompir, najbolje domaći. Može i testenina (tarana), a obavezno salata, najbolje je kiseo kupus – preporučuje Dodić.

Posebna lovačka strast je organizovana hajka na vukove.

– Pođemo u hajku, izađemo u planine, vidimo sveže tragove i pustimo kerove. Idem sa jednim neiskusnim lovcem. Tako se raspoređujemo zbog sigurnosti. Nailazimo na gusto trnje i čujemo pucketanje. Kažem mu da skine pušku sa ramena, otkoči je, prebaci preko ruke i bude spreman da dejstvuje. „Ma, kakav vuk toliko blizu, on se plaši od ljudi“, kaže mlad lovdžija i krene prema trnju žurnim korakom. K’d, odjednom, izlete vuk, a moj drugar pade u sneg od straha i ne mrda. Poče da kuka. Pritrčim, da li da pucam na vuka ili da mu pomognem. Dok se razmišljam vuk pobeže. „Šta je, bre, nesrećo, pa li vikam da će izleti vuk?“, vičem, iznerviran. „Kad neće – neće“ – odgovara mrtav ladan – „taman da okinem i rascopam mu glavu, kad ga vidoh, padoh, sreća kad me srčka ne strefi“.  „Zašto, srčka?“ „Pa, ono nije vuk. Ima, bre, glavu kao tele, a oči – užareni kao na vampira – priča Dejan Marinković.

Nema tog ko nije čuo za Ljubu Kostadinovića, lovca iz Toplika. Njegov lov na divlje svinje i sada se prepričava ne samo u ulici već i po gradu.

HAJKA NA VUKOVE

Lovačko udruženje „Fazan“ iz Vranja, organizovaće tradicionalan sabor lovaca i hajku na vukove, 12. i 13. februara.
– U subotu, 12. februara, biće sportsko takmičenje u gađanju glinenih golubova na poligonu u Bunuševcu i prijem gostiju. U nedelju, 13. februara, organizuje se hajka na vukove u okolnim planinama. Na zbornom mestu, sprema se vojnički pasulj, a onda druženje i evociranje uspomena iz lova. Prošle godine okupilo se oko 1000 ljudi, lovaca, ljubitelja lova i prirode. Pozivamo i ove godine da nam se pridruže svi koji žele da provedu prijatan dan u prirodi – kaže Dodić.

– Odem u lov sa šurakom, početnikom u lovu i pomislim na tren: da li će me izmaleriše. Povedemo kerove, najbolje što je bilo tada u Topliku. Dođemo u planinu, u jedan dol se stacioniramo, čujemo gde kviče svinje. Bacim pogled i kad vidim jednu pado na dupe od uzbuđenje. Imala je oko 200 kila. Nanišanim sa karabin, ruke se tresu, opalim i ona pade kao pokošena. Udrimo celivanje sa šuraka, „Toj je karabin, gde pogodi rupa kao za pajčiki“. Otrčim po svinju, priđem joj, a ona sa metak u grudi kad ripnu, pa kad me pomava. Begam između drveća, ona po mene. Kad me zapali u zadnjicu zalepi me za jedno drvo. Mil život, skočim i opet bežim. Derem se, vikam šuraka da pomogne, a njega nema nigde. Sreća, pa se rasvestiše kerovi, jurnaše na ranjenu alu, obališe je, opalim još jedamput i utepa gu. Sednem na travu, srce će mi iskoči od stra i od radost, manem sa oči, a ono šurak mi se skida iz drvo. Bistro momče lovačko, nema šta. Kači me u kola, dovede dom, žena i sin ripav od radost, golema svinja cela godižbina, a mene ni da pogledav. Kad počo da kukam tad se rasvestiše. Mesec dana sam ležao u krevet na stranu, a po tri puta dnevno stavljali su mi obloge od kromid na utepotinu – pričao je Ljuba, a prenose vranjski lovci.



  • Ostavi komentar