Ja volim izazove

U Vranjskom pozorištu sam osamdesetih radio muziku za „Stradiju“, „Koštanu“ i „Nečistu krv“, u režiji Vlade Lazića i „Devojku modre kose“, u režiji Radeta Radivojevića

Niška „Galija”, povodom Dana grada, 31. januara, svira u Vranju. Kako izgleda 35 godina biti preokupiran kompozitorskim, studijskim i koncertnim radom u grupi, a uz to se istrajno i uporno baviti i svojom drugom velikom umetničkom inspiracijom – pozorišnom i filmskom muzikom, razgovaramo sa Nenadom Milosavljevićem, frontmenom “Galije”.

NOVI ALBUM

VRANjSKE: Posle nekoliko godina pauze objavili ste “Mesto pored prozora”, četrnaesti studijski i dvadeseti album u ukupnoj diskografiji. Koji je vaš najjači motiv da dignete sidro i još jednom krenete na nemirno muzičko more?

MILOSAVLjEVIĆ: Album sadrži 10 numera, a prvi singl “Zločin i kazna” već je doživeo i svoje video izdanje (popularni glumac Srđan Žika Todorović igra u spotu). “Galija” je pored svog zvuka, modernizovala i video izraz, pa je spot rađen puna četiri meseca i sadrži puno animacija. Naslovna numera “Čuvam ti mesto pored prozora” takođe je ekranizovana. Aranžmane i muzičku produkciju za album “Mesto pored prozora” uradio je dugogodišnji član “Galije”, naš gitarista Dragutin Jakovljević. Ono što ovaj album stilski razlikuje od nekoliko prethodnih jeste povratak energičnom zvuku, onakvom kakav “Galija” neguje na svojim koncertima, po kojima je i poznata već više od tri decenije. Čvrsta ritam sekcija, bogate gitarske deonice, topao zvuk Hammond-a i električnog klavira, obogaćeni duvačkom sekcijom, zaštitni su znak ovog albuma. U kombinaciji sa prepoznatljivim autorskim pečatom koji smo u svoje pesme ugradili ja, kao kompozitor, i moj brat, tekstopisac Predrag Milosavljević, ovaj album potvrđuje činjenicu da tradicionalni rok zvuk nikada ne može zastareti i da je uvek aktuelan, naročito na domaćoj muzičkoj sceni.

„Galija“ dosta svira po teritoriji bivše Jugoslavije. Da li tamo još uvek osećate onaj gorki ukus nacionalizma ili su svi nekako već shvatili da smo bili prevareni, igračke u rukama moćnih i neodgovornih političa?

– Na mojim koncertima ne osećam nikakve negativne vibracije, čak naprotiv, vrlo slične reakcije kao i ovde, čak i na mnoge pesme koje su nastale posle raspada Jugoslavije. To sve zavisi kakvim ste ljudima okruženi. Neka normalna, gradska struktura je potpuno ista ovde i bilo gde drugde. Primitivizam, kako njihov tako i naš, takođe je vrlo sličan. Uvek se radujem da sretnem prijatelje koji su pomeranjem granica ostali “sa druge strane”. Uvek se dobro provedemo.

KAPETAN BRODA

Kako vam izgleda domaća muzička scena? Ima li nade za srpski rokenrol?

– Poslednjih godina pojavilo se dosta dobrih mladih rok bendova, što me raduje. Rok scena postoji, što se mlađih tiče, više egzistira po klubovima i manjim prostorima. Razlog za to je prost: za veću produkciju i marketing treba mnogo novca koga je sve teže naći. Nekada je bilo lakše jer su izdavači snosili sve troškove, sada sve moramo sami.

Potpuno neverovatno zvuči podatak da ste, pored svega što ste uradili sa grupom “Galija”, stigli da komponujete muziku za više od sto pozorišnih predstava. Sarađivali ste osamdesetih godina i sa vranjskim pozorištem…

– U Vranju sam radio „Stradiju“ 1986. godine, „Koštanu“ 1987. godina i „Nečistu krv“ 1988. godine, sve u režiji Vlade Lazića i „Devojku modre kose“ 1989. godine u režiji Radeta Radivojevića. Volim da radim za pozorište, voleo bih, naravno, da ponovo radim u Vranju kada se steknuo uslovi za to, a to podrazumeva da me zovu, da se nalazim u temi i da imam vremena koga je, na žalost, sve manje.

Tu su i filmovi „Pljačka Trećeg rajha“ i „Zona Zamfirova“, kao i film o srpskom pesniku Jovanu Dučiću. Koliki je to izazov za nekoga ko je decenijama neprikosnoveni kapetan broda “Galija”?

– Ja volim izazove. Mislim da je dobro za svakog umetnika da ponekad malo promeni kurs, kako bi se napojio inspiracijom i kreativnom snagom sa nekog drugog izvora, što onda pomaže da mnogo bolje sagledaš i osvestiš neke nove uglove kroz ovu zamršenu prizmu života i življenja.