Smrt u prisustvu lekara

Eko Taxi Vranje

Dijana Marinković, Slavoljub Mihajlović, Tražimo istinu: neutešna porodica, ,

Mi od petnaest do dva, kad smo ušli na odeljenje, pa do pola pet, uopšte ne znamo šta se sa Dijanom dešava. Strašno, vidimo samo neku gužvu, osoblje kako juri hodnicima tražeći materijal, a niko nam se obraća. Oni se tu tri sata vitlaju, jure, traže ovo i ono, a dete umire na njihove oči. Za to vreme mogli su da dete odvedu u Beograd, a ne u Niš. Mogli su da spasu Dijanu



 

Tražimo istinu: neutešna porodicaDo Božića ove godine Dijana se, u svom kratkom životu, nije ni nakašljala. Njeni najbliži dodaju kako se ne sećaju ni da su je ikada vodili kod lekara. Sve do Božića 2011. koji je za porodicu Dijane Marinković umesto najradosnijeg postao dan košmara i tuge posle koga za ove ljude iz Ćukovca kod Vranja više ništa neće biti isto. Dijana je preminula drugog dana Božića, 8. januara u rano jutro, na Dečijem odeljenju vranjskog Zdravstvenog centra, na oči nekolicine lekara, neka tri sata pošto su njeni panično razvalili ulazna vrata na odeljenju kako bi svoju petoipogodišnju mezimicu, u pidžamicama, umotanu u ćebe, doveli do lekara.

CRNI BOŽIĆ

Prethodni dan nije nagoveštavao tragediju, a prazničnu rutinu poremetio je bol u grlu na koji se devojčica požalila. Ništa strašno, pomislili su roditelji, ali su ipak upalili auto i uputili se ka Vranju u Dom zdravlja:

– Bilo je oko jedan popodne kad smo se javili lekaru u Dečijem dispanzeru Doma zdravlja – suznih očiju rekonstruiše događaj Bojan Marinković (27), otac pokojne devojčice.

NEVENA KARANOVIĆ
NIJE BILO PROPUSTA

Nevena Karanović, državna sekretarka u Ministarstvu zdravlja izjavila je novinarima u utorak u Beogradu rekla je da su lekari u Vranju uradili sve što su mogli kako bi Dijani Marinković spasili život:
– Imam uveravanja direktora vranjskog ZC, što je potvrđeno i inspekcijskim nadzorom, da je sve urađeno po pravilima. Nije tačno da nije bilo neophodnih instrumenata, što se moglo čuti u medijima – rekla je Karanovićka i najavila vanredni stručni nadzor.

Njegovo lice je ispijeno, zaraslo u strnjiku, oteklo od tuge i plača. Deluje ispijeno, slomljeno, kao da crnnina pridržava njegovo telo. Sa Ivanom je u braku sedam godina a Dijana im je bila jedinica, prvenče. Hoda teško, kao da se leluja. Priča usporeno i teško dok vraća film o smrti svoje jedinice:

– Tamo nas je primio lekar, ne mogu da mu se setim imena (Nenad Mladenović, načelnik; p.a.), konstatovao upalu grla i prepisao tri injekcije. Prvu je Dijana primila odmah. Vratili smo se kući – seća se.

Kod kuće je božićni ručak već bio spreman. Ništa, dakle, nije nagoveštavalo kasniju tragediju.

– Temperaturu prepodne nije imala. Počela je da joj raste tek oko devet uveče kada smo joj izmerili četrdeset. Pokušavali smo da je skinemo nekim tradicionalnim metodama, masažom i tuširanjem, ali nije bilo efekta. Šta smo drugo mogli nego da pomoć potražimo u Hitnoj, opet u Vranju.

Na ovom mestu Bojan zastaje i svojim koščatim šakama pokriva lice. Kao da je odlazak u Hitnu pomoć početak hoda njegove ćerke po liniji koja deli život od smrti. Ipak, niko od familije nije verovao da će njihova ljubimica ostati na onoj mračnoj strani. Pa zar se umire od upale grla? Prema Bojanovim rečima, u Hitnoj su ih primile dve medicinske sestre. Lekara nisu videli, nije se ni kasnije pojavio. Medicinskim radnicama objasnili su genezu problema, rekli da dete gori, da su već bili kod doktora prepodne, i zatražili da pozovu lekara:

Dijana Marinković– Sve je tu bilo čudno. Sestre su nam rekle da doktor trenutno nije tu, da ne mogu da ga pozovu i da nije naš problem gde je on. Tražili smo da Dijani izmere temperaturu, na šta nam je rečeno kako nemaju toplomer i da je to trebalo da učinimo mi kod kuće. Delovale su ljuto što im sugerišemo. Dale su još jednu injekciju mojoj ćerki, ne znamo koju, iako smo im nekoliko puta ponovili kako je dete već špricano. Šta smo drugo mogli nego da se pokupimo i odemo, sa nadom da će devojčici biti bolje – priča Bojan Marinković.

Kad su se vratili u Ćukovac zaista je tako i bilo. Dijani je pala temperatura i porodica se spremala za počinak. Dijana je ostala da spava kod babe i dede u susednoj kući, roditelja majke Ivane. Deda Slavoljub Mihajlović (48) dok razgovaramo deluje izgubljeno, kao da još uvek ne veruje u tragediju koja ih je snašla. Priznaje da je Dijana bila njegova najveća radost:

– Roditelji su je kod nas doveli oko pola jedanaest, na Božić uveče. Volela je mnogo da spava kod nas, zajedno u sobi sa žanom i samnom. Bila je raspoložena i vesela, bili smo uvereni da je kriza prošla, da više nema opasnosti. Sat vremena kasnije legosmo na spavanje. Iako nam je dan bio težak, ja nešto nisam mogao da zaspim. Okretao sam se po krevetu i bio budan kada sam čuo Dijanin plač i jecanje u snu. Bilo je oko jedan posle ponoći. Probudio sam ženu i upalio svetlo. Probudila se i Dijana i, onako u polusnu, rekla nam samo kako je opet boli grlo. Žena je uzela u ruke, a Dijana je počela da povraća nešto belo nalik peni. Počela je i da se guši, teško je disala. Uplašili smo se i uspaničili, pozvali ćerku i zeta i opet se uputili ka Vranju – priča Slavoljub Mihajlović.

RAZVALjENA VRATA

NENAD MLADENOVIĆ,
NAČELNIK DEČIJEG DISPANZERA

POSTOJI JASNA PROCEDURA

Doktor Mladenović kaže da je 7. januara primio i pregledao Dijanu Marinković u 12 sati i 15 minuta. Na Božić je imao 70 pacijenata, a petoipogodišnja devojčica bila je šezdeset i četvrta.
– Dete je bilo svesno, nije se gušilo ni povraćalo, ali je imalo temperaturu preko 38, jaku upalu ždrela i krajnika. Iako je primljena kao hitan slučaj, što je i zavedeno u protokolu, nije odavala utisak teškog pacijenta kome je neophodna hospitalizacija. Dao sam joj ono što se obično prepisuje u sličnim situacijama – jugocilin i diklofen za obaranje temperature. Vratio sam ih kući jer devojčica u tom trenutku nije bila za bolničko lečenje. Međutim, dečiji imuni sistem, otpornost i metabolizam veoma se razlikuje nego kod odraslih osoba, pa je moguća promena kliničke slike i po nekoliko puta dnevno – kaže Mladenović koji isključuje mogućnost da je detetu kasnijhe pozlilo od lekova:
– Reakcija na lek javlja se pola sata do sat posle uzimanja. U slučaju devojčice terapija se pokazala delotvornom jer je ona sledeći put temperaturu dobila tek uveče.
Na osnovu višedecenijskog iskustva, Mladenović kaže da je uzrok gušenja pokojne Dijane otok i jaka upala epiglotitisa (epiglottitis), odnosno pločice iznad grkljana i traheja koja se otvara i zatvara priliko disanja radi propuštanja vazduha. Sagovornik Vranjskih dodaje da do ovakvih slučajeva ne dolazi često:
– Kod ovakvih slučajeva najpre se daje jaka doza antibiotika i deksazona, koji se daje protiv gušenja. Ukoliko nema napretka, radi se intubacija – otvara se ta pločica i stavlja se tubus kroz koji se ubacuje kiseonik u pluća. Kao krajnje rešenje, ukoliko intubacija ne pomogne, radi se rasecanje dušnika i ponovno ubacivanje tubusa, ali to rade hirurzi – objašnjava Mladenović.

Opet su se obreli na Hitnoj, gde su samo uzeli uput za Dečije. Ubrzo je pred vrata odeljenja stigao i ujak, Slavoljubov sin. Bio je to već 8. januar, oko sat i po posle ponoći.

– Vrata su bila zaključana i ko zna koliko dugo smo zvonili i lupali – nastavlja Bojan.

– Kao da unutra nije bilo žive duše, a Dijani nije bilo ništa bolje. Grcala je, disala sve teže. Onda je šurak razvalio vrata. Na prizemlju nije bilo nikoga, takođe ni na prvom i drugom spratu. Tek na trećem samo zatekli dve žene, verovatno čistačicu i sestru, koje je na hodnik izmamila buka. Odmah se pojavila i dežurna doktorka Desa Milenković. Pošto je pogledala dete konstatovala je da je stvar ozbiljna i da moramo u Niš. Pozvala je Hitnu a ambulantna kola došla su za pet minuta – kaže Bojan.

Dijanina porodica bila je van sebe od straha i panike kada su na Odeljenje počeli da pristižu drugi lekari:

– Sa ORL je došao Darko Civkarovski, onda Laza Stanković i anesteziolog Slaviša Kanački. Kasnije je stigao još jedan anesteziolog, Slavko Živković. Počeli su da se dogovaraju šta da čine. Odlučili su da je najbolje da oni tu pokušaju da spasu dete jer, navodno, kako su procenili, ne bi izdržalo put do Niša. Onda se desilo nešto zaista neobično. Doktorku Desu i nas isterali su iz ordinacije, doktorka je kasnije sve vreme provela sa nama i opšte, kao ni mi, nije znala šta se unutra dešava sa našim detetom.

Naši sagovornici dalji tok događaja rekonstruišu na osnovu onoga što su čuli iza vrata i na hodniku. Sećaju se da je naredni period protekao u opštoj gužvi, konfuziji i metežu:

– Koliko smo uspeli da čujemo, Dijani je trebalo da se napravi rupica u grlu kao bi dobila vazduh, ali se ispostavilo da to nemaju čime da urade. Onda su se rastrčali po hodnicima tražeći skalpel, gaze, igle, pojmam nemam šta sve ne. Onda je neki od lekara, mislim Živković, rekao da mu donesu bilo kakav nož. Doneli su mu odnekud onaj reckavi, kuhinjski – pričaju uglas Slavoljub i Bojan.

OBDUKCIJA

Srboljub Milosavljević, portparol Osnovnog suda u Vranju, koji po zahtevu tužilaštva istražuje okolnosti pod kojima je preminula Dijana Marinković, i zbog čega je protiv N.N. lica podneta krivična prijava, kaže za naš nedeljnik da se istraga odvija svojim tokom:
– Obdukcioni nalaz je gotov i sutra (četvrtak, 20. januar) će biti kod nas. Međutim, ni tada on neće biti dostupan medijima – rekao nam je Milosavljević.
Porodici pokojne devojčice rečeno je da će nalaz dobiti ranije, ali se ispostavilo da sud nema 50.000, koliko iznose troškovi obdukcije koju je uradio niški Institut za sudsku medicinu. Neposredno pred odlazak u štampu ovog broja Vranjskih, mediji su objavili da je novac obezbedilo Ministarstvo pravde.
Dnevnik Blic je u sredu objavio kako je, prema obdukcijskom nalazu u koji je imao uvid, devojčica preminula od gušenja usled infekcije gornjih disajnih puteva.

Vreme je prolazilo a porodica je u hodniku čekala ishod. Slavoljub se seća kako je u jednom momentu pitao doktorku Milenković šta se dešava, na šta mu je ona odgovorila da ne zna jer su i nju izbacili:

ZDRAVSTVENI CENTAR
IMAMO INSTRUMENTE, LEKARI NISU KRIVI

U mejlu koji smo dobili od Službe sa odnose sa javnošću ZC Vranje, kaže se da je odmah nakon smrti Dijane Marinković formirana Komisija za unutrašnji stručni nadzor koja ispituje ovaj slučaj, a takođe su o svemu obavešteni Zdravstvena inspekcija i Lekaraska komora Srbije. U ZC nemaju rezultate obdukcije jer se oni „dostavljaju istražnim organima a ne Zdravstvenom centru“.
– Ono što hoćemo posebno da naglasimo je da je Opšta bolnica Vranje imala i ima svu potrebnu aparaturu i instrumente za sve urgentne situacije, a ovo je bila jedna od takvih. Posebno napominjemo da je polovinom prošle godine nabavljen kompletan novi instrumentarij za potrebe Opšte bolnice Vranje, Službe ORL, Službe za ortopediju sa taraumatologijom, Službe za urologiju i Službe za ginekologiju i akušerstvo.
Ono što, međutim, posebno iritira rukovodstvo ZC su napisi u pojedinim medijima povodom ovog događaja:
– Potpuno su neprihvatljivi natpisi u štampanim medijima u kojima se navodi da su lekari bili pijani, da su sa namerom naštetili zdravlju pacijenta. To ne doprinosi ničemu dobrom  jer se stvara odnos nepoverenja građana i pacijenata prema zdravstvenim radnicima.

– Mi od petnaest do dva, kad smo ušli na odeljenje, pa do pola pet, uopšte ne znamo šta se sa Dijanom dešava. Strašno, vidimo samo neku gužvu, osoblje kako juri hodnicima tražeći materijal, a niko nam se obraća.

ZAŠTO NISU POMOGLI

U pola pet, saopštavaju im da je Dijana mrtva:

– Nismo mogli da verujemo, šok. Oni se tu tri sata vitlaju, jure, traže ovo i ono, a dete umire na njihove oči. Za to vreme mogli su da dete odvedu u Beograd, a ne u Niš. Mogli su da spasu Dijanu – kaže Slavoljub a Bojan nastavlja:

– Malo pošto su nam saopštili da je Dijana umrla, ušao sam u kod načelnika doktor Laze u kancelariju, da pitam šta se desilo. Unutra su pored njega sedela još dvojica. Nešto su pisali i pili rakiju. Pitao sam ih šta se desilo, od čega mi je dete umrlo i zašto mu nisu pomogli. Jedan od njih odgovorio mi je da ne znaju, da je možda u pitanju neka infekcija, od ujeda pčele ili neke štetne hrane. Nisam mogao da verujem u ono što čujem. Dobro je što kod sebe nisam imao neko oružje! Rekli su nam i da slobodno možemo da odnesemo Dijanino telo kući – gotovo da jeca Bojan.

Dijanina porodica nije ni protiv koga podnela krivičnu prijavu već očekuje da nadležne institucije rasvetle okolnosti pod kojima je preminula njihova mezimica.

 

HRONOLOGIJA

Petak, 07. januar u 14,30 časova: sa 40 stepeni, Dijanu majka donosi u Dečiji dispanzer kao hitan slučaj. Primila je injekciju i vraćena kući.
Petak, 07. januar u 22,30 časova: roditelji Dijanu donose u Hitnu pomoći. Nema lekara. Sestra nema toplomer. Bez pregleda Dijana dobija injekciju i roditelji je vraćaju kući.
Subota, 08. januar u 01,15 časova: u Hitnoj pomoći Dijana dobija uput za Dečiji dispanzer.
Subota, 08. januar u 01,45 časova: posle 15-minutnog čekanja pred zatvorenoim vratima i bespomoćnih poziva da im neko odvori, Dijanini roditelji su polomili vrata i ušli u dispanzer.
Subota, 08. januar oko 02,00 časova: Dijanu je pregledala dr Desa Milenković i obezbedila kola hitne pomoći da je voze u Niš.
Subota, 08. januar oko 02,15 časova: stiže dr Lazar Stanković, načelnik Dečijeg odeljenja, a potom i lekari Slaviša Kanački, Darko Civkarovski i Slavko Živković.
Subota, 08. januar u oko 02,30 časova: Lekari i sestra telefonom pozivaju jedno po jedno odeljenje, traže gazu, skalpel, špric…nervoza raste.
Subota, 08. januar u 04,35 časova: dr Slaviša Kanački u hodniku, bez izjave saučešća, saopštava roditeljima da je dete umrlo i traži da preuzmu telo.
Subota, 08. januar oko 07,00 časova: otac Bojan prijavljuje sličaj Policijskoj upravi u Vranju.
Subota, 08. januar posle 8 časova časova: predmet stiže u ruke istražnog sudije Osnovnog suda Vladana Mićovića.
Subota, 08. januar: Stručnjaci Instituta za sudsku medicinu izvrtšili su obdukciju tela devojčice.
Nedelja, 09. januar: u prisustvu vilikog broja gradjana i rodbine, Dijana je sahranjena na seoskom groblju u selu Ćukovac.
Ponedeljak, 10. januar: Osnovno tužilaštvo u Vranju je, po službenoj dužnosti, pokrenulo istragu.
Ponedeljak, 10. januar: Zbog smrti male Dijane podignuta je krivična prijava protiv N.N. lica.
Petak i subota, 14. i 15. januara: roditelji devojčice prvi put se sastaju sa novinarima.
Nedelja, 16. januar: dr Lazar Stanković u izjavi dopisniku lista „Politika“ kaže da nije bio na odeljenju kada je devojčica umrla.
Ponedeljak, 17. januar: U više novina i elektronskih medija roditelji male Dijane za njenu smrt okrivili lekare Zdravstvenog centra.
Ponedeljak, 17. januar: dr Uroš Trajković, direktor Zdravstvenog centra izjavljuje da se ovim slučajem bave državni i stručni organi.
Ponedeljak, 17. januar: Trajković takodje izjavljuje da se u ustanovi „desio neželjen incident“.
Ponedeljak, 17. januar: na pitanje novinara zašto kasne nalazi obdukcije, u Osnovnom sudu odgovaraju da ne znaju.
Ponedeljak, 17. januar: Na isto pitanje u Institutu za sudsku medicinu iz Niša odgovaraju da rezultate obdukcije neće poslati dok Osnovni sud ne uplati račun za tu uslugu.
Utorak, 18. januar: Ministarstvo pravde uplatilo Osnovnom sudu sredstva za ubdukciju.
Utorak, 18. januar: Nevena Karanović, državna sekretarka u Ministarstvu zdravlja izjavila u Beogradu „da su lekari Bolnice u Vranju  uradili sve što su mogli prilikom spašavanja petogodišnje devojčice „D.M.
Utorak, 18. januar: „Dijana Marinković se ugušila usled zapaljenja gornjih disajnih puteva“, piše u obdukcionom nalazu.
Utorak, 18. januar: Pošto je čuo izjavu državne sekretarke u Ministarstvu zdravlja, Bojan otac devojčice izjavljuje da će podneti privatnu tužbu protiv ekipe lekara „koji su ubili njegovo dete“.



  • Ostavi komentar