Na bulutina se ne kida tain

Eko Taxi Vranje

-Pol’čke be, novinare, će me st’pkaš tako mešinat, što ne gledaš de ideš?! Ono, u pravu si, i ja pa što ne idem de gledam… Popio sam, pa mi se oči usvitkali kao ovčije dupe na mesečinu. Aj sedi, pred fajront je, konobar zinao kao ala žitna, ali će popijemo nešto. Nešto duplo.

-Lepi! Daj na mene i na novinara… Što be? Nema više, fajront? A za onoga onamo, Kirk Daglasa, kako za njega ima? Svi će trpimo, a on će drči celu kafanu! Što vikaš, konobare – na bulutina se ne kida tain… Ali, znaš li pa ono – pred gladnoga ne podriguj, i pred sirotinju pare ne broji! Zato, daj po jednu poslednju, blagoslovenu. Duplu…



-Pitaš, novinare, zašto ga onoga zovem Kirk Daglas? Pa znaš za toga glumca, nisi ni ti mlađan (da ne kažem Dinkić) ko rosa u podne, išo si u bioskop, dok je Vranje još imalo tri bioskopa, a sad nema ni jedan, čekamo Djenku, a mi maratonci. Pantelija još pravi tišljeraj, mazni li mazni daske, a Bili Mirton ih iskopava. Da fara… zara… e to de, da parafraziram, ko je živeo u Vranje u njihov zeman, i u pakao će mu bude ladovina.

-E, Kirk Daglas. Daklem, sećaš se ono svetsko čudo, bioskop, Aca bioskopdžija, upravnik, čuvao ga je kao rođenu kuću. Neki bezobraznik, gradski erbap, kad se na platno ljube “filmski”, dobacuje – bezec! Te ti ga Aca – ne pcuj u kulturnu ustanovu, pizda ti materina! Nestane struja, publika ko na Zvezdin sever, zviždi, rita ona sedišta – Aco, vrćaj pare! Aca odma reaguje, siđe u bazu, u publiku, a poza njega Rade kinoaparater, u majicu “pekarku”, na bretele, a ovolik bandzov, pa ti idi pa se buni – ne zviždite, zviznem vi ga majke, u celoga grada nema struja!

-I Kirk Daglas, kad on glumi u film, puna sala s Cig… ovaj, Romi, dve projekcije, od pola šes i od osam, obe č’čke pune, semke krckaju kao bečka  filharmonija, od one ljuske posle bioskop je mogo da se greje na one dve “kraljice peći”, kraljica u komunističko vreme! – i samo čuješ – dik, dik, Kirko Daglaso spasinđavle život na Berto Lankastero!

-E, onaj tzv Kirk Daglas, čudiš se što ga tako zovem, kažeš uopšte ne liči na njega. Kako ne liči? A vidiš li mu onu dupkicu na bradu, kao na Kirka? Što će ti poviše, to mu je zaštitni znak. Elem, mi momci, bioskop, i mi ga toga našega drugara naložimo da je isti Kirk Daglas, kao da su ga od tatka mu od dupe odvojili. Sve si Kirk, vikamo mu, ali imaš jednu manu – nemaš rupku na bradu. Za jedno oko konj ćorav. On, em mu milo što ga barabarimo s Kirka, em će popizdi   zbog dupkicu na bradu. Ooo, majke mu ga, kaže, kad igramo pajčiki, ili dželnik, sve ja kopam ovolike šlajke, pa ovoličko li rupče, zarad žrtvu da sam isto Kirk Daglas, da ne mogu da izvrtim. Pa grabna onu iglu za samari, ona pola kilo, kao  koplje, pa je užari u bubnjarče, i počna da buši rupicu na bradu. A be, nije lako da postaneš Kirk Daglas!

-Jedni se iskidasmo od smešku, jedni se isterasmo iz pamet, čovek će se unakazi,   ripnasmo da ga sprečimo; oni sirdžije ne davaju, kažu, ma pustite čoveka da bude Kirk Daglas, kad je tako zapeo kao pinter u čvor, a i on ne dava. Ovolik bandzov, žari onu iglu, gnjete u bradu, dubi šlajku, ko mu se približi da ga spreči, on bangauu! – u čuturu – znam ja, kaže, svi ste mi vi zavidni, i oćete da me sprečite da napravim karijeru kao Kirk Daglas, a fali mi samo dupka na bradu! I eve ti ga sad – od Kirka Daglasa, ostala samo rupa. Ali, to ti je naša muška sudbina – iz rupu izlazimo, za rupu živimo, u rupu idemo. A on je, takoreći, tu sudbinu i oplemenio, s užarenu iglu za samari. 

-I pomnoži ti se on, eve što s’m, Kirk Daglas, a radio je u jednu uglednu  finansijsku firmu, državnu, što je obrćala džakovi s pare. Rodi me majko, da radim s tuđu kintu! Pa dođe Trajko za porez, pa dođe Petko za pazar, Ariton i Žuljko za neko ludilo, Kirk Daglas sve lepo primi i opravi kako valja. A za čiču? A bio je skroman, nije on tražio čangaraci na guzicu. Nego, onako, siću, deset posto i jedenje i pijenje. I stranka se zajebe, misli prošla je jeftino, ali Kirk kad sedne da jede i da pije, to bi naranilo Kraljevo i Trgovište posle elementarne nepogode, jedno nedelju dana.

-Tako, izvede ga jedna od žrtve u kafanu, letnje vreme, sednu u baštu. Kirk naruči jedan tovar skaru i dva hektolitra vino i sodu, ohoho, neka puca stomak na šesnaes dela! Problem je bio što se sve dešava u centar grada, svi prozori od inštituciju gledaju na kafanu sproću, u koju Kirk pravi bahanalije. Još pa okolo prolazi srećno građanstvo, što nema za leb i vodu, a državni činovnici pucav od jedenje i pijenje. Ljige dovde, uzemljenje.

-Gleda to cela firma, gleda i direktor. Sad, i on na neki volšeban način upleten u Daglasovi pljačkaški poduhvati, pa nit mu je da stisne, nit da prdne. Osoblje namršteno, čukaju s vrata, bam bum, direktor kao poganac se zavuko u kancelariju; ali, mora nešto da preduzme, stvar poprima ozbiljne razmere, kad je Kirk prekoputa doveo gočobije. I direktor pošalje nekoga čiraka, pripravnika, da izvika Kirka otuda. Kirk na čiraka opali dve divizijske, što ga uznemirava, čisto da se zna ko kosi, ko vodu nosi, ali ode do direktora.

-Dišo, nešto si me zvao?

-Dobro be, Daglase, aj razumem i što si pred penziju, i što delimo pazar, ali aman bre brate, umeri se malka, pa ne mora baš celo Vranje da gleda ovaj tvoj pičvajz. Makar se negde pritaji, pa nek ti je nazdravlje!

-A ti zato li me vika, direktore?! – izbulji oči Kirk, i stavi ruke u džepovi – ja pa mislim, za neku rabotu me vikaš! Čekaj, imam još pet kila vino od sedam deci da popijem, pa će dođem! Krotko! Ma nervozini.



  • Ostavi komentar