Mirko je tu negde

,

Ogromna fabrička hala zvrji razna, samo sa stolovima na kojima je postavljena klopa, za posle. Konobari poređani u stroj, pod konac, kao neki odbor za doček. U sledećoj hali su radnice, u četiri reda marljivo rade, sve u plavim mantilima. Isto kao u „Jumku“, samo se drugačije zove. Možda ono i košta milion evra

Premijer Mirko Cvetković je za manje od pola godine po drugi put došao u Vranje, ovoga puta pravim povodom. On je u renoviranoj hali HIV-a otvorio „Novotekstil“, fabriku za proizvodnju donjeg veša koja u ovom času zapošljava oko 150 radnika. Reč je o ulaganju „Dević tekstila“, firme iz Republike Srpske, vrednom oko milion evra, napravljenom  bez bilo kakve pomoći države. Vranje je prvi srpski grad koji je Cvetković posetio posle Nove godine, ali i to nije moglo da protekne po planu, nego je u Vranje došao sa desetak minuta zakašnjenja. Na stepenicama Skupštine grada samo je novinarska bratija, pomalo iznenađena pojavom narodnog poslanika Nove Srbije Radoslava Mojsilovića, koji je, eto, tu svojim ličnim poslom. Nije on jedini odsutan – nema ni Milana Nikolića iz SPS-a, biće službeno odsutnog, ni radikala Stevanovića, poslanika iz Surdulice, pa je knjiga spala samo na demokratske poslanike, Gorana Stefanovića, koji je u prvim redovima dočeka, i Slavoljuba Stajkovića iz Surdulice, koji se priključio u fabrici. Lep je dan, i armosfera je prijatna, o napetosti nema ni reči, čak su i dežurni milicioneri nekako opušteni. Biće, nema ko da mrzi Cvetkovića.

GORE…

Elem, javljeno je da je premijer tu negde, pa napolje prvo izlazi gradonačelnik Miroljub Stojčić, potom zamenik Igor Andonov, pa Zoran Antić, i na kraju Goran Stefanović. I to je sve, nema čak ni predsednika Skupštine Slobodana Stamenkovića. Lagana konverzacija, tema plivanje za krstom na Aleksandrovačkom jezeru toga dana, na Bogojavljanje 19. januara. Organizator je Antić, pa ga svi pitaju da li će i on da pliva. I tako, opušteno.

Uto stiže i Cvetković, Mire ga dočekuje, ljube se u bjela lica, pa sledi pozdravljanje sa Stefanovićem, pa Andonovim, pa Antićem, tim redom. Povorka koja se penje u Miretovu kancelariju nije impresivna – od socijalista nema više ni jednog, a od demokrata tu je svega još nekoliko ljudi. Za stolom u kabinetu ima mesta samo još za Nebojšu Trajkovića, potpredsednika DS-a, dok svi ostali moraju da ostanu u hodniku, sa novinarima. Stojčić udvarački kaže premijeru da uvek u Vranje donese lepo vreme, svi se smeškaju, puni poštovanja prema važnom gostu. Ipak, Mire sedi u čelo stola, a Cvetković je nekako skrajnut sa njegove desne strane.

– U prethodna četiri meseca, od vašeg posednjeg dolaska, mi u Vranju nismo sedeli skrštenih ruku. Završeno je mnogo poslova od kojih bi izdvojio… – počinje Stojčić svoj uvodni referat, ali to je tako poverljivo da nije za uši javnosti, pa novinari moraju da odu.

A „SIMPO“?

Najzanimljivije u čitavoj priči je da je Cvetković prvi srpski premijer koji je posetio Vranje a da tom prilikom nije svratio u „Simpo“.  Tim povodom, naravno, „Simpo“ nije ostao ravnodušan, pokušao je da promeni situaciju u svoju korist, ali bezuspešno. Čitava poseta premijera prošla je preko kontakata ovdašnjih demokrata sa vladom, pre svega Andonova i Stefanovića, a iz lokalnog DS-a nisu hteli ni da čuju da premijer koji dolazi zbog njih to kvari posetom „Simpu“. Opet, socijalistički deo lokalne vlasti nije bio preterano zainteresovan da pomogne, pa je ostalo samo da generalni direktor „Simpa“ Slađan Disić, onako polutajno, priđe Cvetkoviću, i to već u neformalnom delu posete, prilikom zdravica.
– Pa jeste li rešili ONO – pitao je Disića premijer, a ovaj je samo klimao glavom i pokušavao da sa njim ostane nekako nasamo. Sve se i završilo na pokušajima, pa je kurtoazna izmena osmeha bilo sve što je „Simpo“ ovom prilikom mogao da dobije.
„Vranjske“ su pokušale da dan pre Cvetkovićeve posete u Vladi Srbije saznaju šta je u čitavoj priči istina. Danijel Apostolović, iz Pres službe Vlade, kategorično je odbacio mogućnost da je bilo ikakvih pritisaka da se poseti „Simpo“, sa bilo koje strane.
– Opet, nje dobro da se oko toga pravi nekakva loša atmosfera, jer bi mnogi gradovi bili prezadovoljni da imaju firmu kakva je „Simpo“ – kaže on.

Sledi put do „Novotekstila“, i čekanje. Premijer ovde kasni već više od pola sata od predviđenog vremena, biće da Miretov referat i nije bio tako kratak kako se očekivalo. Predrag Golubović, direktor „Novotekstila“, dočekuje goste, a radnici su izašli napolje da izduvane po jednu.

– Ljudi, dajte, sad mi javljaju da ide premijer, sklonite se – kaže Golubović okupljenima.

– Ma mi smo ispušili i bez njega da čekamo – odgovara jedan od radnika.

…DOLE

Neočekivano, nema mnogo sveta. Tu su direktor Alfe Velin Ilić, Simpa Slađan Disić, Zoran Knežević iz Distribucije, Zoran Stošić,prvi čovek Jumka, Dejković iz „Sanča“, onda čini se potpuno usamljen načelnik okružni Budimir Mihajlović, nešto mlađih direktora iz DS-a, službena lica i policajci; i to je to. Ono, da nisi u njihovoj koži – novinari ne smeju da uđu unutra da slikaju Cvetkovića sve dok on lično ne dođe – tek ih onda puštaju. Zašto? Zato. Dobro. Sunce neprijatno bije u glavu, al sad, šta je tu je, premijer je to, valja izdržati. „Novotekstil“ je velika zgrada, sveže okrečena, u okruženju koje svedoči o nekadašnjem ludilu moći.

Eto i Cvetkovića, presecanje vrpce, osmesi, slikanje, uobičajena forma za slične prilike. Sve i da nije talenat za glumu, premijer je do sada, vidi se, sasvim dobro uvežbao ulogu.

Unutra, ogromna fabrička hala zvrji razna, samo sa stolovima na kojima je postavljena klopa, za posle. Po licima bi se reklo da su konobari „Simpovi“, sa sve nekim klincima poređanim u stroj pod konac, kao neki odbor za doček. U sledećoj hali su radnice, u četiri reda marljivo rade, sve u plavim mantilima. Isto kao u „Jumku“, samo se drugačije zove. Možda ono i košta milion evra, koliko se tvrdi da je para uloženo. Od kako je ušao u fabriku, Cvetkovića ne ispušta Predrag Golubović, sve mu objašnjavajući šta se to ovde radi. A ljudi prave gaće, više vrsta, što verovatno komplikuje proces sve do potrebe za objašnjavanjem. Cvetković, po režiji, na tačnim mestima klima glavom sa razumevanjem. Obilazak traje pet minuta, a prema zamisli režisera, Cvetković staje pored izloženih gaća i zainteresovano ih posmatra. Niko mu ne nudi poklon, biće da je nepristojno.

Posle, govori. Prvo priča Golubović, leđima okrenut svima ostalima da bi mogao da gleda premijera u oči. Kaže da ovakve investicije nije bilo u Vranju još od osamdesetih godina prošlog veka, i da je „Novotekstil“ ponosan na ovo ulaganje, čije će proizvodnja u 97 odsto slučajeva da ide u izvoz.

– Nismo slučajno došli u Vranje, jer ćemo većinu materijala kupovati od „Jumka“, a ovde smo našli i dovoljan broj slobodnih radnika – rekao je Golubović.

… I KIKIRIKI

Posle njega pričao je i glavni gost, nekako još novogodišnje raspoložen. Dok on govori, radnice, sve do jedne, ustaju sa svojih radnih mesta da stoječki saslušaju šta Mirko im da im kaže, a i da bi scenografija u potpunosti ličila na davna srećna komunistička vremena. Posle kraćeg beznačajnog uvoda, premijer odma kreće da čestita i ne prestaje do kraja svog ionako kratkog govora.

– Nezaposlenost je glavni srpski problem, a ovo je pravi način da se sa tim uhvatimo u koštac. Želim lokalnoj vlasti da do kraja godine zaposli bar još 1.000 ljudi – reče premijer. Ega daje i bog slušao govor. Čuo ga je svakako i Stojčić, upadljivo zadovoljan što je dobio ovako težak zadatak.

I to je bilo to. Posle, zdravice, čestitanja, kanape i i kikiriki, oko Cvetkovića isto društvo, uz neuspeo pokušaj Slađana Disića da mu se približi (vidi okvir). Sve u svemu, nije trajalo ni pola sata. Premijer, bez velike pompe ode dalje, u Vladičin Han i Prokuplje, a neki ostaše da dokusure slavljeničku ponudu, dok drugi odoše na Aleksadrovac, da plivaju za krstom. Sve u svemu, Cvetković je vranjski posao, impresivno, oposlio za oko 70 minuta. Na odlasku, taksista, vozeći razlokanom ulicom od „Jumka“ prema „Koštani“, pita što premijera nisu tu proveli, kad je kraće. Šta znam, ili to nije bilo po režiji, ili se niko nije setio. Biće.