Draganovo koplje i Milanov kup

Eko Taxi Vranje

-Mi Srbi smo ti, novinare, jedan bogougodan i hristoljubiv narod, znaš ono – bog čuva Srbe – evo, to sam se sad uverio, oko Božić. Sedi, sedi, ovako pred fajront, samo da ti pročitam božićnu čestitku što sam dobio preko mobilni.

-Kukuriče stari pet’o
ja bi koko tebi meto!



Iju pevče koka reče
pa zar i na Badnje veče?

Sada mi se mnogo kara
naguzi se koko stara!

Kar’o bi te baš na Badnje
pa makar mi bilo zadnje!

Dragi pevče samo bodi…
Mir božji, Hristos se rodi!

-Eto, vidiš, kakav je naš, srpski, odnos s boga. Mi ga ne doživljavamo kao neko više biće, stvoritelja, nego, božemeprosti, kao nekoga našega kafanskog drugara, na priliku, ovako kao ti i ja što sad sedimo. Sad, nemoj da shvatiš to kao nešto da te ja barabarim s boga, znaš kako kažu stari Latini – što dolikuje bogu, ne dolikuje volu. Ček, ček, ne kažem ja da si vol, nemoj odma da ripaš, ali pa nisi ni bog…

-A ja sam si boga i naši crkveni praznici dajma poštovao, čak sam i u vojsku, onu Titovu JNA kad sam služio, dobio loše karakteristike, bio sam ti jedan stradalnik i velikomučenik za veru našu svetosavsku. I tako, u kantinu za Božić popijem gajbu pivo, praznik li je, ne li je, i zainat okrenem kapu, tako da mi petokraka dođe na til, da se jasno vidi kakvo je moje mišljenje od ovi antihristi, komunjare. I šenjkam se tako po pistu, tiki, sretna me jedan kapetan. Pozdravim ja po propisu, kad on, vojniče, kaže, kapa ti je okrenuta naopačke, petokraka ti došla negde na mali mozak. A ja pa kad mu se obrnem – dobro be, reko, druže kapetane, a odokle ti znaš u koji pravac ja idem?! I mesec dana u apsu…

-Nego, batali ta vojničke lagarije, svi dobro prošli u vojsku, svi bili erbapi, ne jebavali starešine, na svi najbolji drugari bili Bosanci i Hrvati, a posle, da posete drugare iz vojsku, išli na Vukovar i Sarajevo, uz pucanje i pevanje, kao kumovi i starejkovi. Eno, vidiš li ga onoga što prolazi sa sina? S njega sam bio u vojsku, kažu mi, došo neki gušter, Vranjanac. Ja se bogzna kolko obradujem, eve ga zema, od koji li je, trk da vidim. On jedan tako, kao Bušman, prvi put ga vidim. Ti li si taj Vranjanac? Ja sam. Pa od koji si, odokle si? Ma, kaže, ja sam na Mile iz Dragobužde, možda ne ga znaš. Da be, ne ga znam, s njega sam vek proveo u egzotični krajevi. Vranjanac! I u sred vojni rok, a tad se služilo petnaes meseca, on dobije sina, ovoga bandzova što ga sad vodi natam navam. A kolko znam, niti je bio u to vreme na redovno, niti na vikend, tako, beše jedna vrzana vreća. Što vikaš, sin ič ne liči na tatka? A ja ti garantujem, isti tatko…

-Oooo, izvini novinare, de si be, brate, aj srećni ti praznici cmok cmok cmok, zdravlje, sreća, pare, ženske… Koga mavaš da ga stigneš, koj te mava, dabogda noge da prebije… Što li će popijemo? Pa ne znam, fajront… More, nema veze! Dete, daj na drugarov mi račun! A što, ti li se žuriš, ne mož’ da sedneš makar na jednu? Dobro de, dobro, razumem ja da vi biznismeni mora da trčite u jednu dušu, za vas nema ni odmor ni praznik… Aj, pa takoj, će se vidimo…

-Ne znaš li ga ovoga? Eee, i ti si mi novinar, pri vas takvi nije ni čudo što su i predsednici države neobavešteni. Pa li, muto nijedan, to ti je onaj čuveni mali i srednji privrednik, pekar, tu iz jedno okolno turističko mesto, njegov lebac jedeš, mislim, on što ga mesi, mislim, ne ga mesi ni on, nego njegovi radnici, mislim… Jebem li ga što mislim, nije ni bitno, ali to ti je čovek jak, uticajan i uspešan. Eto, pre neko vreme on rešio da raširi rabotu, počne nešto da petlja oko mlinovi i te rabote, i spoji se sa zaslužnog srpskog vrhunskog sportistu, ne znam baš kojim sportom se bavio, ali ovolik bandzov, ili je odbojka ili košarka, ili mlatenje orasi, a sigurno nije dizao tegovi, oni svi ovolički. I ime mu nekako čudno, asocira na špansku koridu, na bodenje s rogovi, kako beše… eee… ne mi teknuje, ali nekako kao Rogibodić, ili tako nekako.

-Elem, zaradio taj Rogibodić neku grdnu kintu frljajeći onu loptu, završio sportsku karijeru, i paričke uloži u biznis. Između ostalog, zakasao nešto i u mlinarstvo, pa se spoji s ovoga našega furundžiju, ono, kao šugavi konji – jedan da je u Pljačkovicu, drugi u Zlatokop, mora da se nađu u centar da se počešaju jedan od drugoga. I tako ti naš furundžija, ne sećam se kako mu imeše, aj će ga zovemo skraćeno Furko, sklopi biznis s Rogibodića, ovaj da mu proda tehniku za mlin.

-Rečeno-učinjeno, završe oni rabotu na obostrano zadovoljstvo. E sad, kaže Furko, Rogibodiću, idemo nešto da izedemo i da popijemo, dok se ne useremo, po starom srpskom običaju, kad se posao završi, na obostranu fajdu. Rogibodić počne da se vrti, kao da ima crvi u dupe – pa znate šta, gospodine Furko, ja sam ipak bivši vrhunski sportista, pa stare navike ostale, ne pijem, ne pušim, posebna ishrana, tako da ne idem po kafane. Dal si lud, uvredi se Furko, ako ne pođeš, odma raskidam ugovor! Vidi Rogibodić nema ovde trte mrte, samo trte, uzdahne duboko i pođe na gagu.

-Sednu na “Brdo kod Vranja”, de će ako neće kod vranjskoga pašu, prema baju i nevesta. Osoblje ti odma prepozna znamenitog Rogibodića, i eto ti ih jedan  po jedan – gospodine Rogibodiću, dobrodošli, što će pijete, može skivi, balantine? Ete ti ga drugi – ooo, gospodine Rogibodiću, što će jedete, preporučujemo “Draganovo koplje”, a kao desert “Milanov kup”! Otud trči šanker – gospodine Rogibodiću, može li jedan autogram za sina mi, napišite evo ovde na salvetu – “dragom Aritonu od Rogibodića”… Zbra se osoblje kao mečka da igra.

-Furko gleda što se radi, pa mu dokrive. Zar ja, furundžija ovdašnji, što narod ‘ranim s leb, pa me nikoj ne jebava dva posto, a oko ovoga toreadora se iskršiše. Pa vika – dobro be Rogibodiću, pa ti li mene, od staru kozu jare, nađe li da me zajebavaš?! Božem, vrhunski sportista, ne pušiš, ne piješ… I ne ideš po kafane, a? Pa majke ti ga, kako te onda svi konobari poznaju?!



  • Ostavi komentar