Buđenje posle ružnog sna

, ,

Sve je kao u snu, uštinemo se za obraz kako bi poverovale u sve ovo. Dobili smo kravu i odmah je nazvali Željka jer smo je prizivale u snu sa željom da nikad više ne budemo gladne

Zahvaljujući brojnim donatorima i ljudima dobre volje sestre Ristić iz sela Koćura spasile su se bede i siromaštva. Milena (15), Jelena (13), Milica (11) i njihov otac Čeda (56) dobili su kuću u Tibuždu, moravskom selu blizu Vranja, sa velikim placem i pomoćnim prostorijama za stoku. Kuća se uveliko renovira i sređuje, a Ristići će se u nju useliti aprila.

VIŠE GLADNE NEGO SITE

Pred Božić ih je posetetio ministar poljoprivrede Saša Dragin i doneo im poklone: kravu, pet ovaca i pola tone hrane za stoku. Dobili su i pakete odeće, obuće i hrane. Devojčice, kojima je do nedavno mnogo toga bilo uskraćeno, presrećne su. Sada su po prvi put proslavile Božić kao što je red, sa pečenicom, kolačima, voćem. 

– Sve je kao u snu, uštinemo se za obraz kako bi poverovale u sve ovo. Dobili smo kravu i odmah je nazvali Željka jer smo je prizivale u snu sa željom da nikad više ne budemo gladne – kažu u glas.

POTREBAN NAMEŠTAJ

Sestrama Ristić biće potreban nameštaj, frižider i drugi uređaji za kuću. Tepisoni, prostirke, mnogo toga, pa i najosnovnije za kuću: posuće, jer moraju se kućiti, kako narod reče, „od kašike i viljuške pa do tanjira i čorbaluka“.

Koćura je smeštena uz istoimenu reku na nadmorskoj visini od 1.200 metara, u neposrednoj blizini srpsko-makedonske granice. Uslovi za život tamo su nemogući, ali će se Ristići strpiti do aprila, dok se ne usele u renoviranu kuću u Tibuždu koju su kupili anonimni dobrotvori. Životna priča sestara Ristić, njihova svakodnevna borba za opstanak, dobila je  srećan kraj i novi početak ponajviše zahvaljujući NVO „Životna pomoć“ i Ljubinki Bubi Milovanović, koja je saznavši za njih pokrenula veliku akciju pomoći  širom Srbije.

A, bilo je ovako. Put do njihove kuće i mahale Borovac jedva se pronalazi. Kuća – svedok vremena, kovanica –  od kerpiča i letvi. Desetak metara od nje veliko klizište. Brdo iznad kuće zlokobno preti da zatrpa sve pred sobom.

U sobi, kroz male drvene prozore probija se sunčeva svetlost. Milena mesi hleb. Sestra Milica, koja je završila peti razred osnovne, drži bokal sa vodom; pomaže, uči i gleda.

– Od kada mesiš hleb – pitamo.

– Od kad nas je majka napustila pre četiri godine. Moram, šta ću. Sve radim, da preživimo. Ali, džabe, više smo gladne nego site – kaže Milena.

Počađaveli zidovi i zemljani pod, stolice i jedan raklimatan krevet stvaraju još veću teskobu u duši. Obrazi joj se zajapurili, rušte crveni. Sa deset godina počela je da mesi, kuva, pere, kupa sestre, radi u bašti, pomaže ocu oko koza i pri branju drva. Ojačala, visoka i koščata, sa snažnim rukama, ispucalih dlanova odmah se oseća da je glava kuće. Stavlja hleb u šporet na drva. Sestra Jelena je naložila i održava vatru.

– Uberemo u bašti, najviše krompira i pasulja, to jedino ovde rađa. Da nije koze i mleka deca bi do sada pomrla – ubacuje se otac Čeda.

Podgrbljen, onemoćao od teškog života, krsti se i moli boga da mu decu sačuva.

– Šta jedete – pitamo decu.

– Krompir, pasulj, čorbu… Pijemo mleko – kaže Milena.

– Jedno jelo se zgotovi i dok se ne pojede nema drugog- kao da šapuću.

– Dva dana pasulj, doručak, ručak, večera i tako. Najviše krompira, na razne načine. Znam i đuveč da spremim, od kromira, pasulja, paprike i paradajza kad rode u bašti. Volimo čorbu, krompir i zelje. Napunimo stomak i site smo – priča Milena.

Ona ustaje ujutru sa prvim petlovima; zatim budi sestre da pomuzu koze.  Imaju ih tri. I, dva jarića. Muzu sve, naučila ih muka. Odlaze po drva, tanka koja su nasekla sekirom ili istrugala testerom. Jelena naloži šporet, Milena mesi hleb. Dogovaraju se šta će za jelo. Donose vodu sa obližnjeg kladenca. Stavljaju veliki limeni lonac na šporet da uvek ima tople vode. Kad doručkuju, Milena raspoređuje poslove. Otac Čeda ide da nabere malo drva u šumi, jer se kod njih loži 365 dana u godini. Jelena izvodi koze na pašu do obližnjeg bagremara. Milena odlazi na kladenac da opere veš. Pere u koritu sapunom od svinjske masti. Milica joj donosi malo tople vode. Kad opere odnosi da prostre iza kuće na žici vezanoj između divlje kruške i šljive džanarike.

NOVI POČETAK

Potom, ulaze u kuću da počiste zemljani pod u sobi gde sede i onoj spavaćoj, ako se tako može nazvati. Spavaju svi zajedno na jednom širokom krevetu na koji je umetnut dotrajali dušek. U zemljanoj sobi stoji nakrivljena polica, u njoj poređane odeća i obuća. Staro, samo što se ne raspara i pocepa. U uglu blizu kreveta korpa sa sitnim krompirima, ovogodišnjim. Jedan mali prozorčić jedva propušta svetlost.

– Eh, kad bi imale krevete. U jednom da spava otac, u drugom ja, u trećem Jelena i Milica. Ništa drugo, to nam treba, frižider, veš mašina, električni šporet to je previše za nas. Ma, hleba i hrane nam nedostaje, a mi o šporetima – priča Milena.

Mnogo je bilo dana kada su bile gladne i kao pilići privučene jedna uz drugu ležale kraj šporeta zureći u plafon.

– Dešava se da jedemo divlje jabuke i hleb. Stomak nas boli od kiseline, ali šta ćemo. Otac nam skuva čaj od kantariona i uminu grčevi – kaže Milena.

Između ručka i večere su u bašti. Kad Jelena ne čuva koze pomaže sestrama. Okopavaju, pleve. Bašta im je spas, ako ne dođe neki oblak i gradobija odnese sve. Uveče sa ocem cepaju drva. Sa prvim mrakom ležu da spavaju. Premorene, zagrle jedna drugu. Sanjaju.

DOBROTVORI

Prema rečima Ljubinke Bube Milovanović, pored NVO „Životna pomoć“ devojčicama su, pre svih, novi početak omogućili: Anonimni donator iz Beograda, RTS – Kvadratura kruga i Branko Stanković, Kompanija Novosti – dopisništvo Vranje i Slađana Veljković, Dušan Bajatović, direktor NIS, „Kredo“ Vranje, „Mali svet“ i Voja Djorđević iz Ujedinjenih Emirata, Udruženje likovnih umetnika iz Požarevca, Garnizon Vranje, Bajkeri iz Vranja i Austrije, Okružni zatvor Vranje, Saša Dragin, ministar poljoprivrede Srbije, Kompanija „Iv“ Beograd i mnogi drugi.

Osnovnu školu uče na Svetom Iliji. Svakodnevno do škole i natrag prepešače 20 kilometara. Idu putem, uz reku, pa prečicom preko brda. Zimi je najteže. Dubok sneg, oštar vetar, a one sa dotrajalim jaknama. Od hladnoće im premrznu noge, pomodre i utrnu ruke. Dolaze mokre u školu i suše se kraj peći.

– Mraz i vukovi nas plaše cele zime. A ona dugačka. Od oktobra do aprila – navodi Jelena.

Sve su vrlo dobre učenice. Uče uveče, kad završe sve poslove. Čeda se brine za malu Milicu. Pokazuje nalaze iz bolnice gde je bila tri meseca. Boluje od astme.

– Kad bi imali bolje uslove za život bolest bi se povukla – klima glavom Čeda na rastanku.  

Vraćamo se na novi početak. Bolji uslovi za život stižu. Milena je pošla u prvi razred Tehničke škole i ima besplatan smeštaj i hranu u Domu za učenike.

– Prelepo je u Vranju, imam puno drugarica, gledam da budem što bolji đak. Vikendom idem u selo da vidim šta mi rade sestre i otac. Moram da ih nadgledam i pomognem oko kućnih poslova. Jelena je naučila da mesi hleb, zna da napravi đuveč, čorbu, sve sa krompirima. Još malo, kad se preselimo u Tibužde i budemo zajedno, biće mnogo lakše. Imaćemo kravu, ovce, kokoške, svinje, podelićemo posao i bićemo site – kaže Milena.