MOCA RIBOLOVAC

Mnogi su za njega govorili da je „izgubljen tip“. Počne da priča jedno, pa pređe na drugo, onda se vrati na prethodno, i sve tako. Nepovezano, i bez smisla. Ili šetajući, sretne poznanika pa se sa njim, okrene i nastavi u suprotnom smeru, prihvatajući razgovor o bilo čemu. Lep, naočit, crnomanjest čovek. Manekenski tip, doteran i čist, ali rasejan i zanesen. Referent u obližnjem preduzeću, sa dobrom platom. Hazarder i kockar iz hobija, ako je to uopšte hobi.Voleo je tombolu i sportsku prognozu. To mu je bila duhovna hrana. Zvali su ga Moca- ribolovac. Da voleo je i da peca, to ga je nekako osvežavalo i punilo mu baterije, za neprospavane duge kockarske noći. Išao je u ribolov dva puta nedeljno. Opremljen najsavremenijom ribolovačkom opremom. Od štapa za mirne vode, zatim onaj za brzake, sa jakim automatima i mašinicama, do pomoćnog materijala, kutije sa udicama svih vrsta, raznih mušica i iglica. Posebna kutija sa zemljom u kojoj su gmizali crvići, gliste i nekoliko rovaca. E, na njih je najviše voleo da peca. Govorio je da se najbolje ribe vataju na rovca. Zato je u ribolovačkom svetu bio poznat kao Moca- Rovac.

Jednom je pozvao i mene da mu pravim društvo i nešto naučim o ribolovu. Pristao sam, a on je obećao  brz i dobar „pec“.  Profesionalac i amater. Krenuli smo kolima, rano ujutro, pod punom „ratnom opremom“, koju smo jedva strpali u gepek. Moca je vozio, ne brzo, ali dovoljno žurno, govoreći da ne ispustimo sveže i  mirisno jutro, jer ribe tad najviše grizu. Pravo na Moravu. Vozili smo se oko sat, do odredišta, koje je Moca već poznavao. Kraj mi je poznat, ali vodeni tokovi Morave ne. Kao veliki stručnjak, siguran u svaki svoj pokret, Moca je povadio sve alate i poređao štapove. Podglavio stalak i prvog rovca sa šarenom udicom bacio u Moravu iznad koje se je pušila jutarnja magla. Drugim je počeo da zabacuje što dalje, u dublje vode, mutne Morave. Menjao je crviće i mušice, kaže, dok ne pronađe pravi mamac. Ja sam dobio neki stari štap, namestio  glistu, prepušten da se snalazim. Više sam posmatrao šta on čini, nego svoju udicu.

– Ćuti i tiho koračaj dok se ribe bude. Sanjive ih je lako namamiti, ali ako se uplaše, mogu  da pobegnu.-Skrenuo mi je pažnju.

Ćutasmo. Ni makac.  Ukočio sam se. Ne trepćem. Čuje se samo cvrkuti štiglica i prelet  ptica koje se rasanjuju. Na svaki šum Moca tiho psuje. Ne skida pogled sa udica. A one ne mrdaju. Štapovi ćute kao zaliveni. Ribe nema. Prolazi prvi sat. Drugi sat.

Moram s noge na nogu. Primećujem Moca negoduje. Sednem i zagledam se u vodu. Očekujem da me ona smiri. Misli mi odlutaju, pa se vratim na zvuk vode, na koji se privikavam iz minuta  u minut. Ipak mi je dosadno. Moca ne mrda. Pretvorio se u uvo. Pogled ne skreće sa crveno- crnog plovka. Na trenutak osmotri i drugi plovak, koji kao da se ukotvio. Čak ga ni voda ne ljulja. Ribe nema.

 Moca se odjednom trže, i sakupi sve.

-Idemo nizvodno, tamo ima virova, razjurili smo ih. Prozbori u bradu.

Za tren oka je u pokretu, kao da uključi neke baterije u sebi. Pokušavam da ga stignem na stazici koja se izgubila u rastinju i šipražju. Htedoh  da pitam. Prstom mi pripreti da ćutim.

Pomislih ,“ Valjda ćemo progovoriti danas“. Pokaza gde da sednem. Gledam u nevidljive dubine i ponadah se da u njima ima ribe. On zabaci samo jedan štap, na rovca. Čeka, razrogačenih očiju. Ništa. Novi mamac. Ćorak. Menja štap. Nema znakova. Menja plovak. Stavlja tanje udice. Opet ništa. Žali se na strunu i preti da ne šuškam i ne pipam lišće. Postaje mi smešan. Pokušavam da se uzdržim od smeha i da ga razumem. Prolazi peti sat. Od ribe ni „r“. Kao što smo odjednom došli ovde, Moca se hitro raspremi i pođe prema autu. Jurim ga kao kad dete ide za majkom.  Vozimo se seoskim putem, kroz njive i neke prečice. Umalo se ne zaglavismo u blatu i neku balegu, tačnije u seosko stajsko đubrivo.

– Ovde ćemo uzeti sveže gliste i crviće. Ovi su bajati-

Prigovaram da mrdaju i da su živi.

-Imam ih odavno, bajati su, a ribe vole svežu krv-

Probudi u meni neku nadu. Nađe i dva- tri, osrednja rovca, taze. Sav ozaren strpa ih u kutiju sa novom zemljom. Sadržaj od ranije prosu u kesu. Vidim mu optimizam i zadovoljstvo na licu. Vozimo se nazad. Čak i  dalje. Vrbaci i nepristupačni virovi. Dok im je prilazio da zauzme bolji položaj, sav se izgrebao i dva puta ubo na trnovito žbunje. Koprive i ne primećuje. Ja se držim podalje. Prosu stare mamce iz kese u Moravu.

-Ovo će ih nahraniti-

Shvativši da je trebalo da ih sipa negde uzvodno, otrča niz Moravu, kao tajfun, brže od vode, konstatujući da su ovde loše struje. Pratim ga samo pogledom, ne žurim. Loviće na blinkere, kod brzaka i u plićoj vodi. Od virova je odustao. Nešto cimnu plovak. Kamenčić se zaglavio. Promeni ceo komplet.

Posmatram i gubim strpljenje, ali se i raznežim kad vidim njegove napore i upornost. Mezim „Zdenku“, izgubivši svaku nadu da će nešto upecati. Ja sam odavno batalio. Prolazi osmi sat našeg ribolova. Voda smiruje, ali moja creva i Moca ne miruju. Ne pomaže ni lincura iz čokanja. Sramežljivo i tiho pitam.

-Idemo li Moco-

-Nemoj da malerišeš, budi strpljiv. Riba je nepredvidljiva, kada se najmanje nadaš ona zagrize.

„Dobra teorija, samo još da mi je dokažeš“. Ponavljam u sebi.

Izgubio sam vremensku distancu a i prostorna orjentacija me zabrinjava. Mislim da je prošlo vreme ručka. Kasno popodne i sunce već zalazi, kao da ga Morava odnosi. A ona polako i sigurno utihnjuje. Ne čuju se glasovi ratara sa udaljenih njiva. Nema ni laveža pasa iz daljine. Priroda ide na počinak,a Moca optimistički zaključuje.

-E, sad ćemo na miru da pecamo-

Prođe me tiha jeza. Ovaj ne misli da ide kući. Pristao sam da ga pratim i to mi je. Pomirim se  u trenutku i vratim u realnost. Ne treba gubiti nerve, ali se molim Bogu da ulovi bar jednu ribicu i zadovolji svoju hazardersku sujetu. Pošli smo jutros u 5 sati, ako se uopšte seća. Pada Veče i brzo prolazi, tako što četiri-pet puta menjamo mesta. Virovi, brzaci, vrbaci, useci, kamenjar. Moca čak i ulazi u vodu, da im priđe bliže, valjda. Smejem se i njemu i sebi.

-Za danas je dosta- Mudrujem, i molim.

-Još pet- deset minuta. Kad sve zaspi riba traži stanište, luta. Naša je-

Objašnjava mi kratko. Čekam. Pojeo sam sav hleb, sira i narezak. Popio vodu i rakiju. A, Moca. On ne pije i ne jede dok ne upeca nešto. To mi tiho saopštava kroz zube. Shvatam što je tako vitak.

Ne smem ni da pogledam na sat. Vreme za povratak je odavno prošlo, postaje mi  svejedno. Sad se samo molim da završimo ovu ekspediciju. Moca zabacuje po jedva vidljivoj vodi jer se mesec sakrio iza manjih oblačića. Kaže poslednji put. Moravu čujem, jer sam se stopio sa njom i pretpostavljam da je ispred mene. Ne menjam položaj radi orjentira. Levo žbun, desno najveća topola. Stazu sam ucrtao u pamćenje. Do auta pedesetak koraka prema električnom stubu. Topole počinju da se uvijaju od vetra koji pojačava,  i kao da vrti u krug. Morava huče i nizvodno i uzvodno, ako nisam pobrkao strane. Pored Moce mi se učini  da stoji visoka devojka sa dugom kosom. Na tren zažmurih, koliko da izoštrim pogled. Ne to je samo oveći nabujali, zeleni  žbun.

-Još jednom za kraj-  Moca, molećivo prekinu moju fantaziju.

-Evo, još dva puta udesno. Promašaj.

-Samo da probam još jednom sa rovcem. Brojim do sto. Produžim do hiljadu.

-I još jednom levo-  Ne brojim više. I on i ja duboko uzdahnusmo.

-Idemo-  Reče odlučno. Meni kao da svanu kroz tamnu noć. Do auta  u jednom dahu kao da preskočih. Moce nema. Čujem ga približava se, ali ga ne vidim. Stiže. Psuje vodu, mulj, šipražje, i stazu. Zaglavio se ali evo ga.

„Dobro je nije se udavio“. Prođe mi kao uteha kroz glavu.

Krenusmo. Moca vozi polako i sigurno. Odjednom deluje smireno i ćuti sve vreme. Dovozi me ispred kuće.

– Mogli bi u subotu na jezero. Tamo je siguran ulov.

Gledam na sat, 12  tj. 24 sata.

– Neka, imam neke neodložne obaveze. Hvala ti.

Sutradan sam sreo Mocu, šeta sa lepom plavokosom prijateljicom i zadovoljno čavrlja. Samo mi je preko ramena dobacio.

– Razmisli za subotu.