Koštunica je mislio da sam strani plaćenik

Eko Taxi Vranje

Hteli su da mi slome zube

Rat na jugu Srbije bio je prvi ispit nove demokratske vlasti * Mene su dole poslali da polomim zube* NATO je u nama video razularenu bandu * Tamo su rovarili razni mešetari* Novinari su bili jači od vojske i policije



 

Hteli su da mi slome zubeOvih dana navršilo se deset godina od početka oružanih sukoba na jugu Srbije i formiranja Koordinacionog tela čiji je prvi predsednik bio Nebojša Čović.

Vranjske: Deset godina posle: kako se danas sećate 2001. godine?

Čović: Mislim da smo tada u Bujanovcu, Preševu i Medveđi napravili dobar rezultat, mada su mnogi bili skeptici. To je bio jedan od najboljih rezultata prelazne demokratske vlade posle 5. oktobra. Stanje je bilo teško. Imali smo oružani sukob i pretnju da ekstremisti zauzmu Bujanovac i Preševo. Ipak, sačuvali smo puno života, a gradjanima stvorili preduslove za normalan život.

KROJAČI I MEHANIČARI

Sednica dveju vlada, na kojoj je formirano Koordinaciono telo, održana je u Bujanovcu. Čija je to bila odluka?

– Ja sam predložio. Nije u redu da neko sedi i mašta u Beogradu, a da šalje savete 300 kilometara daleko. Situacijom se najbolje upravlja kada ste na terenu. Tako šaljete najbolje poruke gradjanima.

Ko vas je predložio za predsednika Koordinacionog tela?

– Predložili su me situacija i DOS. Predsednik Prelazne vlade Milomir Minić (SPS) je imao urušen rejting. Kopredsednik Krunić (SPO) je bio arhitekta. Ja sam bio drugi kopredsednik. Ne, nisu oni meni to dodelili da bih ja uspeo. To je bila koska na kojoj neko treba da polomi zube.

Koliko ste zadovoljni onim što ste uradili na jugu Srbije, do smene 2005?

– Vrlo sam zadovoljan, mada mi je to bio produženi vojni rok. Šta više, taj rezultat bi mogao da posluži kao model za rešavanje drugih problema. Ne zaboravite: naš problem se zvao rat, a pitanje je bilo kako se odupreti tim razularenim „šumarima“. Ti krojači i automehaničari su tada pomislili da su ravni generalima.

Pod vašom komandom su bili generali i vojske i policije?

– Da i moram reći da su oni svoj posao odradili profesionalno, mada su neki posle toga otišli u Hag. A, verujte, nije bilo baš lako raditi sa nekim usijanim glavama u Vojsci, da ne pominjem ime, slično je mom. Tim manekenima je bilo važno doći u Bujanovac sa 50 džipova, upaliti sva moguća i nemoguća svetla i slikati se.

KOŠARKA, PORODICA, BIZNIS

Vranjske: Dugo niste u politici. Ko se od koga odmorio – vi od politike ili politika od vas?
Čović: Meni je baš ovako lepo bez politike. Posvetio sam se poslu, porodici, dobio sam dva unučeta. Sa jako puno ljudi sam ostao u korektnim odnosima, mada sam prošao gadnu kaljugu u kojoj su mi podmetali razni što vladini što nevladini ljudi. Mislim da se i politika odmorila od mene jer ja nisam ostavljao ravnodušnim ni one koji me vole, ni one koji me mrze.
Razmišljate li o povratku u politiku?
– Za sada nemam neku želju, a ja ne umem da se bavim politikom bez strasti. Mislim takođe da je u politici mudro ne reći – nikad.
Šta danas radite? Čime se bavite?
Čović: Ja sam predsednik FMP grupe. Malo sam angažovan u košarci, a naravno najviše posvećen porodici. Što se tiče košarke, ona je posle porodice moja najveća ljubav.

Na vojne i policijske snage tada nisu svi gledali s odobravanjem?

– Znate 99,9 odsto vojnih i 100 odsto policijskih potencijala demonstrirali su nešto što je bilo neverovatno za neke zemlje Zapada. Recimo, NATO je mislio da smo mi razularena banda. Ali, sve dok se nismo dogovorili sa NATO, da KFOR zatvori administrativnu liniju sa KiM, mi te „šumare“ nismo uspeli da dovedemo u red. Sećam se, mi ih pojurimo, a oni pobegnu na Kosovo, a pri tom nam ubiju policajca, rane vojnika i tako.

Kada se promenio taj odnos?

– U Briselu, kada smo u sedištu NATO prezentovali mirovni plan.

Kada vam danas pomenu Koordinaciono telo, na šta prvo pomislite?

– Uvek se setim prve noći i prvog jutra u Bujanovcu. Dočekala me je blokada Srba kod benzinske pumpe. Pričali su da je to organizovao SPS. Ne, to je definitivno bilo spontano i emotivno organizovanje ljudi koje, istina, nije bilo primereno tom trenutku.

Zašto?

– Pa vojske još nije bilo, a policija stupila u štrajk. Na sreću, dobili smo podršku Posebnih jedinica policije i 63. Padobranske jedinice. Goran Radosavljević Guri, Rodoljub Djorđević, Obrad Stevanović…su pomogli da se ukloni blokada.

SEĆAM SE BROJNIH LAJAVACA

NEKA SE UBIJE

Nije tajna, saradnja sa Beogradom nije bila na nivou?
– Iskreno, tada je u Beogradu na funkcijama bilo malo ljudi koji su umeli da rade posao. Iz fotelja, kanabea, beogradkih kafića, luksuznih automobila, džipova… a s pozicije vlasti, nisu mogli da razumeju blato, jad, čemer i muku ljudi iz Bujanovca, Preševa i Medveđe. Njihov komentar je bio: onaj Čović je lud – pustite ga neka se dole ubije.

Koliko je Beograd razumeo šta se događa na jugu Srbije?

– Koliko? Sećam se brojnih lajavaca koji su moje rezultate gledali kroz moj medijski publicitet. To im je stvaralo bol u mozgu, pa su, sa svojim stranačkim aparatčićima, sve činili da te jadne ljude još više pobune.

Na konferencijama za novinare pominjali ste i lokalne likove -Šilju, Paju i druge lokalne lidere DOS-a?

– Svi su se oni danas značajno promenili, a gospoda Taškovići su moji dragi prijatelji. Svima sam govorio da nikada ne valja stranci predati dušu. Tada postajete njeno vlasništvo. Benefiti će trajati samo donekle. Onda dolazi vreme kada morate da podvučete crtu. Kao u kafani: popijete, pojedete, a onda dođe konobar, podvuče crtu, a vi platite račun.

I vi ste imali stranku u Bujanovcu.

– Da mi je u Bujanovcu stranka bila važna, Demokratska alternativa bi i danas postojala. Vidite da su njeni kdrovi danas jako dobro rasporđeni. Ne, ja sam se bio predao tom nezahvalnom poslu pa smo brzo vratili mir na to područje, razoružali ekstremiste, povratili Kopnenu i Vazdušnu zona bezbednosti. Dakle, časno je izvršen jedan veliki zadatak, a vlast je položila prvi demokratski ispit.

Najvažniji dokument vaše misije bio je Plan za rešenje krize na jugu Srbije?

– Taj takozvani „Čovićev plan“ nije sproveden do kraja. Izbori su bili 2003. a sledće godine promena vlade. U nedostatku pune podrške, posustali smo naročito u ekonomskom delu.

Ko je tome najviš doprineo?

– Sirotinja je uvek bila odličan teren za razvoj zavera, netrpeljivosti, nacionalne isključivosti i odličan ambijent za razne mešetare kojima su usta bila puna brige za građane. Kada nam je izostala podrška, ja sam otišao i tu se stalo sa rešavanjem ključnih elemenata Plana.

Za vreme koje ste proveli na jugu, šta vam je najteže palo?

– To što sam dugo bio odvojen od porodice. Sve ostalo nije bilo teško.

Imali ste veliki broj saradnika. Ko vam je najviše pomagao u poslu?

– Na srpskoj strani Mića Marković, Rasim Ljajić, Stojanča Arsić, Sima Gazikalović…na albanskoj Riza Halimi, Naser Aziri, Šaip Kamberi, koji se toliko promenio da ne želi da pozdravimo.

Baveći se jugom Srbije, nešto ste dobili, nešto izgubili?

– Dobio sam dobre reference, stekao ogromno iskustvo. Vidite, nije mala stvar što je naš projekt za mir nazvan „Čovićev plan“. A šta sam izgubio? Ogromnu energiju.

BILOVI MEMOARI

Imali ste mnogo susret sa sa predstavnicima međunarodne zajdnice?

Od ambasadora ću istaći Montgomerija (SAD), Kraforda (Velika Britanija), Šmita (Nemačka), pa ambasadore Švedske, Francuske.  Bili su jedan sjajan tim koji nam je davao fantastičnu podršku. Oni su bolje razumeli situaciju od mnogih funkcionera DOS-a.

PODELA KOSOVA JE REALNOST

Vranjske: Da li ste vi nešto znali od onoga o čemu piše Dik Marti?
– Pravo da vam kažem, jesam i naravno da su te informacije bile vezane za gospodina Tačija.
Naravno, da pratite tamošnja zbivanja. Kuda danas ide Kosovo?
– Poslednji izbori su pokazali da se na Kosovu ne može omalovažavati političko mišljenje Beograda i Srba. To govori da realno putujemo ka nečemu što predstavlja realnost Kosova i Metohije, a to je podela.

Ima li vas u memoarima Vilijama Montgomerija?

– Ima. Video sam. Jako je realno sve to opisao. Veoma sam mu zahvalan na razumevanju.

Kakva je bila saradnja sa pokojnim premijerom?

Zoran Djindjić i ja smo se maksimalno uvažavali. On je kao premijer razumeo problem koji ja treba da rešavam, pa smo se uvek o svemu brzo dogovarali.

A sa Koštunicom?

– On je drugi tip čoveka. On vas stalno gleda i proučava. Mislio je da sam ja nekakav međunarodni plaćenik, zbog čega u mene nije imao puno poverenje. Kasnije se malo pripitomio, pa smo ostali na nivou korektnih odnosa. Njegova vlada je propustila da napravi dobre poteze.

Da ovaj razgovor završimo osvrtom na saradnju sa novinarima?

Čović: Svaka čast. Vi ste sila. Na jugu centralne Srbije, uradili ste veliki posao. Novinari su u nekim trenucima bili jača snaga od vojske i policije.



  • Ostavi komentar