BOŽIĆ U VRANjU

Eko Taxi Vranje

,

– Božić, sine. Vidiš li!
Bora Stanković



 

   Božiću su se najviše deca radovala. Pamtili smo ga po mnogo čemu, ali posebno po naninoj priči o krivom magarencetu i poklonima koje je donosilo.

   O njemu smo počeli da sanjamo još od praznika Detinci, tri nedelje pre Božića. Tada su nas otac i majka vezivali šalom ili kaišem za gvozdene šipke tadašnjih kreveta. Uljuljkani u toplinu slamarica prekrivenih belim uštirkanim čaršavima, znali smo da ispod jastuka napunjenih guščijim perjem sa navlakama koje mirišu na prezrele dunje, stoje pokloni, koje je nana krišom stavila za naše razrešenje. Ujutru, budili smo se omađijani milovanjem majčine ruke i očevim golicanjem ispod miški i oko tabana. Kroz nalete topline i smeha osećali smo ljubav i bliskost porodičnog zajedništva. Nana bi, na mah, prekinula blažene trenutke: «Deco, da bi se razvezali, a još više vezali za nas, morate da pokažete koliko vam je stalo do sebe»! Tada bi izvukli kesu ispod jastuka. U uredno složenoj marami bila je kutija  lokuma «Vardar» za nanu, napolitanke «Jadro» za majku i paklica «Zete» bez filtera za oca. Izljubili bi nas, a ja sam tada prvi put pitao: «Nane, pošlo li je krivo magarance za Vranje»? «Baš u ovaj čas, sinko! Prepun mu je tovar»!

***

   Od tada smo brojali dane i spremali se da ga dočekamo. Greške nije smelo da bude. U međuvremenu, dolazeći praznici su nam svojim sadržajima vreme njegovog dolaska svodili na razumnu meru. Prvo Materice, pa u poslednjoj nedelji pred Božić, Oci. U oba slučaja, za  razrešenje majke i oca, dobijali smo poklone. Kao po dogovoru bio je to novac. Pet dinara, onih belih, od majke, a žuta banka od oca. Dovoljno da sa bratom i sestrom odemo u poslastičarnicu «Opatija» u centru varoši, na salep sa bombicom od čokoladiranog kakaoa, a potom i na gemiš, na pihtijasti žele sa mirisom jagode i jatkama oraha preko koga se posipala trošna, najfinija turska alva koja se topila u ustima. Tu su nas dočekivali naši prijatelji Goranci, Šaban i Jakub, a posebno Redža, naš vršnjak, sa kojim smo bili u prisnim, gotovo rođačkim vezama.

   Još jedan događaj, pre Božićnih dešavanja, izazivao je našu pažnju. Bio je to Sveti Ignjatije, 2. januara, koji se u Vranju zove Idnjak. «Zaključaj vrata, Tane! – govorila je nana ocu – Danas je polaza, dok nam ne dođe ono mistrasto dete iz komšiluka, koje kad zbori kako starac je, ne otvaraj»! Kao najmlađi, bio sam poželjan za onog koji će prvi da uđe u komšijske kuće. A, za uzvrat morao sam da podvijem vuneni džemper kako bi pokupio jabuke, kruške, orahe, smokve… Kod najbogatijeg komšije Toze Tafe dobijao sam pomorandžu koju sam po nekoliko dana mirisao. Pojeli bi je na navaljivanje sestre i brata. Kod Mihaila Mike Rakovče i njegove sitne, okretne ženice Zage dobijao sam bombone karamele, punjene lešnikom. U džepu sam nosio kocku šećera za njihovog psa, koga smo zvali Veseli, jer je nakon dobijene kocke obavezno pružao šapu da se pozdravi.

   Nakon Idnjaka, već po ko zna koji put pitao sam nanu dokle je stiglo krivo magarence. «U Skoplje je, sinko»! Uh, Skoplje je bilo daleko, razmišljao sam razočarano, četiri sata vožnje putničkim vozom i to pod uslovom da nema manevrisanja vozova.

   Stigao bi i Tucin dan. Još dva dana, pa Božić. Sa bratom, smo ispod limenog korita, hvatali vrapce. Nana im je otkidala glave, čistila ih, nizala na duvanski konac i sušila ispod trema na jakom mrazu. Na Božić, ujutru, batacima isprženim na malo masti pričestila bi nas i poželela da budemo laki, veseli i poletni.

   Otac bi donosio prase «božićar božji dar». Imalo je oko deset kila, peklo se odjednom  i jelo sa konstatacijom: «i koske mu izedosmo»! Na Tucin dan se, 5. januara,  klalo i šurilo i ostavljalo da se ocedi u severnoj, najhladnijoj sobi. Peklo se uveče, na Badnje veče, u velikoj rerni crnog šporeta koji nam je ručno napravio klonfer, naš dalji rođak, Pede Kljuse.

   Badnji dan i pripadajuće mu veče je nešto posebno kada je Božić u pitanju. Dobro sam pamtio, nakon dugog naninog posta, reči koje su preteći opominjale: «Nemoj danas da se neko omrsi. Svako da se ujede za jezik kad pomisli na to! Sve je do vek, a Bog i nad vek»!

Pamtili smo to, jer se znalo da su svinje koje se zakolju za državni praznik, 29. novembar, do tada već bile u slast pojedene. Babe su očuvale veru, tradiciju, shvatili smo to mnogo kasnije. U neverujuća, nekrštena i tajnom krštena vremena one su postile za ukućane, palile kandila, voštanice, čistile groblja pred praznike.

   Na Badnji dan ustajali smo ranije. Otac je morao da radi u «Simpu», ali smo ja i moj osam godina stariji brat išli u šumu po Badnjak sa komšijama. Sakupili bi se po petnaestak i sa sekirom na ramenu pošli put Goliča, koji je nama, koji smo živeli na granici između Odžinke i Donjeg Šapranca, teritorijalno pripadao. Vodili su nas starije komšije, a ispraćala nas  je nana: «Ne zadržavajte se. Ima svakakvi, napiju se, pa pucaju»! Negde sa leve strane Goliča, u blizini Sobinske reke sekli smo mlada hrastova ili cerova drva. Drvo se pri dnu posipalo crnim vinom, pšenicom, a onda se trudilo da se iz tri zamaha obori na zemlju. Prvi zasek bio je sa istočne strane. Neko bi izustio «Oče naš», a završavali smo svi:: «U ime Oca, Sina i Svetoga duha, Amin!» Stariji su ložili vatru, kuvali meku dudovu rakiju, mezetili trljanicu od suvih paprika i praziluka, krompir salatu, začinjenu domaćim vinskim sirćetom sa dosta crnog luka, živu, barenu i pečenu papriku iz turšije. Bilo je i riba, konzervi «Beograd» i «Avala», i obavezno pogača koja se rezala i lomila. Za kraj, otvarao se drveni vadičep sa desetolitarskog staklenog balona napunjenog vinom kominjakom, koje je penilo i režilo «kao da ima zube».

   Vraćali smo se pre podneva. Nana nas je radosno dočekivala, uzimala grančice i ukrašavala ulazna kućna vrata. Kada bi otac stigao sa posla, i odmorio sat-dva, stizalo je Badnje veče. Majka je sa nanom sve brižno pripremila. Bilo je česnice sa srebrnom parom, pogače, suve, crvene paprike, punjene kočanskim pirinčem, ribe, sveži šaran od kolo i po, pita sa kupusom, pita tikvenik, lučen gra, vrsta pasiranog pasulja tetovca sa tucanim belim lukom. Od salata: kiseli kupus, paprike, zeleni paradajz i krastavci iz turšije, maslinke sa prazilukom. Od voća: jabuke, kuvane kruške kakičke, orasi, kesteni, smokve, urme, zapečeni parčići bundeve pečenke.

   Pre večere izašli bi svi iz kuće. Otac bi uzeo Badnjak i unosio ga u sobu. Za njim, nosili smo po malo slame i pšenice. Tri puta bi obišli trpezu, koja se postavljala na podu, na slami. «Pili, pili»! – čuo se očev prodoran glas.  «Piju kvak, piju kvak»! – oponašali smo piliće i ostavljali slamu i pšenicu. Potom bi uzeo grančicu, otvorio vrata šporeta i džarajući stavljao je. Nastalo bi silno pucketanje i bacanje iskrica. Čulo se nazdravljanje: «Koliko iskrica toliko zdravlja, koliko varnica toliko para»….

   Nana bi okitila grančicama Badnjaka ikonu Svetog Arhangela Mihaila ispod koje je gorelo kandilo. Otac bi prišao trpezi i upalio veliku voštanu sveću, ukrašenu asparagosom. Stojeći, čekali smo obavljanje obreda. Za nas decu, posebni doživljaj bio je lomljenje česnice sa parom. «Kome će se pasti!? – samo smo na to mislili. Otac bi presekao hleb, u vidu krsta i crvenim vinom iz čaše potopio. Izgovarali smo tiho, bogobojažljivo «Oče naš». Nekoliko puta okretali smo hleb u krug i nastalo bi lomljenje. Svako je dobijao svoj deo kolača koji smo tri puta ljubili. «I dogodine da se sakupimo u zdravlju i sreći! Prijatna večera»! – odjekivao je svečani očev glas. «Daj, Bože, daj, Bože»! – uzvratile bi nana i majka. Tada bi nastalo lomljenje česnice. Prvo za kuću, nanu, oca, majku, brata, sestru i na kraju za mene. Otac se svim silama trudio, uz pomoć majke dok je mesila česnicu, da para meni, kao najmlađem pripadne. Brat je to ravnodušno podnosio, a sestra uvek sa suzama.

***

   Sve što bi ostalo od jela i pića nije se sklanjalo sa trpeze. Tako bi se dočekivao, sutrašnji, najradosniji dan – Božić! Nakon obilne večere nastalo bi ritualno čišćenje obuće. Zbog krivog magrenceta, koje je dolazilo sa poklonima u toku noći. Posao smo shvatali krajnje ozbiljno. Zato smo, za tu priliku, čistili gumene čizme, koje su bile najdublje i u kojima je moglo da stane najviše poklona. Lako su se  čistile. Kada se dobro operu, ocede i obrišu vunenom krpom sijale su kao mesečina. «Samo ako su čiste, krivo magarence će ostaviti poklone i ako spavate. Ako vas vidi, pobeći će»! – upozoravala je nana.

I pored ogromne želje da vidimo krivo magarence morali smo u krevet i pritom glavu zavlačili pod jastuk, za svaki slučaj.

   Jutro smo dočekivali sa nestrpljenjem. Odmah smo hitali u hodnik i istresali čizme. Bilo je svega: skopskih čokolada «Evropa», bombona u raznobojnim svilenim omotima, pletenih vunenih čarapa, novca…

   Nana bi nam iznosila i nove pletene džempere, pantalone, haljinu za sestru, sve što magarence nije moglo da stavi u čizme. Onda bi nas obukli u novo ruho, koje je blistalo na nama. Nana je odlazila u Gradsku crkvu, na službu. Kada bi se vratila, porodično smo odlazili na Šapranačko groblje i palili sveće pokojnim precima, prijateljima, komšijama… Po povratku, nas decu, slali su u posetu rođacima. Čulo se svuda: «Hristos se rodi!» «Vaistinu se rodi»! Dobijali smo poklone, voće i malo novca, jeli Božićne kolače.

Kući smo se vraćali pred ručak, siti. Nana se ljutila, jer se na sto iznosio «božićar» sa ušićerenom jabukom u ustima. Razne pite, slani pereci, kiflice, salčići, sitni kolači, gurabije, tatlije i baklave.

Nakon ručka se leškarilo i odmaralo. Pravili se planovi za nadolazeću duvansku godinu, pogađalo koliko će «katran iz ušiju» vredeti u Monopolu naredne jeseni.

   Drugog i trećeg dana Božića dolazili su nam gosti: baba od majke Zlata, kum Gage Kalča, teča Velja Spasinac sa tetkom Ružom Goginkom, čiča Sava Trničanin i strina Vera Furtunka, Moša i Brana Kukini, Save Burčino, Duško i Ruska Žbevčiki, Olga Borkova i mnogi drugi. Naravno, posete su i uzvraćane. Jelo se, pilo i veselo čavrljilo. Baba Zlata bi prekinula razgovor: „Ajde, Zorke, daj onuj našu, setnu, mekamlijsku, pušti glas kao k’d namami muža ti Vladu Rakovče u skut“. Baba Zorka bi se uzvrpoljila, uzdahnula za ono njeno što beše, više loše nego dobro, ustala bi na sred sobe, podbočila se rukama o kukove i zapevala zanosnim, napuklim glasom: «A kude si bila, mori Kara Koco»…



  • Ostavi komentar