LAGARIJA, BOG TE VIDEO

Eko Taxi Vranje

Nisam gledala film o kome ovih dana bruji Srbija jer me tema – osvajanje trećeg mesta naše fudbalske reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu 1930. u Montevideu, savršeno ne zanima. A od kada sam u ovdašnjoj sportskoj hali pre desetak godina slušala Makedonsku filharmoniju, računam da je sve moguće. Ono što me jedino zanima u celoj ovoj priči je besramni politički marketing oličen u navodnoj brizi za kulturne potrebe građana. Kako je obezbediti projekciju u sportskim halama skup poduhvat, a prodaja ulaznica ne može da pokrije troškove, očigledno da to neko dotira iz vrlo racionalnih razloga. Za govornicom lokalnog parlamenta SRS i DSS malo-malo pa se uhvate za bioskop, gradski DS se trudi iz petnih žila da upravo oni budu ti koji će otvoriti bioskop, idejom se, vidim, koriste i ovdašnji SPS zajedno sa G17, koji nam za rođendan omogućiše ovaj film…

A stvar je u tome da političari nemaju pojma zašto su ovdašnji bioskopi 90-tih, kad smo bili siromašniji nego danas, radili. Ne znaju ni da piraterija postoji od kada postoje digitalni mediji i da to nije omelo distribuciju mnogih bioskopskih hitova. Takođe, količina para odvojena protekle godine za srpski film verovatno je najveća u protekloj deceniji. Tranziciona letargija publike kao argument pada jer u Srbiji ima festivala kao kafe u Brazilu i svi su izuzetno posećeni. I slamka za koju se na kraju hvataju – spora privatizacija bioskopa – najobičnija je laž budući da je većina sala već otkupljena, ali ne za bioskopske potrebe. Zato, nemojte da me zamajavate tom pričom o mojim kulturnim potrebama. Obezbedite mi pristojan život, a za ostalo ću se sama pobrinuti.





  • Ostavi komentar