Kultura, taj mračni predmet želja

, , , , ,

Svake godine u ovo vreme listamo našu arhivu i pokušavamo da se setimo šta se sve dešavalo na polju kulture tokom godine. Naravno, nikada nije moguće naći pravu meru za svačiji ukus, a kako nismo za retko i slatko, nego pre za jako i gorko, unapred se radujemo što će se nekima od toga otvoriti oči, a drugima sakupiti usta. Zašto?

Zato što je kultura u ovom gradu sirotinjska i malozahtevna delatnost. To sa novcem “za kulturu” jeste, drugim rečima, stvar prioriteta. Te pare su naše zajedničke, ali njima raspolaže malobrojna grupica poluozbiljnih ljudi.

Zato što se drastično kresanje (su)finansiranja u kulturi oseća samo u “živoj” kulturnoj proizvodnji, a ne među parazitirajućom birokratijom u ustanovama, koja ne radi ništa korisno.

Zato što sigurno poznajete nekog od tih površnih, nepodnošljivo snalažljivih, u svemu prosečnih, koji ne znaju zapravo ništa, ali se ne libe da prihvate, što da ne, mesto rukovodioca.

Zato što taj i takav profil ljudi samo besomučno hvali svoje, a druge događaje u kulturi i ne prati. Samim tim oni nisu kompetentni da procene bilo šta.

Zato što živimo u partokratiji, u vremenu onih koji brkaju Tolstoja i Dostojevskog a svoju energiju troše na laktanje i pozicioniranje. Zbog svega toga sledi naš, a ne njihov izbor.

KONCERT VLADE DIVLjANA

“Idoli” nikada nisu bili klasičan rokenrol bend. Ostavili su dubok trag u domaćoj muzici najviše zahvaljujući “Paket aranžmanu”, koji su uradili zajedno sa “Šarlo akrobatom” i “Električnim orgazmom” i svom prvom albumu ,,Odbrana i poslednji dani”. Ovaj album presudno je uticao na tadašnju muzičku scenu, a do danas se, zvanično i nezvanično, smatra najboljim albumom eks-jugoslovenske epohe. Na prste jedne ruke broje se oni koji ulaze u kategoriju “velikih” a gostovali su u Vranju. Iako je svirka bila “sedeća” i u neadekvatnom prostoru Pozorišta,Vlada  Divljan i njegova “Nevladina organizacija” isporučili su kolekciju impresivnih hitova, iskusno odsviranih i dobro upakovanih, bez muke popunivši dva i po sata svirke, uz dva bisa. Na repertoaru su bili “Radostan dan”, “Ljubavi, nemoj se ljutiti”, “Retko te viđam s devojkama”, “Maljčiki”, “Plastika”, “Ona to zna”, “Rusija”, “Kenozoik”, “Malena”… sa sve “Odom radosti”… Svirali su iz sve snage i za one koji nisu znali da su baš “Idoli” bili ti koji su još pre trideset godina opevali najbolnije teme srpskog društva, od politike, preko gej kulture, do pravoslavlja i seksa. Na mestu na kojem se sve prebrzo zaboravlja, ovaj koncert je zaista vredna stvar.

KNjIŽEVNO VEČE ZVONKA KARANOVIĆA

Dosadašnje iskustvo sa književnim večerima u gradu uči nas da, gotovo u istoj meri u kojoj nas književnost zanima, one smaraju. Možda nije baš “politički korektno” što ovo kažemo, ali tako je. Uz podršku Teofila Pančića, novinara i kritičarta, to sa promocijom knjige Zvonka Karanovića nije bio slučaj.
Karanović je u srpsku literaturu sleteo padobranom direktno iz trougla rok – film – strip. Čovek, potpuno svesno, nije učinio skoro ništa da pomogne svojim knjigama jer nije želeo da se upusti u plivanje po slivniku književnih interesa. Time je “kupio” sve one kojima je dosta klanovskih, nagrađivanih pisaca čije je pisanje dosadnije i od dočeka Nove godine u zaglavljenom liftu. Takve “veličine” ovde dolaze godinama, a zapravo su u drugoj ligi istok srpske književne scene, nemoćni, sa prenapumpanim sujetama sami sebi dovoljni.
„Dnevnik dezertera“, koji je promovisan, prva je trilogija („Više od nule“, „Četiri zida i grad“ i „Tri slike pobede“) u srpskoj književnosti 21. veka koja daje ubedljive slike izgubljene generacije što je devedesetih samo pokušavala da bude slobodna u neslobodnoj zemlji. Karanović piše, za onaj tihi, građanski sloj nezavisno koliko godina ima, koji godišnje pročita najmanje deset knjiga, koji se uredno javlja kada ulazi i izlazi iz prodavnice, za one koji ne galame i ne busaju se u grudi. Kako smo mi protiv glupih i dosadnih knjiga koje treba odbacivati bez milosti, čitajte sve od Karanovića i sledeći put dođite.

PREDSTAVA “METAMORFOZE”

Ovidijeve “Metamorfoze” u rediteljskom viđenju Aleksandra Popovskog, u izvođenju ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, najzanimljivija je predstava 30. Borinih pozorišnih dana, što je “za dlaku” bolje od drugoplasirane glasala i festivalska publika.

Ako spadate u one što ne vole sve što vole mladi, za vas su predstave poput ove jer u njoj ima mnogo čudovišnih osećanja i razorne strasti. Senzualnost i erotika komada, dopunjena sjajnim kostimima modnih kreatorki, sestara Proković, isprepletena je i sa večito aktuelnim pitanjima morala, sa zločinom i kaznom, sa kulturom koja nam je nametnuta u odnosu na instinkte, libido i intuiciju. Potreba da pričamo o tome nakon predstave, ubedila nas je u dve stvari. Prvo, da je strašno koliko takozvanih ovdašnjih intelektualaca bleji non-stop u televizor i ne dolazi i pozorište, i drugo – da je super što ova predstava ne prati „srednji tok“ vranjske svesti. Kad malo bolje porazmislimo, verovatno je te večeri u prepunoj sali bilo dosta onih koji vole, ali se ne smeju da idu jedan korak dalje, u nepoznato i zabranjeno. Ovaj komad vas tera da probate. Da, baš to! Nezaboravan doživljaj.

INSTALACIJE VESNE VRANEŠEVIĆ

Verovali ili ne, u Vranju niko, nikada, do nedavno, nije postavio ni jednu umetničku instalaciju u javnom prostoru. Utoliko više čudi što je i ove malo ko primetio. Pažnju su nam privukle posebno one koje su delo vajarke Vesne Vranešević – “Niz” i “Ars longa vita brevis”.
Instalacije su generalno zanimljive jer se fokusiraju na provokaciju, na reakcije “slučajne” publike. Njihova specifičnost ogleda se u tome što su one u vezi sa prostorom na kome su instalirane, tako da ne funkcionisati na isti način na nekom drugom mestu. Tako vam preostaje samo da se na njih naviknete! U tom smislu baš nas raduje što nijedna generacija ovdašnjih umetnika nije proizišla iz prethodne, već uprkos njoj, i što ovde sve ide nekako uzvodno. Oko nas je nešto što bismo mogli da nazovemo vašarom, pa kad vidite malo prave umetnosti vi se prosto zaboravite.
Vesnine instalacije predstavljaju nastavak njenog predhodnog skulptorskog istraživanja baziranog na ispitivanju prostornog, trodimenzionalnog crteža, a njihova primarna uloga je da približi savremene umetničke tendencije široj javnosti. To još znači da u njima možete uživati neometani radnim vremenom galerije i neuslovljeni (ne)raspoloženjem kustosa, a umetnika ne možete ni hvaliti, ni pljuvati jer nema Knjige utisaka. Budućnost je počela, sjajno!

KONCERT „PARTIBREJKERSA“

Kad su pre četiri godine “Rolingstonsi” konačno došli u Srbiju, kladimo se da im niko nije rekao da je ova teritorija već zauzeta: ovde može biti samo jedan rokenrol bend – “Partibrejkersi”. Svi koji ih prate znaju da oni od albuma “Partibrejkers 1”, objavljenog 1985. godine, do danas zvuče skoro potpuno isto, samo povremeno obogaćujući ovu dobitnu kombinaciju iskustvom, bez želje za drastičnijim promenama. Zbog toga deluju još monumentalnije i to na “Starim danima”!

Što bi Cane rekao: “Znaš, hodže pevaju, popovi pevaju, svi pevaju. Znači, nebeska muzika. Bog je pravio svet uz muziku, verovatno”. U vremenu u kome je sve potrošno, iskoristi se i baci, gde nikoga nije briga ni za koga, gde je sve folirancije i sitno džeparenje, sreća je da postoje. Ukoliko rokenrol shvatate i doživljavate kao muziku čija emocionalna neposrednost i nepatvorenost ne ostavlja nikakve dileme, onda je čitanje svega ovoga, nakon prisustvovanja njihovom koncertu, potpuno bespotrebno.

PROBOJ HRVATSKE NEZAVISNE SCENE

Što se nas tiče mi smo ponovo izgradili “dobrosusjedske odnose”! U razmahu od nekoliko meseci ovde su gostovala dva istaknuta stvaraoca hrvatske nezavisne scene – Zdenko Franjić iz Zagreba, živa legenda i baštinik eks i post-jugoslovenke muzičke scene i Toni Šarić odnosno Dokumentarni festival rok filma (DORF) iz Vinkovaca, prvi ovakve vrste u regionu. A da treba da se lečimo čime umemo pokazala je odlična posećenost oba događaja, što je dokaz da pomirenje bolje ide kroz kulturu, filmske festivale, bendove, nego što je išlo kroz fudbal. Najvažnije – zvali su i nas kod njih! Ne morate se složiti, ali ovo što pišemo je naša alergijska reakcija na život, sada i ovde. Ili, ako baš hoćete, to je naš politički angažman. Jedino takav sebi možemo i da dopustimo.