Pričam ti priču, zakoljam ti čiču

– Novinare, sedi, ovako pred fajront nešto da popiješ. Ajde, ajde, nemoj tu da mi se femkaš, znajemo se koji smo, poznavam te ko šareno jajce. Neće on! Pričam ti priču, zakoljam ti čiču, zakoljam ti ovna, izeš mi… De de, ne ljuti se odma, ja od usta sam odvojio, samo na tebe da ti vikam pijenje. Doduše, od tuđi usta, ali nema veze…

– Majke mu ga, gledam vesti onomad, uapsili onoga bivšega ujoškoga predsednika, Ivču Sad… Sar… e taj de, Sanader. I na Vančine ćerke našli na računi stotries iljade evra, pa se digla butum Kroacija, kao da su im to jedine pare, pa im predsednik pokrao! Gledam ono, pa se čudim. Jebati ja državu de predsednika gone za takvu siću! Kakva mi je to država? Pa kod nas be predsednik mesne kancelarije u Donju Otulju ili Nesvrtu tolko pokrade za pola mandat, da ne zborim za predsednici sportskih kolektiva, evo ti, naše Dinamo, kaca bez dance… Pa da ne idem dalje, stranački predsednici, pa predsednici upravnih odbora, pa predsednici opštine, pa predsednici ovakvi, pa predsednici onakvi, dokle se ne dođe do predsednika na svi predsednici, do vr’ od vr’ovi. Pa oni stotries iljade evra ostavljaju za šišanje, prosto da je čovek Srbin ponosan na svoji predsednici, a ne kao onaj smrdlja. Ja bi umro od muku da mojega predsednika bilo čega, a kamoli države, zakon goni za manje od sto miliona evra, pa još ga onda naravno oslobodi, i plati mu odštetu za duševne boli, klevetu i uvredu! To je država! I posle ujoši kandidati za Evropsku uniju, a mi tamo će uđemo kad kokoška prdne. I kaži mi, de je tu pravda? Ma jedna sprdnja, jedan cirkus adrija…

– Nego, mrze nas, zato što smo tako ozbiljna država, i narod najstariji na bel svet. Zavidni ljudi, zato nas i bombardovaše onomad. Kaži mi, braću Hrbi kad će bombarduje devetnaes najmoćnije države na svet? Ama, neće ljudi da mlate muda od samar s neku tamo državu, de predsednici kradu samo stotries iljade evra, prosto jedna sramota. Nego, brate, nas, de se krade na angro, de se od usta, tuđi, odvaja, pa prosto si ponosan što bombarduješ jednu takvu svetsku lopovsku silu!

– I sve, sve, fala im što su nas onako skapali, kako kažu u onaj film – Djura će ti oprostiti što te tukao – ali tri kila kompiri nikako neću da im oprostim, ako treba, do Strazbur će idem, pa čak i do maršalat! Ne li, u sred bombardovanje, prati me žena na pijac, kaže, idi i kupi tri kila kompiri, nema što da se jede. Ama ženo, dal’ si ti krštena, fuždi na sve strane, ja će ti idem na pijac, da gubim glavu zbog kompiri! Aj da poginem u juriš, s goli grudi na bajonet, Prozor mora pasti, pa će mi daju neko sokače, ali zamisli da me nađu iskeženoga sa  zembilj u ruke, a okolo, umesto ručne bombe, rastrveni kompiri! A još pa sedimo u ulicu što se ranije zvala Zagrebačka, a sad nosi ime po velikog Vranjanca, što smo se njega setili njeknja, pa devedespet posto Vranjanci uopšte i ne zna ko je on, a znaš li de je pijac, u majčinu, kod Bujkovski most? Tri svetlosne godine od nas! Ako me promaši Amerikanac, će me načeša neki buljaš Holanđanin; znaš ono, što propusti Starina Novače, to dočeka Deli Radivoje. A zna se ovde ko utepuje – Švaba, Bajaganja, ili, najviše, mi sami između sebe.

– To, kaže žena mi, prozor što nisi popravio, pa noćas mora pasti, to toprv će razgovaramo, a sad, zembiljče u ruke, pa na pijac! Inače, kad se raščepatiš – ženo, k’d će prinosiš mori to jedenje – će ti prinesem muda na vrcu! I ja što ću? NATO je imao sreću što žena mi nije bila vrhovni komandant, prošli bi oni kao snaška prvu noć; zembilj u šake, pa od portu do portu, a i “mirela” zasvira, dođem do pijac. Oni seljaci, boli nji čindo i za NATO i za bombe, izneli si robu na tezge, ljušte rakiju i beli luk. Pošto kompiri? Za tebe, gospodine, kilo salte  pet marke, a na kompir sram mu nemam, samo što su tu i tamo zakačeni s kopač, kad smo  ih vadili. A ono jedna skapotija, tvrdo ko ratluk, nego ja samo što pre da se ratosiljam, daj, reko, tri kila. Izmeri on na onu palandzu, odripna kiče, mislim da nije bilo ni dva kila, ali ajde, ko će se raspravlja u ratno stanje oko kilo skapani kompiri. Će prođe, mislim se, i ova prokletija, opet vi selje će dođete u grad, na mojega, u mirnodopsko stanje, pa će se pitamo onda od kakvo se drvo ložice prave. I kod Čave u kafanu na brzaka drmnem dve-tri ljute, duple, da natankiram gorivo za povratak.

– Tako, lepo pazarim, i pođem si doma. Tiki, negde kod vatrogasni dom, kad uzvija “šizela”! Uuaauu uuaauu, ete ti ih odma one pustinje bombarderi B-52, s tepih bombe! Perionica tepiha je tamo, vikam, i oni čujev, al ne ‘ajev. I ja kako begam, oni sve po mene, ama otkačite se bre, što sam vi ja kabat?! Ali, jok, de ja, tu i oni. Vi’š, ja sam ti izgleda bio mnogo važan čovek, a da to nisam ni znao. I beganje, kao pauk uz duvari, nekako stignem do kuću. Kamo kompiri, pita žena mi. Ne pita, muže, ne li si ranjen, kako prežive, oćeš jednu rakiju i kafu, od položaj se vrćaš. Evo ti, reko, kompiri, nab’paj se, dabogda ti ih na hiruško vadili! Kad ono, u zembiljče dva-tri komada, karakondžula mi dala icepen zembilj, a ja u onaj bulumač nisam ni primetio kako su si oni ispadali, od pijac do moju kuću, kao u onu bajku od Ivicu i Maricu.

– Što je bre ovo, izbulji žena belci. Ja počna da mucam kao nem za mindžu, upada pa sin mi, da zaluči – koja je bre ta budala, tu negde blizu nas, što je rastrvila kompiri po ulicu, ljudi begaju, misle da su to zamaskirani lokatori za NATO?! Pa, krči žena mi, ovaj ovde, tatko ti, a to što misle da je lokator u pravu su, samo on ne locira, nego loka!