I mornari su pijanice, kao mi

,

Na zaslugu krenu priča od Dinamo, ali na kratko sa konstatacijom – daj da pređemo
na ozbiljnije teme. I poče priča za švaleracije naših najviđenijih političara.
Što ti je narod, ispade da nijedan od njih nije bez švalerku, a i žene im ne ostaju dužne.
Pričaju kao da su ih zatekli na delu

– Pazite, gospođo, nemojte na ta vrata da ulazite, idite sa druge strane – kaže taksista ženi vašeg novinara u povratku sa slave.

– Za vaše dobro; na ta vrata, malo pre, jedna devojka napravi rigoleto. Nemaju više od 16 godina, četiri njih. „Od trljanice mi je, nije od rakije, jedanput li sam se napila“, kaže. One tri nekako i prevezoh, a nju sam morao u zgradu da unesem i ostavim pred vrata živopisan je sagovornik.

– U Vranju Svetog Nikolu slavi 60 odsto, a Svetog Ranđela 30 odsto, pa ti vidi – podsećamo ga.

– U pravu si, treba to da se izdrži, stomak da je  goč, pocepaće se – odgovara.

DOMAĆA U MODI

Kad pitate Vranjanca da li je bio kod nekog na Svetog Nikolu čućete uobičajen odgovor: „Zaređam od pet popodne, pa do dva preko noći, na zaslugu, na dan slave, plus pataricu. Ženi sam rekao deset dana ribu očima u kuću da ne vidim. Svi spremili, ako ne uzmeš uvredićeš ga, a bio ti je na slavu i non stop si ga nutkao jelom i pićem“.

Sveti Nikola, naporna slava, zahtevna u svakom pogledu mnoge je odvratila od odlaska svojim kolima.

– Taksi je zakon, platiš 100 dinara i miran si, možeš da popiješ kao čovek, pet-šest rakije, kilo-dve vino. Retko ko vozi, možda bolni što ne piju, znaš koliko taksi vozila ima u gradu, a moraš da ga čekaš 15 minuta – kaže sagovornik.

Pića ima u izobilju, svako od gostiju donese flašu vina ili sto grama  kafu, ali domaćin je u podrumu spremio bogatu zalihu vina, piva, rakije, sokova, kisele vode.

– Ponovo je u modu domaća rakija i domaće vino i pelinkovac za žene obavezno. Izreka, „Za dobru svinju nema loše pomije“, na slavi ne važi. Svuda piješ dobru domaću rakiju, a vino ove godine nikad bolje. Mraz ga presekao, pa kao da zbori iz čašu. Domaćin nazdravlja više puta, mlađi kao da deljaju daske tako ljušte piće, a stariji, kao prošlo njihovo, prepili u mladost, a ne ispuštaju čašu. „Gde je teklo pa će teči“, viče žena kad dođu kući i pre spavanja muž stenje: „Lele, ne li pretera, da li će mi je poslednje“ – kaže jedan od onih koji tri dana krsti vodu Vranjem.

Za kraj se ostavlja odlazak kod najbližeg druga ili prijatelja gde može na miru, bez ikakvog stida da se pije i kroz priču nasmeje ili olakša duša. 

GOSPODIN NIKARAGVA  

– Na zaslugu kod drugara krenu priča od Dinamo, ali na kratko sa konstatacijom – daj da pređemo na ozbiljnije teme. I poče priča za švaleracije naših najviđenijih političara u gradu. Što ti je narod, ispade da nijedan od njih nije bez švalerku, a i žene im ne ostaju dužne. Pričaju kao da su ih zatekli na delu. Elem, jedan od mlađih političara ispade da je pola partiju i simpatizere prefrljio preko onu rabotu. A partija, po njihovim računicama, sa simpatizerima broji 7232, od toga 60 odsto žene, a od njih 90 odsto mlađe od 35 godine– priča sagovornik.

SOFRA

Jedan od naših sagovornika bio je kod osam slavljenika u gradu i kod jednog u obližnjem selu. Negde je bilo bogatije, negde nešto skromnije. Uglavnom svuda na stolu stoji slavski kolač i sveća. Jelo posno, piće i na kraju kolači.
Slavska trpeza sa pićem u proseku domaćine košta oko 300 evra. Taman da se ljudski dočeka pedesetak gostiju u tri slavska dana.
– Bilo posna, bilo masna skoro da isto košta. Prase ti je od 50 do 70 evra, „pijatren“ po mogućstvu, ili mešavina „pijatren“ i „landers“, inače više od jednu trećinu kuče ima da pojede. Ribe su još skuplje. Retko ko prži ispod 20 kila. Oslić je standardan, ali i skuša, pastrmka i to na skaru. Sada, iako je nemaština udarila, na više od pola Vranje na kućna vrata kao čuma, ribe se ređaju u tanjiri kao kolačići. Hoćeš običan oslić, hek, skušu, pastrmku, soma, šarana, tolstolobika, losos… Gosti se uglavnom pružaju za pastrmku, a domaćini viču: „Bože, što je ove godine oslić ukusan“! – kaže sagovornik.
Stolovi su prepuni raznovrsnih posnih salata. Od standardnih, koje se prenose s kolena na koleno, do modernih, od morskih plodova, pečuraka.
– Zna se šta mora obavezno da bude: lučen gra, trljanica, krompir salata, turšija, ljuti paričiki. Ima i projice sa susamom, pekarske pogačice i kiflice, pogačice punjene tunjevinom, ruska salata, žuta salata sa makaronama, pita sa krompirom, pita sa kupusom ribancem, pita sa pečurkama, pita sa prazilukom, cvekla, ajvar, salate od zaljućene šargarepe i tako u krug. Gde je bogatije tu kad te ponude uzmeš sa kašičicu, probaš morske plodove, te neke sa vrganjima i orasima, poslužiš se još jednom i ako te domaćini ponovo nude sramota te jer mnogo je interesantno i ubavo i ne ide da omacaš tanjir.

Ništa čudno za palanačko čaršijske priče da na dan slave nije čuo nastavak priče o pomenutom „gospodinu Nikaragvi“ kako su ga prozvali.

– Ma, ti tvoji nemaju pojma. On, bre, ima devojku u Beograd, zaljubio se do uši, samo je pitanje dana kad će se razvede viče jedan.

– Učinio bi to on odmah, ali ne sme, ima zaguljenog oca – dere se drugi. -Dosta, bre, sa političarima! Kakve švalerke, žene im pustosuju, nego šta će jadne pare se ne ostavljaju. Sve drugo lako će nađu, ali pare jok – umeša se jedan i nadjačava ostale.

Ostatak diskusije prepričava domaćin:

– Pređosmo na direktori, onog najstarijeg na primer, zbog kojeg za malo da se pobiju gosti ne slažući se koju vrstu vijagre koristi i koliko grama. Mirba pade jer se u jednom složiše: „I da lizne dosta mu je“. E, ali kad pređoše na one mlađe, te ovaj sa onu, te onaj sa onu, te kućni su i partijski prijatelji, menjaju žene u krevetu, a da samo one to znaju. Jer, kad bi saznali, poklali bi se. „Ne bi bila šteta“, reče neko, ali ga prekidoše kad dođoše do jednog crnog, visokog, mistrastog u licu, za zejtinjavim očima. Svi se slažu, nema svađa, samo priča na priču, da od njega nema veći švaler u Srbiji. Ne znam da li preteraše, samo rekoše: „Za njega ne postoji zid, samo rupa“ – smeje se domaćin.

Sve su slave na svoj način slične, pa i seoske. Zasluga, slava, patarica. Jedino što u selu dodaju i četvrti dan – rukavičku.

– Na pataricu, svi koji ne slave idu kod onih koji slave, redom. Imao sam oko 100 gostiju od osam ujutru do jedan preko noć. Drugare, 500 evra me košta, sutra će mandam ruke u prazni džepovi, će igram sitne igre, ali ako, slava je jedanput, doduše kod nas u selo tri put u godinu, ali Sveti Nikola je čudotvorac. Štiti mornari, a oni su kao mi pijanice i zato ga ja posebno poštujem – kaže sagovornik iz okoline.

SEDI DO ZID

Naš sagovornik, gost kod prijatelja u selu, ponesen pričama sa gradskih slava, nije mogao da ne spomene i za seoske švaleracije.

– Rekoh sebi, ajde da pokrenem priču, da ne počnu da palamude kako su im krave stelne i pitam ima li švaleracija u selo. Presekoše me sa jednu rečenicu: „Ovde se ne zna ko koga onodi, zato si ćuti i sedi uza zid“. Kako rekoše tako i bi – napih se kao božjak, ali ono uza zid nije mi izlazilo iz glave, vodio sam si račun – navodi sagovornik.

Svakoj slavi dođe kraj, pa i Svetom Nikoli. „Zdravlje, pa do godine da budu još puniji stolovi“, viče se na rastanku.

– Do godine, kad bruto dohodak povećamo za tri odsto budžet za slavu mogao bi da se poveća na 500 evra za prosečne porodice – kaže naš sagovornik i završava priču.

 – Završismo u selo sa slavom, gotovo, to beše poslednje idenje, doveze nas taksi do kuću. Ja drvo pijan, žena se izdula od gazirani sokovi, a ono zamrzlo, teklo pored oluk, pa se ulitilo. Prođem kao ruski vojnik, a žena mi kad se ispući, kao ono meče „simpo-san“. Kuka, vika, gde da je podignem kad sam se ukopao u mesto. Diže se nekako, a ja onako ljutito: „Za nigde, mori, nesi“!