Ono što je od života ostalo

Nemam uslova ni da odvedem dete kod lekara. Kad pozovem Hitnu pomoć oni neće da dođu. Kažu mi nismo taksi da vas stalno vozikmo, a ja ne mogu da prognoziram kad će detetu da padne teško. Zato sam morao da uđem u taj stan

Dragan Stevanović iz sela Klisurica kod Korbevca bespravno se nedavno, sa prvim hladnim danima, uselio u stan broj sedam, u ulici Oktobarske revolucije bb, u zgradi socijalnog stanovanja u Vranju. Svestan je da krši zakon, ali nije više mogao da podnese patnje kroz koje prolazi njegov jedanaestogodišnji sin Mirko, koji boluje od progresivne mišićne distrofije. Dragan je želeo samo da svom bespomoćnom sinu obezbedi humanije uslove za život od onih koji postoje u selu odakle je došao.

– Razlog što sam obio stan je dete, moj sin, sto posto invalid. Nemam uslove u selu – kaže Dragan.

ZNAM, POGREŠIO SAM

MIRKO

Mirko Stevanović, rođen 15.juna.1999. godine boluje od progresivne mišićne distrofije.
Ne uspostavlja ili teško uspostavlja verbalnu komunikaciju. U njegovoj otpusnoj listi Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu u Omladinu iz Beograda stoji:
„Na uzrastu od 3-4 godine roditelji primećuju da je dečak sporiji od vršnjaka, da se gega kad potrči, da se teže penje uz stepenice i  da otežano ustaje iz čučnja, kao i da otežano shvata i kasnije usvaja znanja od svojih vršnjaka. Prvi put su se javili lekaru marta 2006. kada je hospitalno lečen u Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja i za neuropsihijatriju razvojnog doba u Nišu, gde je postavljena dijagnoza Dustrophia musculorum progressiva Duhcenne, odakle je upućen u našu ustanovu, radi molekularno genetskog ispitivanja. Juna 2006. urađeno osteodenzitometrijsko ispitivanje, koje je pokazalo sniženu kostnu gustinu L1-L2 pršljena:0,58g/cm2, (za uzrast od sedam godina je 0.662).

Međutim, nadležne institucije nisu imale razumevanje za ovaj njegov postupak, pa je protiv Dragana Stevanovića, po zahtevu Centra za socijalni radu u Vranju, podneta krivična prijava.

Dragan je svestan posledica.

– Znam da sam pogrešio, da sam prekršio zakon, ali morao sam ovo da uradim. Nisam mogao više u selu. Obraćao sam se Centru za socijalni rad za pomoć, ali do današnjeg dana moj zahtev nije rešen. Izjavljujem da ću dobrovoljno da izađem iz stana ako mi se reši problem – kaže Dragan.

Kuća u kojoj je Stevanović živeo u selu je nepodesna za život obolelog dečaka. Napravljena je od ćerpića i blatnog maltera i, iako ima vode i struje, ne predstavlja adekvatan životni prostor. Ali, to nije jedini problem sa kojima se bori ova porodica:

– Kuća u kojoj živim je suvlasnička. Braća imaju po jednu sobu, ja koristim dve sobice. Nemam uslova ni da odvedem dete kod lekara. Kad pozovem Hitnu pomoć oni neće da dođu. Kažu mi nismo taksi da vas stalno vozikmo, a ja ne mogu da prognoziram kad će detetu da padne teško- govori Stevanović.

Institucije su, međutim, neumoljive. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Grada Vranja od 8. novembra Stevanoviću je naloženo da isprazni stan u roku od tri dana od dana prijema rešenja, što on još uvek nije učinio.

Inače, Dragan je trenutno nezaposlen. U selu je ostavio suprugu Branku i dvoje dece, sina Miloša i ćerku Draganu. Oboje pohađaju srednju školu u Vranju i odlični su učenici.

– Žena radi kao pomoćni radnik u osnovnoj školi u selu i prima oko 14.000 dinara mesečno. Ja trenutno ne radim nigde. Do skoro sam radio u pekari Fabrike hleba i mleka u Vranju, ali sam dobio otkaz jer sam često odsustvovao zbog obaveza oko deteta.

Dodatak za pomoć i negu od 6.200 dinara koji Dragan, u ime svog deteta uzima od marta 2009. nije dovoljan ni za lekove.

– Starija deca putuju u školu. Samo za karte mesečno dajem 8.000 dinara, a lekovi za Mirka su skupi –kaže.

Stevanović ističe da je, uprkos jakim bolovima u kičmi i desnoj nozi, visokom krvnom pritisku i nivou šećera u krvi, spreman da učini sve da svom detetu obezbedi miran život ili bar ono što mu je od života ostalo.

– Dobrovoljno sam dao krv 101 put, učestvovao sam u ratovima u Hrvatskoj, BIH, na Kosovu. Ja mislim da sam zaslužio za moje dete ovih 28 kvadrata. Osobe obolele od bolesti koju ima i moj Mirko ne žive dugo. Zato ću po svaku cenu nastojati da sinu omogućim da to što mu je ostalo od života proživi kao čovek, da mu bar malo olakšam muke – tužno govori Stevanović.

U izjavi za naše novine Verica Mihajlović-Nikolić, direktorka Centra za socijalni rad u Vranju, kaže da će Stevanovići u ovom stanu sigurno ostati dok ne prođe zima, a da će na proleće moći da konkurišu za njegovo korišćenje:

– Radi se o stanu koji je namenjen osobama koje napuštaju sistem socijalne zaštite uz podršku. Sticajem okolnosti, taj stan je ostao prazan. Ni u jednom trenutku nama nije palo na pamet da će neko ući taj stan. Ja sam Stevanovića upoznala 3. Decembra, Dan osoba sa invaliditetom, kada me je zamolio da do proleća ostane u stanu jer, s obzirom kakvo je vreme, nije zgodno da se preseljava – kaže Mihajlović-Nikolić.

SAMO KOMŠIJE

Ona dodaje kako postoji mogućnost otvaranja novog konkursa za stan posle novogodišnjih praznika, što može biti prilika da porodica Stevanović konkuriše za stan.

– U toj zgradi je nekoliko korisnika odustalo od svojih stanova, jer im se, nisu dopali – kaže Mihajlović-Nikolić.

Za to vreme Draganu i Mirku pomažu jedino komšija. Stan se nalazi na prvom spratu, bez rampe za osobe sa otežanim kretanjem.

– Do sada sam se za pomoć obraćao gradonačelniku Vranja Miroljubu Stojčiću, ministru rada i socijalne politike Rasimu Ljajiću, direktorici Centra za socijalni rad u Vranju Verici Mihajlović-Nikolić, ali odgovora još uvek nema – kaže Dragan.