A, Nemci, bre, gospoda

Eko Taxi Vranje

Sreća sa 200 dinara: Dara Veličković, Simpov kibernetičar: Ljiljana Drmonjić, Snabdevamo pola Vranja: Mile Stojanovski, Nije važno odakle je roba

Zapamtite, sledeće godine kad dođete zatećićete s jedne strane nas koji prodajemo ovu robu, a sa druge strane one koji prodaju hranu. I biće trampe – kao u prvobitnoj zajednici



 

Nije važno odakle je robaSubota. Sumorno prepodne praćeno izmaglicom ne utiče na neopisivu gužvu na buvljoj pijaci. Kraj tezgi i rasklopljenih poljskih kreveta tiskaju se mušterije. Ima tu i profesora, lekara, i pravnika, ali i gradske sirotinje. Penzioner Mile Stojanovski pocupkuje braneći se od hladnoće dok stoji kraj svog „dućana“. Prodaje, kao i mnogi na buvljaku, staru i iznošenu garderobu i obuću. Staru, al’ čistu i očuvanu. Miletovo lice je izborano a kosa sasvim osedela:

– Smešteni smo pored Gradske reke na zemljanom putu i susednom sokaku koji udara na centar varoši. Ovde na zemlji prodaju ubogi i zaboravljeni od države. Robu stavljamo na ćebad, šatorska krila ili na najlon. Prodajemo najjeftiniju robu i snabdevamo odećom i obućom pola Vranja. Roba je izneta iz kuća, nošena, ali čista i čitava. Drugo, ovde dolazi najbolja, a najjeftinija roba iz Nemačke zahvaljujući našim Romima – kaže Mile pokazujući asortiman.

– Tako je Mile, razvili smo pravi biznis i podigli ugled našem buvljaku – viče Bibija Ališanović, vremešna Romkinja, koja cigaretu ne vadi iz usta.

POLjSKI KREVETI

Smešten u užem centru grada, u sklopu gradske Zelene pijace, buvljak ima dva dela koja se kasnije spajaju. Jedan je pored reke, na zemljanom putu, razrovanom od kiša, dok se drugi, „elitniji“ deo proteže asfaltiranom ulicom Vojvode Mišića sa pripadajućim bočnim sokacima. Tu su uglavnom tezge i poljski kreveti na rasklapanje na kojima je izložena roba. Delovi pijace se ne razlikuju samo po uslovima za prodaju već i po kvalitetu i poreklu  robe.

Kada se podvuče crta, buvlja pijaca u Vranju se prostire na oko kilometar dužine, a svoju robu na njoj prodaje oko 2.000 ljudi. Kupaca je dvostruko više.

– Odlaze naši Romčići kod rođaka u Nemačku i donose pakete. Nemci, bre, gospoda ljudi, prodaju nošeno, al novo, na kilo. Moj komšija, kaže, ostavljaju i ispred kuća sve lepo upakovano, za džabe. Ta roba ovde dovodi celo Vranje, doktore, profesore, pravnike, inženjere, raznu gospodu, pa i one koji su sirotinja jer i za njih ima po nešto da se nađe – objašnjava Bibija.

Svi se slažu da je roba kvalitetna, poneko dobacuje da je roba od mrtvaka, „Nemci ništa ne bacaju“, dovikuju.

– A vi, kad čujete da je neko umro u Vranju trčite da pokupite sve što je ostavio za sobom – ljuti se Bibija.

– Ma, u pravu je – viče neko – dotle smo došli, izgubismo sram, sve.

Robe – odeće, obuće, raznih tehnički delova i uređaja ima na sve strane. Mušterija, kao nikad. Tiskaju se ljudi, pogađaju se, probaju na licu mesta. Dok gledamo u šarenolku masu, prilazi nam prodavac Stojadin Stojanović i pokazuje diskretno rukom.

– Eno, onu doktorku iz bolnice znaš. Eno, kupuje bundicu iz Nemačke, ha, ha…

Doktorki se sviđa bundica, proba je i kupuje za 1.000 dinara. Odlazi žurno.

– Ona svake subote kupuje i uvek nađe nešto za svoju dušu – kažu prodavci.

Vidimo i drugog doktora, ortopeda, koji se pogađa za štampač. Daje 20 evra, prodavac neće da čuje ispod 35.

– Orignal je, kupio sam ga u radnji, nismo ga nikad upotrebili – ubeđuje ga prodavac.

Doktor odlazi do druge tezge, meri laktom širinu farmerica i kupuje ih za 250 dinara. Poznati profesor gimnazije kupuje ženi bižuteriju, zapeo za ogrlice i cenjka se pošto želi da kupi tri. Uspeva u pogodbi, dobija robu za 120 dinara.

– To sam doneo iz kuće, u zlatna vremena kupio sam ih ženi dok smo bili u Ohridu. Hvala Bogu, sakupio sam 400 dinara, ovo je za mene uspešan dan – srećno trlja ruke prodavac.    

Simpov kibernetičar: Ljiljana DrmonjićSreća sa 200 dinara: Dara VeličkovićSnabdevamo pola Vranja: Mile StojanovskiNailazi i inžinjer koji radi u Alfi“, sa suprugom. Obilaze tezge, pristaju na razgovor.

– Dolazimo svake subote i uvek nađemo nešto što nam treba. To odakle je roba ne interesuje nas. Važno je da je kvalitetno i novo. A, pre svega, nije skupo. Iako radimo, imamo decu i nije lako školovati ih. Plate su nikakve i da se ovako ne snalazimo i vodimo računa o svakom dinaru deca bi sedela kod kuće, od školovanja na fakultetima ne bi bilo ništa – ističe inženjer koji nas učtivo moli da ga ne fotografišemo.

Robe ima na pretek, jedino hrane nema jer tada je sanitarna inspekcija neumoljiva.

– U „otmenijem“ delu buvljaka može se naći na par mesta nešto prehrambene robe i „hemije“, ono za VC i pranje veša i šta ti sve ne još. Za marku ne pitaj, ali oni imaju svoje ljude u inspekciji i ne diraju ih. Ljudi kupuju svakakve otrove, cena i nemaština čine svoje – navodi Stojadin Stojanović, bivši radnik „Koštane“.

Na tim tezgama konzerve riba, tri za 100 dinara, veliko pakovanje „Neskvika“ za 100 dinara, razni gusti sokovi u flašama od dva litra za 70 dinara… Sredstvo za pranje posuđa od četvrt litara  50 dinara, za VC, 60 dinara…

Stojadin ima 53 godine i žali se da je umoran od života, od svakodnevne borbe kako da obezbedi dva obroka svojoj četvoročlanoj porodici. „Koštana“, gde je radio 27 godina, propala je i više ne postoji. Ostao je na ulici, supruga radi po kućama, a sin i ćerka, svršeni srednjoškolci, mogu da sanjaju posao.

– Teško je, ljudi, da teže ne može da bude. Noćima ne spavam, zdravlje sam izgubio. Doživeo sam da u ovim godinama razmišljam da li ću na pijaci zaraditi 200-300 dinara da bih kupio hleb. Prodajem sve. Ostavili smo nešto odeće i obuće za nas, ostalo prodajemo. Ispraznismo kuću. Idem kod prijatelja, rođaka, onih imućnijih, molim da mi daju bilo kakvu robu koju ne upotrebljavaju, da je ne bacaju – priča Stojadin.

Prilazi mu kupac, mlađa žena, traži nešto za malu decu. Želi da kupi dečji skafander, uzima ga u ruke, okreće više puta, cena je 120 dinara. „Ne vredi više od 50“, glasno viče i odlazi.

– Ljudi – kuka Stojadin – ne krijem da su ga nosila moja deca, ali evo, opran je, opeglan, nigde nije rasparan. Kako, bre, da joj ga dam za 50 dinara, barem da je ponudila 100.

LjUTA SIROTINjA

Preko puta Stojadina, na razapetom najlonu razne bluzice, čarape, košulje, pantalone. Prodavac je Miroslav Nedeljković (54) bivši radnik „Zavarivača“.

– Radio sam sam u Zavarivaču do 1987. godine, a onda na brodogradilištima u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Sve dok u Herceg Novom ne propadoh kroz rupu na brodu i unesrećih se. Polomio sam nogu, rebra, ruku. Poslodavac mi je ostao dužan 600 evra na ime plate, imam sve radne liste. Zvao sam ga više puta, molio da mi pošalje novac, a on, ako još jednom zovem, poručuje da me čeka vožnja u „đepeku“ po Srbiji i Crnoj Gori. Radio sam po ceo dan, bez odmora, tretirali su nas kao robove, psovali na svakom koraku, ali drugog izbora nisam imao. Sve me boli, nisam više za rad, evo prodajem robu koju sakupim po kućama, odeću razne vrste. Najjeftiniji sam, ma svi sa ovakvom robom držimo cene, a one su od 30 do 50 dinara. Kupuju ljudi, nemoj da se čudite, prodaje „ljuta“ sirotinja, kupuje „ljuta“ sirotinja – priča Miroslav.

Struja kod kuće mu je isključena, dug je 150.000 dinara.

– Ma, odakle da platim, pa ja deci moram da obezbedim da jedu. Evo, danas, ne mogu da uzmem više od 300 dinara, daću deci po 50, to je za njih praznik – kaže Miroslav i briše vlažne oči rukavom izlizane jakne.

Teši ga prodavačica do njega, Dara Veličković (60). Roba im je ista, upravo je prodala bluzicu za 50 dinara i srećna je.

– Ćuti pogleda me Bog, nakupiću 200 dinara. Dovoljno je to za mene. Bluzica je nova, dao mi je rođak. Nosilo je njegovo dete kad je bilo malo. Meni treba hleb i nešto da kupim na pijacu. Dovoljno je jednom dnevno da jedem. Jedino mi krivo što ne mogu ništa da pružim unučićima od ćerke – navodi Dara. 

KOLNIJA PERNIK

U bočnoj ulici nailazimo na prodavce iz Bugarske, iz Pernika i okoline, njih desetak.
– Dolazimo svake subote, organizovano kombijem. Sve što prodajemo je novo i kvalitetno. Bunde, kožne jakne i ostalo. Naša roba zna da košta i 150 evra i ima kupaca. Ne žalimo se, u Bugarskoj je teška nemaština. Profesorka sam, a da ne prodajem ne bismo mogli da normalno živimo – ističe Marusija Vitanova.
Njen brat Simeon i grupa prodavaca Bugara okupljaju se oko nas i govore glasno:
– Videćete kad uđete u Evropsku uniju, kao mi. Deca nam pobegoše u Nemačku, Francusku, Španiju, isprazni se Bugarska, sve je manje mladih ljudi.

Roba ide iz ruke u ruku, gužva je velika. Oko jedne bluze dve gospođe za malo da se pobiju. Prodavac je iskoristio gužvu i prodao onoj koja je pristala da plati 150 dinara.

– Ovo je, definitivno, moj dan, da se nisu posvađale ne bih je prodao za više od 50 dinara. Evo, videli ste, kako su doterane, pa stavile jeftine mirise da te uguše, jedna je medicinska sestra, a druga radi u opštini. Vidoste li kako se psuju, grkljan bi jedna drugoj počupale. Opasna vremena, svi smo na okidaču – smeška se prodavac.

Odlazimo u gornji deo buvljaka koji je spojen sa Zelenom pijacom. Tu su tezge u nizu, odeća, obuća u ogromnim količinama. Ima i tehnike, plastike…

– Prodajem isključivo ženske gaće, kupujem po Beogradu, na veliko, i prodajem. Roba je potrošna, dobro ide. Imam stalne mušterije, zaradim da bih imao za hranu. Ne plaćam struju, vodu, ništa. Državi ne plaćam ništa jer je ona najveći dužnik. Nisam glup, profesor sam u penziji, hranim šest duša mojom penzijom – priča jedan trgovac.

Na gvozdenoj ogradi kuće, okačena bunda i zimski kaput. Pored robe, stoji žena u žaketu. Iz Ljiljane Drmonjić (56), Simpo, u kome je radila 31 godinu, izvukao je sve, i snagu i radost iz očiju. Inžinjer kibernetike, proglašena je tehnološkim viškom. Za očuvanu bundu daju joj 80 evra, ne daje je ispod 100.

– U srećna vremena, kada sam bila šef u službi, kupila sam je i to je bilo papreno. Ako ne prodam nju i kaput, ne znam šta ću. Živim sama, došli su mi crni dani. Prodajem kuću, nema kupaca. Na lekovima sam 24 sata, ali živa u grob ne mogu – uzdiše Ljiljana.

Ostavljamo ih da se pogađaju sa mušterijama, obilazimo tezge, vraćamo se i do donjeg buvljaka. Još jednom da vidimo sliku i priliku Srbije, a posebno njenog južnog dela i Vranja gde nikad nije bilo tužnije.

– Zapamtite, sledeće godine kad dođete zatećićete s jedne strane nas koji prodajemo ovu robu, a sa druge one koji prodaju hranu. I biće trampe, kao u prvobitnoj zajednici – poručuje jedan trgovac.



  • Ostavi komentar