Lavići i ibarsko-postmoderni stil

Eko Taxi Vranje

Antički foklor: Marija Nikolić, Lavovi čuvarkuće: Prestiž ili želja

Koliko moćni investitori i bogati pojedinci nameću svoje stavove arhitektama – Ko preferira orlove, anđele, labudove i patuljke – Postoji li „politička arhitektura“ – „Elita“ više nije na Dedinju, nego u Raški, Sobini, Donjem Vranju



 

Antički foklor: Marija NikolićDo nedavno se urbanističko projektovanje ovde smatralo bespotrebnim budžetskim rashodom. To, kao i činjenica da je lokalna samouprava procenila da nam glavni gradski arhitekt nije potreban, učinili su da živimo u potpunom arhitektonskom haosu. Na jednom mestu možete videti kuće građene u stilu neovizantije, secesije, evropskog akademizma, orijenta, u nacionalnom stilu, moderne i „moderne“ napadnute trendi kičem u vidu gipsanih statua orlova, pasa, anđela, zmajeva, boginje Afrodite, poneki labud, pa čak i delfini. Stvar prestiža, iskrena želja, potreba, „video sam na televiziji“ ili jednostavno „hoću jer mi se može“, samo su neka od mogućih objašnjenja za arhitektonski užas oko nas.

PAPIRNA ARHITEKTURA

Izreku da „o ukusima ne treba raspravljati“ mogli su slobodno da izmisle i oni koji kuću ne smatraju dovršenom dok na dvometarskoj kapiji ne stoje bar dva lavića čuvara i nekoliko stubova, dorskog ili jonskog stila, a na travnjaku fontana i nekoliko betonskih patuljaka. Arhitekta se obično ne angažuje, a ako se to i desi, kada on završi svoj deo posla, vlasnici nastavljaju!

Marija NIKOLIĆ, arhitektica, „stil“ koji preovladava karakteriše kao folklorno-antički, ibarsko-postmoderni i tržno-brutalistički.

– Profit je u prvom, a stil u nekom trećem planu, iza namene. Mislim da trenutno arhitekte nisu u mogućnosti da ostvare individualnu estetiku kao autori, pa ne mogu ni stilski da okarakterišem novoizgrađene objekte. Ovde ima dovoljno kvalitetne „papirne arhitekture“, odnosno projekata koji žive samo u biroima. Moćni investitori i bogati pojedinci, naručioci projekata, nameću svoje stavove arhitekti, često u zavisnosti od važnosti i vrste objekta. Zato i nema definisanih stilova poslednjih godina. Mada, ima i izuzetaka – uverena je Nikolićeva.

Ona navodi da je dobar primer uklapanja starog u novo, primer zgrade Načelstva i Opštine, zatim zgrada DIV, glavna fasada, na žalost sada ruinirane Gimnazije, ulice popločane kockom koja se bahato zamenjuje asfaltom. Na pitanje kako njoj izgleda najuži centar grada, Nikolićeva odgovara:

– Moj doživljaj centra je krug Hotela, Pozorišta, Načelstva, Opštine, Palate pravde i zelenila sa mozaikom mape grada. Sada je to administrativni centar. Funkciju određuje dinamičnost prostora pa je po nekome centar grada kod Pošte. Vranju nedostaje trg. Time bi se možda iskristalisao pojam najužeg centra grada – zaključuje ona.

Lavovi čuvarkuće: Prestiž ili željaRazmišljajući o pojmovima „lepo“ i „ružno“ slično rezonuje i njen kolega, Čedomir CVETKOVIĆ, arhitekta. Po njemu, ovdašnju arhitekturu karakteriše diletantsko-amaterski pristup pa zato Vranje izgleda tužno i bez bilo kakve smislene koncepcije.

– Ne bih mogao da kažem šta je najružnije, jer se ne radi samo o „ružnoći“ koja je često nemerljiva, već o nefunkcionalnosti, agresivnosti. Posebna tema su boje kojima se mnogi projektanti i ivestitori „igraju“ ne shvatajući pri tom odgovornost koju to sobom nosi u kreiranju gradskog pejzaža. O stilovima da i ne govorim – konstatuje Cvetković.

On dodaje da svakako treba imati na umu i preplitanje interesa, burazersko-ortačkih odnosa i politike u arhitekturi i oblikovanju Vranja kroz duži niz godina.

– Neke od strateški važnih arhitektonskih odluka u gradu, ako ne i većinu njih, doneli su potpuno nekompetentni ljudi – tvrdi Cvetković.

A kako bi Vranje opisao, recimo, nekom slepom čoveku, pokušava da odgovori Slobodan PETROVIĆ, direktor Zavoda za urbanizam.

– Ako bih krenuo da opisujem njegovu strukturalnost, opredelio bih se samo za jednu reč – haos. Vranje je funkcionalno rešeno na malom prostoru, pa je pitanje može li da bude urban grad. Mnoge stvari bi trebalo promeniti, ali su za to potrebne ogromne finansije – razmišlja Petrović.

I dok Nikolićeva smatra da gradski arhitekta ništa ne odlučuje već samo pokreće inicijative, kontroliše, predlaže i forsira i da je daleko važnija građanska inicijativa, Petrović je mišljenja da je našem gradu on neophodan, prvenstveno kao veza između gradske uprave i arhitektonsko-urbanističkog rada na „oblikovanju“ grada.

A dok to dočekamo, imamo prilike da „uživamo“ u primercima jedinstvene „arhitektonske sapunice“. I dok su obični smrtnici svojevremeno čežnjivo uzdisali za Dedinjem, koje je važilo za „najelitnije“ gradsko naselje, sada tog i takvog „elitizma“ ima i u Raškoj, Sobini, Donjem Vranju…

Ovdašnji novobogataši obožavaju i kupole, tornjeve kao kule osmatračnice, sa lukovima, vencima a ponekad i napisima neizostavnim Miroslavljevim pismom. Stepen njihovog neukusa je toliki da to više ne liči na kuću nego postaje „smeška“, što bi rekli Vranjanci. Ali, kada je dekoracija u pitanju, gradskim vlastima su ruke vezane i „aranžiranje“ je prepušteno vlasnicima. To praktično znači da niko ne može da odredi vlasniku kako će urediti svoju kuću i dvorište. Tu, takođe, postoje veoma mala ograničenja kada je fasada u pitanju, ali i to se uz pomoć „rupa“ u zakonu da izbeći.

ARHITEKTONSKA SAPUNICA

Nešto kritičnije na celu stvar gleda Čedomir MARKOVIĆ, arhitekta. Ističući da je ovde dugo vladala „politička arhitektura“, nada se da će usvajanjem novog Urbanističkog plana sada i drugi dobiti svoju šansu.

INSPEKCIJA

Arhitektonske forme koje datiraju još iz epohe Slobodana Miloševića, poput kioska, uličnih deponija, divlje gradnje i nadzdavanja kuća, zgrada pa čak i nekih ambijentalno vrednih zdanja, osnovne su stvari koje arhitektonski naružuju grad.
U gradskoj inspekcijskoj službi kažu da se u razvijenim zemljama Zapada svaka takva pojava tretira kao prekršaj ili krivično delo. Osnovni zadatak tamošnjih inspekcija je nadzor nad objektima koji se postavljaju ili gde se izvode radovi, a ne, kao kod nas, njihovo suzbijanje.

– Svedoci smo pravog „arhitektonskih incidenata“ u gradu jer se investitori iz nužde opredeljuju za neplansku gradnju. Ružno je što se u Vranju pešačke i zelene zone ne uređuju i ne koriste na adekvatan način, a na periferiji ih i nema. Najuži centar grada treba da postane pešačka oaza, bez motornog saobraćaja, sa uređenim fasadama i javnim površinama. Što se mene tiče, voleo bih da uradim urbanističko-arhitektonsko rešenje za uređenje centralne gradske zone i gradsku crkvu. Crkvu bih projektovao u duhu savremene arhitekture, jer smatram da svaki važan objekat mora da nosi pečat svog vremena – razmišlja Marković.

Zoran STOJEVIĆ, predsednik Društva vranjskih arhitekata, ubeđen je da grad ne bi izgledao ovako da su postojali konkursi za značajnije delove grada ili javne objekte.

– Ono što je dobro i ohrabrujuće je to da su Gradska uprava, Direkcija i Zavod za urbanizam otvorili vrata struci i direktno je uključili u rešavanje složenih i bitnih stvari za život svih nas. Sadašnje stanje i tendencije izgradnje gradskog prostora su neprimerene vremenu u kome živimo, a ono što je najvažnije ne obezbeđuju razvoj grada ni kvalitet življenja – ubeđen je Stojević.

On naglašava i da je svestan da živimo u vremenu koje je usko povezano sa komercijalnim činiocima, ali da gradu treba prostor koji je održiv i oslonjen na kulturnu baštinu i prošlost, a koji istovremeno čini i realnost i budućnost.

Da zaključimo, pravi arhitektonski „desant“ na Vranje izveli su mahom vlasnici privatnih kuća kojima niko ništa ne može, a sav onaj kič što se nalazi pod okriljem gradskih vlasti, rezultat je samo njihovih „genijalnih“ ideja.



  • Ostavi komentar