Doteralo do kučiki

Eko Taxi Vranje

– Novinare, priđi k čici. Pa de si be ti, potika se kao manastirska mačka. Gledam te, vrtiš se tu pred kafanu kao gluva kučka, pušiš, izmrzna živ; život da ti se povrati, od ovi nepušači. Pa mi ličiš na one ženske što su ih mrski nepušači ispudili nadvor, pa se zbiraju ispred institucije, na ovu fifulicu, nji tri-četiri, ogrnute s bunde, i svaka cigaru u ruke. I svako nadleštvo mi po tu sliku, oprostimebože, liči na onaj picin park u Beograd. Sedi slobodno, i zapali, ovde je dozvoljeno čurenje.

– E pa, da popijemo, s lezet, ovako pred fajront! Konobar! Da popijemo, a možda ćemo i još po jednu, posle fajront, imam protekciju kod ovoga konobara, rod smo. Kaži mu, konobare, ne li smo rod? Kako, kakav rod? Blizak rod! Tvoja baba Tala mojega dedu za čindo držala, ha ha ha! Vide li, novinare, kako pojeba ovoga teču, konobara, ha ha ha… Sad zato će pijemo tropatala, tiki, smeška si je smeška…



– E kad smo kod smešku, vidiš li ga onoga za onaj astal, drvo pijanoga? Onaj be crn, malečak, sučka? Kako mu beše nadimak… eee… nešto beše kao neka detinja gricka… mislim da je Smoki. E pa pre neko vreme, zamalko da se umočam od smešku zbog njega. Što je bilo? Sećaš li se, pre neku godinu, kad beše nekakav folklor iz Afriku, iz nekakvu Tanzaniju li, Svazi i Lesoto li je, ili ona država de su žene najnesrećnije u svet… Što, ne znaš de su žene najsrećnije, a de najnesrećnije u svet? Ee-ee, i ti si mi pa nekakav vajni novinar… Pa li be tetine, žene su ti najsrećnije u državi Nevadi, a najnesrećnije u državi Mali!

– Nego, za Smoki ti zapriča. Elem, dođu ti pomenuti nigeri, svetska turneja, pa i ovde u ovu našu zapizdinu zakasali. Kakav folklor? Oni celo pleme, svi goli i bosi, u hotel “Vranje” na binu u bašču postavili scenografiju, peruške na glavu, čangaraci na guzicu, koplja u ruke, i ripaju oko kazan, u koga vrije neki belac, s onaj tropski šljem na glavu. A koreografija je sledeća – malo ripaju oko kot’l, pa izvade onoga beloga kolonizatora, pa ga tepaju, pa ga vrate u kazan da se vari. I sve nešto urlaju, na njihov crnački jezik.

– I tako sedimo ja i Smoki, pijemo špricer, gledamo ono, ništa nam nije jasno; u neko vreme, pored naš astal prolazi organizator turneje po Srbiju, naš čovek, Srbin, neki Beograđanin. Smoki ga zaustavi – izvinite, kaže, možete li da nam objasnite; dobro, jasno nam je zašto crnci kuvaju ovog belomusastog, posle će ga pojedu, ali zašto tepaju jadnika? Šta to kažu, na njihov crnački? Pa to je, jabo te, poče se čepati onaj Beograđanin, to je njihov tradicionalni ples, još iz vreme kolonizacije Afrike. Crnci se jedu između sebe, jednolična ishrana, a kad  ufate belču, jabo te, to ti je kao kad ti, jabo te, posle godine i godine svinjetinu, govedinu i piletinu, probaš srnetinu u sos provansal, jabo te. I zato slave.   Dobro, kaže Smoki, to mi je jasno, ali nije mi jasno zašto ga malko-malko, pa izvade iz kazan, pa udri?! E pa, jabo te, kaže Beograđanin, to je zato što im jede zapršku!

– Kad ti Smoki to ču, iznervira se, nikad ga nisam video onakvog. Majčina gi, kaže, dziftosana, sa’će vide oni što je bela rasa! I ripna kao poparen pet’l, duna negde. Eto ti ga za neko vreme, vraća se; de si be dosad? On mi kima, i ispod astal mi pokazuje nešto, krije onako u šaku. Što je to? Kad pogledam, ono kutiče s pretiskači, patenti; što će mu to? Digna se Smoki, prođe pored binu, i kao veseli se, božem pijan, pa frlji dve-tri šake oni patenti na binu, onako, kao da seje.

– Lelkee, kad nastade jedan vik i haos na onu binu, crnci bosi, pa kad počnaše da se nabadaju na oni patenti, kao derviši. Kakva crna koreografija, kakvi bakrači?! Ripaju oni nigeri, vrište kao da ih deru, s koplja vade patenti iz tabani, ma čitav bulumač se napravi, onaj Beograđanin čupa kosu, jabo te. Belča iskoristi priliku, pa onako pola kuvan, kao rofito jajce, uteče iz kazan, publika da umre od smešku! A Smoki, mrtav ‘ladan, gleda onaj pokolj, i naručuje još kilo-kilo; oćeš, pita konobara, za ovo vino da ti ufatim jednoga roba, da ti vrti biciklu u podrum, da ti pravi struju?

– Ete, lomotimo si za crnci, ali razmisli, to ti je rabota – ima li pogolemi crnci na ovaj beli svet od Srbi, još pa Vranjanci? Eto, sedim pre neki dan sa onoga Šikicu, bivšeg predsednika SO Vranje, bivšeg funkcionera neobaveštene stranke, bivšeg preuzimača rizika u osiguravajuće društvo, od svuda ga napudiše, dođe do deponiju, i do novine, sad mu dođe nešto kao tvoj  kolega, znači, doteralo do kučiki. I mudro si zbori čovek, svaka mu je, što kažu razbraća Crnogorci, ka u Njegoša. Ete, ne umejasmo ni kadrovi da sačuvamo!

– Pa, što kaže? Kaže, jedna vlada obećavaše da će uđemo u EU do 2005; sledeća, do 2008; onaj pa od tetkin kauč do 2014, a predsednik ga onomad zaluči sa 2020 godinu. Još deset godine! Pa ja be, kaže, tad će imam 58 godine, on 62, boli ga čindo, će ima tri godine do penziju, to i na biro rada može da dočeka. A sin mi će ima 17 godine, mlad, usilan, će traži što si mu vreme iska. I ja će mora da prodam kuću, da bi na mojega odrevka, u Srbiju, kao člana EU, mogo da platim pet puta skuplju školarinu, plus mladalački azdisl’k. Pa kad ga odškolujem, on će zapali po prkloga sveta, kod naši zemljaci, ne li, Evropljani, a ja će ostanem gol pištolj. Penzioneri će izumru kao vrsta (osim Tadića i Krkobabića), će se skapev gladni, jer u budžet neće ima kinta za nji. I tako će se ispuni Tarabićevo proročanstvo, da posle ulazak u EU svi Srbi ima da stanu pod jednu slivu, i to uvezenu iz Sloveniju. I zato bolje da si uđemo u Afričku uniju, nego u Evropsku, uz sav rizik da tamo završimo na čengeli u nekakvu kasapnicu, pa gospođa N’daje ili M’vanga dođe i kaže na kasapina – komšija, dajte mi molim vas pola kilo srpsku krtinu, džigericu neću, mnogo mi se oseća na alkohol, pola kilo meljano srpsko, mešano sa zebretinu, i dva para srpski beli bubrezi!



  • Ostavi komentar