Milan kad zagnjete

-Što li, novinare, secaš u to torbiče, sve te gledam još otkad, i kršim glavu što može tu da ima? Odatle li izlaze one tvoje l’že po novine, ovoličko torbiče, a onolko l’žanje, oduvek mi je to bilo čudno. Aj otvori, baš da vidim što imaš unutra, pa moje pijenje, ovako pred fajront. Mhm, blokče, olovka, đozluci,  guzic papir… pa ovde ništa nema! Aaa, glej glej – čokanjče rakija, “unuče”! Pa to li be još postoji? Eee, a ja sam mislio da sam ih sve uništio; kad ono, vi’š, preteklo još neko…

-Šukar be, konobare, još pa i duple si doneo. A u boga veruješ li? Kako ne, a? E pa onda, bog će ti plati. Vidiš li ga, novinare, ovoga kelnera? Malopre ga pitam, onako bezveze -kako ide, što ima? A on – eh, što će ima? Fatio sam si ritam s gosti; jedan dan gosti pijani, drugi dan ja, i tako si to ide…

-More, da ti pričam, da se čudiš. Aj mi muški što se kockamo, nego i žene počele da igraju sportsku kladionicu! To pa nikad nije bilo, poslednje vreme došlo. Evo, žena mi. Juče, čekam ja na “Intera”, iz iks u dvojku, nikako da se ugodi; i tako si se i završi, ja izvisi za jedno sto iljade dinara. Da popizdim! Odem doma, gužvam ono lišče, žena mi se muva okolo po kuću u bade mantil, nešto si onako pevuši, vidim, dobro raspoložena. A ja, zmija da me uape, ima da se otruje. Što ti je, kaže, mužiću, što si tako spuštio veđe, stra’ da fati čoveka? Ma ćuti, reko, ženo, jeba me “Inter”. Jaa, ona pa će kaže, a mene Milan! More ajde, reko, pa kamo tiket, da vidim. E pa nema, kaže ona, posle kladionicu se istušira, pa mi odvugna tiket!

-A nije jedna muka, pa se posle čude ljudi, pitaju me – zašto piješ? Za čisto brašno! Ti znaš, odavno se poznavamo, pre tačno devet godine preminu mi majka. A bila je visoki komunistički funkcioner, penzija kao na predsednika države. Ni ja ni žena ne radimo, bili smo zaposleni u vranjski giganti, što prdnaše u tikvu, i od onolike plate i besovi, ostanaše muda na vrcu. I od majkinu penziju smo živeli, ali Slobu kad uapsiše i isporučiše u Hag, žena presvisna. Što sad da pravimo?

-I sakoga petoga i dvadesetoga u mesec, kad se prima penzija, žena mi se načini s neke njine ženske drangulije, one šminke, što služe da žensko izgleda pomlado, ali ovde je bio obrnut slučaj – šminkala se da izgleda postaro. Pa vrže šamiju,   pokrije se s čergu do oči, turi majkine mi naočare, a one dioptrija kao piksle, ama, ista majka mi, bože me prosti; pa legne u njen krevet, i tako čekamo poštara.

-Te ti ga on, zvrrr na vrata. A mnogo fin čovek, otkako majka mi pandrkna mnogo smo se združili, ooo, de si komšo, aj na po jednu. Ama, femka se on, ne znam, na rabotu sam, ovo-ono… De, de, ko će te vidi, pa neće pijemo na sokak, ajde ti slobodno, na nikoga neću da kažem. On se odzrne natam-navam kao zajac, pa obriše cipele od otirač – izvini, ne mogu se izuvam, žurim se, ma nema  problema, komšo, žena će smete – uđe, dzucne, odloži onu torbetinu, ja stavim kafu i prinesem staklo rakiju. A taj sulimen specijalno za njega pečem, šesetipet stepena, popiješ dve i zdravo đaci.

-Rakija, pa kafa, pa aj još po jednu, on kao neće, ama, komšo, s jednoga vola ne se ore, pa i na dve noge si došo! Ajde, ajde. Dobro, ajde… Nego što ima novo kod tebe? Ma, što ima, zanosim ga ja, bolje ne pituj. Žena mi igra kladionicu, i stalno je onodi Milan, nikako da ćari; majka mi pa, muka živa! Pa barem ti znaš, evo devet godine šlogirana, za krevet vrzana, banjaj, rani, peri po nju kad se uneredi, zakasamo i ja i žena. Ilala ti i takav život! Iznervira se, mora da popijemo još po jednu! Ajde, ajde, ne se otimaj, treća baba se važi. I on si popije, i ukrsti oči.

-E sad, kaže, stvarno mora da idem, penzioneri će me poturče, čekaju paričke za mleko, što ga ionako nema po radnje, srpske krave odjemput prestale da daju mleko, pre će izmuzeš pustinjskog skočimiša, prerijskog mrmota ili prašumskog oposuma, nego srpsku kravu! Pa penzosi i tako i tako, od nji barem mogu da uteknem, ali njino potomstvo me čeka, pa mi nakrši i majku i šajku, celo  južno privredno čudo živi od penzije. Nego, daj majku ti da opravljam.

-Ajmo, reko, u sobu, al molim ti se, budi delikatan, žena je u ozbiljno stanje, kad vidi uniformisano lice, može da se uznemiri. Ne sekiraj se komšo, kaže poštar, i odšenjka se do sobu. “Majka mi”, to jest žena, lega tamo i ječi. Kako si, nane, pita poštar? Žena mi je, slušaj što ti kažem, promašila profesiju, kao glumica bi do sad dobila bar tri oskara, a ne ovako Milan dajma da je onodi na kladionicu. Ooff, sinko, ooff, kako sam? Davam dušu, bog gu neće, ooff. Dobro, nane, a mož li mi potpišeš ovde, da ti dam penziju, da imaš za doktora, i za apoteku, a tamo naplaćuju lekovi i što se ne plaćaju, i to duplo? Ooff, sinko, ooff, ne možu, nemam takat, daj, živ ti ti poštarski bisazi, na sina mi, on će potpiše mesto mene, ooff… Dobro, nane, sažali se poštar, aj komšo ti potpiši, da ne mobingujemo bolesno nane. Pa ne znam, kao femkam se ja, da li se to sme bre, komšo, nemoj da si imaš problemi na rabotu? More, slobodno, kaže poštar, tolke godine se znamo, ti li će me zajebeš? I ja potpišem, i uzmem si kintu. Će ima i za mene i za ženu, za kladionicu.

-I to je tako trajalo devet godine, dok me dušmani ne provališe. I sad, ne juri  zakon mene i ženu mi, nego suspendovali poštara od rabotu, pa mu još i tužbu spregnali, da vrati oko sedamsto iljade dinara, sa svem kamatu, kažu, slepčo, de su ti oči bili? I čovek oće da se besi, sažalismo se, angažovasmo mu advokata, pa će mu platimo, na ženu mi Milan kad zagnjete, na kladionicu.