Diler mi je držao pištolj na slepoočnici

Eko Taxi Vranje

Mile Ristić

Prodaja heroina u Vranju sa šezdeset pala je na manje od deset kilograma godišnje – Samo pedesetak Vranjanaca mora svakodnevno da uzme drogu – Narkodileri se ponekad fizički i oružjem suprotstavljaju policiji – U strahu od inspektora dileri često prodaju heroin metodom „iz usta u usta“



 

Mile RistićPosao inspektora za narkotike jedan je od najsloženijih u policiji. Osim što je ova policijska fela primorana da se prilikom zaplena droge i hapšenja suočava sa opasnim likovima, narkodilerima ili narkomanima često spremnim da po svaku cenu, čak i upotrebom oružja, brane svoj „kontingent“ ili „zasad“, oni moraju i da svoje „mušterije“ uhvate na delu, sa drogom u rukama ili džepu, inače čitav trud propada. Da bi se do toga došlo, potroše se meseci.

Sve tajne ovog posla vrlo dobro zna Mile RISTIĆ, inspektor za suzbijanje krijumčarenja droge i narkomanije u Policijskoj upravi (PU) Vranje. On je od kraja 2007. godine član policijskog tima koji je tada oformio i duže vreme predvodio Slađan Velinović, aktuelni načelnik PU.

PROFIL
Rođen 1967. godine u Vranju. Nakon osnovne škole opredelio se za policijski posao. Završio Srednju školu unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici. Godine 1986. godine počinje da radi u vranjskoj policiji, a u međuvremenu diplomira i na višoj školi. U karijeri bio pozornik, pripadnik bezbednosnog centra, vođa sektora. Danas je kriminalistički inspektor.

Vranjske: Gospodine Ristiću, kako objašnjavate rezultate PU u ovoj oblasti, imajući u vidu da je narkodilerima koje je hapsio vaš sektor tokom poslednje tri godine izrečeno čak 210 godina zatvora pred sudovima? Nije tako bilo pre 2008…

– „Štos“ je u tome što smo u poslednje tri godine uhapsili preko sto dilera koji su radili tzv. uličnu prodaju. Pooštravanjem kaznene politike, od njih stotinak dobar deo završio je iza rešetaka na duže vreme. Tada je ulica poprilično „počišćena“.

„TRAVA“ U SAKSIJI

Bilo je, dakle, mnogo hapšenja. Sigurno je da većina njih nije baš kao na filmu, ali imate li ekstremne situacije na terenu?

– Kako da ne. Prilikom hapšenja narkodilera u jednom prigradskom naselju, nakon što smo ga iznenadili i započeli rutinski pretres kuće, desilo se da je i on nas iznenadio. U deliću sekunde se sve preokrenulo i cev pištolja bila je na mojoj slepoočnici.

Šta vam je tom prilikom promaklo?

– Ne možete sve da predvidite. I policajci su živi ljudi. Sve je bilo „čisto“, pretresli smo osumnjičenog i započeli pretres kuće. Čekao je da uđemo u sobu gde ima skriveno oružje. Nismo  videli pištolj jer je bilo u gomili veša na krevetu. Verovatno se više uplašio što nelegalno poseduje oružje, nego zbog marihuane u saksiji na terasi. Iskoristio je trenutak naše nepažnje i potegao pištolj.

Kako ste se izvukli iz te opasne situacije?

– „Napalio se“. Počeo kao u filmovima da viče u stilu „šta je bre miševi, sve ću vas pobiti, mene ste došli da hapsite“. Bio je vrlo mlad čovek. Uspeo sam da ga ubedim da nije baš pametno da povuče oroz, jer bi mogao doživotno u zatvor. Dok nas je držao na nišanu, izašao je do terase, počupao marihuanu iz one saksije i pobegao. Posle tri dana se sam prijavio policiji.

Ima li sada narkodilera u gradskim naseljima gde su ranije „harali“? Mislimo na Ledenu stenu, Češalj, Donje Vranje, Oglednu stanicu…

– Gotovo da ih nema. Dvojica ključnih dilera iz „Češlja“ su iza rešetaka. Slično je i u ostalim naseljima. Oko škola, recimo, uopšte nemamo drogu.

Da li to znači da za Vranje ne važi više onaj podatak od pre dve, tri godine – prodatih pet kilograma heroina na mesečnom, odnosno 60 na godišnjem nivou?

– Sada baratamo ciframa od kilograma, pa i manje na mesečnom nivou. I ne više od 10 kilograma godišnje. Nema više ko da je prodaje.

Stalno ste „na terenu“. Koliko, po vašoj proceni, uslovno rečeno danas, odnosno u ovom momentu ima droge na ulicama Vranja?

– Ne više od dvadeset, trideset grama dok ovo pričamo. Takođe, u Vranju nema više od pedeset ljudi koji svakog dana moraju, naglašavam „moraju“ da uzmu drogu.

BROJKE
Od 1. decembra 2007. godine do danas uz krivične prijave uhapšena su 103 ulična narkodilera u Vranju zbog krivičnog dela „proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga. Još 59 osoba hapšeno za „držanje opojne droge“. Uhapšenim dilerima do danas izrečeno ukupno 210 godina efektivne zatvorske kazne. Njih 30 trenutno se nalazi u zatvorima, a 73 čeka na izdržavanje ili na pravosnažnost presude. Među njima je 40 odsto onih protiv kojih je postupak još uvek u toku, pa ukupan zbir izrečenih godina zatvora može biti znatno veći od 210 godina.
Broj krivičnih prijava koje podnosi vranjski Odsek za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije poslednje tri godine opada i to na sledeći način: 2008. godine bilo je 88 krivičnih prijava , 2009. godine 64, a za jedanaest meseci 2010. svega 25 za krivična dela iz oblasti narkomanije.

U Vranju se proteklih godina pominjala proizvoljna brojka od nekoliko hiljada narkomana. Koliki je zaista njihov broj danas?

– Tri stotine registrovanih u policijskoj evidenciji. Realna cifra je oko 500, jer mnogi narkomani nikada nisu ušli u policijsku proceduru. Brojke opadaju iz godine u godinu.

Javnost stalno proziva policiju kako hapsi samo sitne dilere sa po četvrt ili pola grama heroina, a da su „krupnije zverke“ zaštićene.

– Ne bih se složio. Ljudi, najpre, ne mogu znati da li je taj diler zaista „sitan“. Možda je on uhvaćen sa 0,25 grama, ali je možda godinama unazad prodao kilo, deset ili sto kilograma heroina na ulicama Vranja. Nije, dakle, bitna količina. Bitno je da mi dokažemo nameru, odnosno da taj diler prodaje drogu u gradu, makar i četvrt grama („kvoter“) i da bude sprečen da to i dalje čini.

ZUBI NA RAMENU

Ako u primopredaji pronađete drogu, tu dilerima onda nema pomoći, pa su prinuđeni da pribegavaju originalnim dosetkama kada diluju po gradu.

– Da, vrlo su originalni. Po dve, tri „pakovke“ (droga spremljena za prodaju, pola grama) uglavnom nose u ustima. I kad je predaju „kupcu“ i on je odmah stavi u usta. Ako ih zaskočimo, droga se guta ili sažvaće. Kad i dokažemo da u urinu ima heroina, osoba odgovara samo kao držalac, a ne kao diler. Kazne su onda drastično blaže.

Koji su savršeniji mehanizmi preprodaje?

– Pametniji dileri razbacaju „pakovke“ na više mesta u gradu. Kad dođe narkoman da kupi, samo da novac, a diler mu kaže da ode tamo negde i pokupi drogu. To su vrlo često čak sasvim obična mesta. Pored puta, nekog drveta, objekta van naselja i slično.

Da li ste uspeli da doskočite tako dovitljivoj osobi?

– Da. Lično sam uhapsio jednog. Imao je auto, pakovke heroina stavljao u zgužvanu paklicu cigareta, koje bi potom razbacao na određena mesta u gradu i okolini. Pošto smo ga pratili i videli gde je bacio jedan paketić, čekao sam ga tri sata u jednom žbunu na putu u prigradskom naselju jer je, ako ne proda drogu, skupljao te paklice pri kraju dana.

Kako je bilo provesti tri sata na jednom mestu, praktično čučeći u nekom rastinju?

– Vrlo naporno. Na kraju je počeo žestok pljusak, ali ja nisam smeo da mrdam. Ostao sam na samo rukohvat od paklice cigareta u kojoj je bila droga. Napokon se pojavio. Kada je otvorio suvozačka vrata i pokušao da sa mesta vozača dohvati drogu, ščepao sam ga za ruku. Nekoliko minuta nije mogao da progovori ni reč od iznenađenja i šoka.

Da li je bilo još sličnih iznenađenja?

– U Donjem Vranju postojao je diler kod koga narkomani stalno kupuju. Posle više meseci praćenja, rešili smo da intervenišemo i sakrili se u ulazu. Naišla su dva „kupca“. Kad su krenuli nazad sa robom, savladali smo ih na stepeništu, ali nam je diler zaključao vrata pred nosem.

Jel imao vremena da se otarasi droge?

– Ne. Mi smo imali nalog i ja sam odmah krenuo da razvalim vrata. Propala mi je noga do prepona prilikom udarca jer su vrata bila slomljena.

Tako ste iznutra otključali bravu?

– Da. Našli smo više od dvadeset grama heroina spremnog za prodaju u tuš bateriji u kupatilu. Jednu ekipu zaskočili smo čim su stigli sa tridesetak grama iz Bujanovca. Iskoristili smo dolazak drugarica jednog od njih da uđemo u stan. Zatekli smo ih sa drogom i materijalom za pakovanje u sobi. Samo su nas belo gledali, nisu stigli da se maknu.

I žene su ponekad opasne u ovim situacijama?

– Tu u centru jedna je prilikom našeg upada u stan ugrizla kolegu zubima za rame dok smo mi pokušavali da dođemo do njenog partnera koji se zaključao sa drogom i malim detetom u sobi.

A šta je sa kafićima i klubovima. Priča se da u nekima ima droge kolko hoćeš?

– U racijama nikada nije pronađena droga u kafićima. Oni koji je tamo o imaju i konzumiraju, nose vrlo male količine koje je lako odbaciti kada naiđe policija.

Bilo je više slučajeva predoziranja narkomana proteklih godina. Čak i smrti gde se nije govorilo o „overdose“-u, već o „prljavom“ heroinu.

– Heroin koji dolazi u Vranje očajnog je kvaliteta. Meša se sa paracetamolom, kofeinom i dekstrozom. Ne verujem da ima više od 30 odsto baze heroina.

Priča se da je cena pola grama heroina u Vranju 1000 dinara.

– Nemam odobrenje pretpostavljenih da govorim o cenama.

A da li dileri mogu zaraditi? Ako je pomenuta cena tačna i neko ima pet „igrača“ kojim  svakodnevno prodaje po gram, to je 10.000 dinara dnevno, odnosno 300.000 dinara mesečno.

– To ste vi rekli. Ipak, smatram da ovde nema onih koji zarađuju prodajući drogu. To su sve uživaoci. Nije droga ovde biznis.

Šta vam je cilj u narednom periodu?

– Da smanjimo uličnu prodaju na minimum. Imamo u tome veliku podršku načelnika uprave Slađana Velinovića, što je vrlo bitno.



  • Ostavi komentar