Žrtve ili lojalni građani

, ,

Između popisa 1981. i 2002. iz Vranja je “netsalo” oko 9.000 Bugara. Pa, gde se zaturio toliki narod

Rutinu prohladnog i tmurnog novembarskog dana u Bosilegradu remeti grupa od stotinak ljudi sa transparentima i zeleno-belo-crvenim zastavama Bugarske. Oni, sve vreme uzvikujući parole, najpre prave krug kroz tri centralne gradske ulice, a zatim se okupljaju u centru mesta, kraj spomenika Vasila Levskog. Radi se stotinak članova i simpatizera desničarske partije ATAKA (Juriš) iz Bugarske, koja pruža manjinsku podršku vladi Bojka Borisova. U grupi je i nekoliko meštana. Narednih dvadesetak minuta, kraj glave biste čoveka koji je u Bugarskoj poveo revoluciju protiv otomanske imperije ređaju se govornici.

– Nema više Jugoslavije i njene diktature, na tom prostoru stvorene su nove države što

nameće novi način razmišljana – poručuje okupljenima Ivan Nikolov, portparol Demokratskog saveza Bugara u Srbiji (DSB), dok se ispred njega nalazi transparent na kome piše „Dole Nojski sporazum, 90 godina srpskog ropstva, asimilacije, genocida, ubistava“.

NOJSKI SPORAZUM

Protest sa strane posmatra nekoliko desetina Bosilegrađana. Čitava predstava traje dvadesetak minuta, nakon čega se ljudi razilaze. Iako je zvanični cilj ovog protesta, koji su zajedno organizovali ATAKA i DSB, bio da „svetskoj javnosti ukaže na loš politički i ekonomski položaj Bugara u Srbiji“, pristalice partije Ataka ranije su najavile da će od međunarodnog Suda za ljudska prava u Strazburu tražiti poništavanje Nojskog sporazuma i vraćanje teritorija Bugarskoj.

Takozvanim Nojskim sporazumom, potpisanim u istoimenom gradiću pored Pariza, 27. novembra 1919. godine, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, kao zemlji pobednici u Prvom svetskom ratu, pripojeni su zapadni delovi Bugarske – Bosilegrad, Dimitrovgrad, teritorija oko reke Timok i delovi današnje istočne Makedonije.

Ovaj 27. novembar pretio je da se izrodi u diplomatski skandal jer srpske granične službe nisu na prelazu Ribarci kod Bosilegrada pustile desetak autobusa sa članstvom Atake. Usledila je, kako se to kaže, živa diplomatska aktivnost, ali se sve (za sada) završilo na protestnim notama. Nekoliko dana kasnije, u Sofiji je otvoren mega market iz lanca „Tempo“ Miroslava Miškovića, biznismena ovdašnjeg.

 – Rođen sam u okolini Bosilegrada, u selu Donja Ržana. U Vranju živim od 1970. godine, bio sam dečak od nekoliko godina kada smo se doselili. Sebe smatram Vranjancem i Srbinom. Sve što je vezano za državu, za narod, za veru, za porodicu, za sport, za muziku, vezano je za Srbiju i za srpstvo. Svetog Savu smatram za svog svetitelja, ustajem na Bože pravde, volim Srpkinju, navijam za Zvezdu, plačem kad osvojimo Dejvis kup, slušam Boru Čorbu i Miroslava Ilića. Staro prezime moje familije je Milenković, a sada sa ponosom nosim svoje prezime Ivanov.

Ovako govori Dimitar Ivanov, vranjski advokat. Naravno, čuo je za događaje u Bosilegradu i priznaje da je bio razočaran i ljut na ljude koji su organizovali skup.

– Ne mogu da shvatim zašto neko stalno želi da vređa taj narod,  dokle će neko da ga unazađuje, zašto neko želi da ljudi iz tog kraja večito budu „dunđeri“? Određena grupica ljudi, propalih studenata i sličnih, boreći se za navodna prava bugarske manjine, u stvari žele da profitiraju dok ljudima iz tog kraja samo nanose štetu – misli Ivanov.

On dodaje da do sada nije sreo nekog od svojih zemljaka koji je zbog porekla imao probleme na poslu, školi, fakultetu ili komšiluku:

 – Naprotiv, ne znam za veće Srbe od njih. Svi smo mi sa ponosom išli u vojsku, a kada je trbalo i svim srcem ratovali i branili svoju zemlju, svoju Srbiju.   Naravno da nemam ništa protiv Bugarske i bugarskog naroda, kao ni protiv onih koji se u Srbiji izjašnjavaju tako, ali imam protiv onih koji od toga prave problem,a problema u stvari nema – kaže Ivanov.

STRAH I POREKLO

Na popisu stanovništva davne 1981, u Vranju se skoro 9.000 ljudi izjasnilo kao Bugari. Na popisu 2002. na teritoriji opštine Vranje popisivači su evidentirali 351 Bugarina. Gde je za 21 godinu nestao toliki narod? Ivan Nikolov, koji u Bosilegradu vodi ogranak Kulturno-informativnog centra bugarske manjine „Caribrod“ (KIC) tvrdi da je na delu klasična nasilna asimilacija i strah ljudi da se javno izjasne o svom poreklu:

– Ti ljudi se nisu nikuda odselili. Oni žive tu, u Vranju, ali su mnogi iz straha počeli da se izjašnjavaju kao Srbi. Ljudi negde duboko u sebi čuvaju svest o svom bugarskom poreklu, ali su u većini oni koji su veći Srbi i od samih Srba – kaže Nikolov.

Njegov Demokratski savez Bugara na poslednjim izborima 2008. U Vranju nije ni učestvovao, a ako je za utehu simpatizerima i članstvu stranka je tek nešto bolje prošla u Bosilegradu, gde Bugari čine gotovo stopostotno stanovništvo. Nikolov kaže da odbor DSB u Vranju postoji samo formalno, na papiru, a da je razlog tome takođe strah:

– Probali smo da formiramo odbor u Vranju, i nekako uz mnogo muka uspeli u tome. Postojao je veliki otpor, jedva smo sakupili 30 ljudi da potpišu pristupnicu što je bio uslov za registraciju. Za predsednika smo izabrali Dragana Eftimova, ali se on ubrzo pokolebao i sa njim nemamo nikakav kontakt – objašnjava Nikolov.

Do Eftimova nismo uspeli da dođemo, ali je on u jednom od ranijih brojeva naših novina, kada smo se bavili sličnom temom, rekao da nema vremena za politiku:

– U Vranju me tretiraju kao Bugarina, a u Bosilegradu sam stranac. Zato sam rešio da se klonim te priče – rekao je Eftimov.

Na drugoj strani, mnogo je Vranjanaca koji su vrlo praktično iskoristili svoje bugarsko poreklo i činjenicu da im se prezime završava na „ov“. Bugarska je nekoliko godina već članica Evropske unije, što sobom nosi razne privilegije za sve koji imaju pasoš i državljanstvo te zemlje. Ivan Nikolov objašnjava da je, prema njegovim saznanjima, mnogo Vranjanaca tražilo i dobilo bugarsko državljanstvo:

– Mnogi bi da putuju kao građani EU, da studiraju u Sofiji, da voze automobile sa bugarskim tablicama, ali je, paradoksalno, sve manje onih koji žele da javno govore o svom poreklu – kaže Nikolov.

Jedan od takvih je i Dejan (37, pravo ime i prezime poznati redakciji) iz Vranja, naš sagovornik koji je iz razumljivih razloga želeo da ostane anoniman. On je još 2005, kada sa srpskim pasošem nije moglo nikuda da se otputuje bez vize, podneo zahtev za bugarsko državljanstvo, a molba mu je uslišena posle dve godine čekanja. Živi u naselju Raška, koje neki ovde nazivaju „vranjski Pernik“.

– Osećam se kao Srbin, tako se i izjašnjavam, iako se prezivam na „ov“ a poreklo mi je iz okoline Bosilegrada. Međutim, iskoristio sam priliku i pre tri godine dobio bugarski pasoš. Odmah sam otputovao u Španiju na letovanje, bez vize, što je bio za mene do tada nepojmiv osećaj. Uvezao sam i automobil iz Bugarske, uz mnoge olakšice. Sve to možda jeste pomalo licemerno, jer se zaista ne osećam kao Bugarin, ali šta da se radi – priznaje naš sagovornik.

On dodaje da nikada zbog svog porekla nije imao probleme u Vranju, a zadirkivanja drugara dok je išao u školu ne računa.

Ako bi se i moglo reći da se bugarska zajednica u Vranju poslednjih godina oslobađa svog nacionalnog identiteta, šta onda reći za Bosilegrad. U ovom zabačenom gradiću na samoj bugarskoj granici Bugari čine gotovo stopostotno stanovništvo. Međutim, tamo od 2001. mesto predsednika opštine zauzima Vladimir Zaharijev, član Demokratske stranke Srbije poznate po svojim naciponalističkim stavovima, koja je na izborima 2008. osvojila apsolutnu većinu sa 19 mandata u parlamentu koji ima 31 mesto. Za DSB je tada glasalo oko 400 birača a stranci su pripala dva mandata. Kada je DSB 27. novembra organizovala protest, Zaharijev je novinare dočekivao u lokalnoj kafani, ležerno odeven u trenerke jer, kako je rekao, ne podržava okupljanja čiji je cilj da zavade bugarski i srpski narod:

– Ovde nisu dobrodošli oni koji zagovaraju pripajanje ovog dela Srbije Bugarskoj. Simboličan broj meštana na protestu o tome najbolje svedoči. Ljudi u Bosilegradu, među kojima sam i ja, volimo i Bugrasku, zemlju iz koje potičemo, ali podjednako i Srbiju, državu u kojoj živimo. Zato se protivim svakom nacionalističkom skupu  – kaže Zaharijev i pokazuje na zgradu lokalne samouprave na kojoj se zajedno vijore srpska, bugarska i zastava Evropske unije.

PADANjE NA ISPITIMA

Aleksandar Dimitrov, jedan od dvojice odbornika DSB kaže da su politički i ekonomski problemi ono na šta žele da ukažu javnosti:

– Samo četvrtina od ukupnog broja učenika u osnovnoj školi u Bosilegradu opredelila se da nastavu pohađa na maternjem jeziku, što je posledica zastrašivanja i represije – kaže Dimitrov.

 – Osim toga, ovaj kraj je ekonomski potpuno devastiran, a država ne čini ništa da to promeni – dodaje on.

Pre nekoliko godina, kada je na vlasti u Srbiji bila DSS, roditelji su u Bosilegradu mogli da biraju na kom će im se jeziku opismenjivatti deca. Ogromna većina opredelila se za srpski, a čak je njih stotinak potpisalo peticiju da se ukine mogućnost učenja na bugarskom. Dimitrov i Nikolov smatraju da je i to posledica straha i represije. Advokat Dimitar Ivanov iz Vranja, na drugoj strani, ima sasvim suprotan stav:

– Ljudi toga kraja su vrlo inteligentni, veliki je broj direktora, lekara, advokata, profesora. Međutim, neko radi svoje koristi želi da natera te ljude, odnosno njihovu decu da uče bugarski jezik, što je izuzetno kontraproduktivno za tu decu, jer kada odu u srednju školu i na fakultet imaju problem sa izražavanjem, pa se i stide kad nešto pogrešno kažu. Zbog ćega ćute i padaju na ispitima – kaže Ivanov.