Nije ovo „Hajat“

,

Novinar „Vranjskih“ proveo je, kao „virtuelni zatvorenik“, izvesno vreme u najčuvanijem objektu u Vranju, onom u Cara Dušana ulici. Pisan u prvom licu, tekst koji sledi čitaocima nudi sliku ove ustanove, bez šminke i ulepšavanja, od trenutka kada su se za njim zalupila teška, gvozdena vrata

Da li me muči to što ova jesenja kiša sitno i neprijatno rominja? I što se tmurni oblaci nadviše nad ovim sivim zdanjem u ulici „Cara Dušana“? A ja, meteoropata. Ili me možda mori to što ova zgrada nije opasana nekim dvorištem, pa da se barem od kapije do zgrade „pripremim“ za ono što me čeka. Tek, onaj nimalo prijatan zvuk kada se iza vas zatvore gvozdena vrata zgrade  „prošarane“ rešetkama, imao je još neprijatniji eho i išao mi je na slušni nerv.

Nikako mi se nije mililo da prekoračim prag Okružnog zatvora. Iako sam samo novinar koji će ovde provesti „svega“ nekoliko sati i to u obilasku, za razliku od nekih koji ostanu i po pet, šest godina. Pa i više kada suđenje potraje, a oni sve vreme u pritvoru. I za to vreme ne mogu nikud.

Svako ljudsko biće verovatno zanima kako žive oni koji su ovde zatočeni? Pošto sam i sam video taj život iznutra, reših da za čitaoce o tome svedočim u ulozi nekog virtuelnog zatvorenika. Da se odmah razumemo, ovde nije tako strašno kao u nekim zatvorima na filmu. Nije ovo „Alkatraz“. Ovo je ipak rialiti. Ali, nije ni „Hajat“.

PREGLED TELESNIH OTVORA

MEDjU NAJBOLjIMA U DRŽAVI
Okružni zatvor u Vranju izgrađen je 1964. godine. Pripada kaznenim zavodima poluotvorenog tipa. U njemu sankcije izdržavaju osobe osuđene na kaznu zatvora do godinu dana, ukoliko su tzv. primarni izvršioci. Ukoliko je reč o tzv. „povratnicima“, onda ovde dođu samo takve osobe osuđene na najviše šest meseci.
Okružni zatvor je poslednjih godina uvek pominjan kao najpozitivnije ocenjena zavodska ustanova, uz zatvore uz Ćupriji, Somboru, Zrenjaninu i Padinskoj skeli.
– Rad nam olakšava velika podrška koju imamo od direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milana Obradovića – kaže upravnik Dejan Kostić.
Uspešni su i pripadnici obezbeđenja. Osim savršeno organizovanih 840 sprovoda „stanara“ zatvora od početka godine (do sudova i bolnice), uspešnog održavanja reda i mira u zatvoru, na takmičenju interventih jedinica Srbije, učestvujući kao članovi ekipe Podcentra Niš, dve godine zaredom osvajaju prvo mesto.

No, ja sam, sećate se, sada virtuelni osuđenik, došao u zatvor na izdržavanje kazne. Nije mi nimalo prijatno, jer mi je prvi put. Knedla mi već danima stoji nasred grla. Nije da sam ono što sledi baš očekivao. Ma, nikad nije kako očekuješ! Znoje mi se dlanovi dok mi prilikom tzv. „prijema“ utvrđuju identitet. To se radi na osnovu izvršne odluke suda, naloga za izdržavanje kazne. Gledaju i lična dokumenta. Pretresaju me. Jeb…a, znao sam da će me terati da se skidam. To mi je i u vojsci bilo neprijatno. Srećom, tu su samo neka dva muškarca.

Na sreću, nemam reputaciju narkomana, pa prolazim bez tzv. „pregleda telesnih otvora“ kod zatvorskog lekara. Samo mi je još to trebalo. Posle sam čuo da je to zakonskim propisima dozvoljena mera, jer mnogi narkomani pokušavaju da tako unesu drogu. Bože me ’prosti…  

Onda mi pregledaju lične stvari. Kažu, moraju mi privremeno oduzeti novac, prsten, lančić, mobilni telefon i druge lične stvari. To ovde nije dozvoljeno. A, kažu, kad bih sve to zadržao, mogao bih ugroziti bezbednost ljudi iza ovih zidina. To će biti na sigurnom, u nekom „depozitu“ zatvora. Pa će mi vratiti kad „odležim“ svoje. „Evro skače, propašće mi te pare“, pomislih. I istovremeno, osetih kao da se dan kada ću izaći i ne nazire. Ceo život mi je ostao iza onih jezivih vrata na ulazu.

Kažu, „sad se možeš javiti porodici ili kome ti drago“. O trošku zatvora. Hammm, to je prva besplatna stvar sa kojom se ovde susrećem. Smejuljim se, a dođe mi da plačem. Obavim taj kratak razgovor koji i ne može imati kakvu-takvu sadržinu osim da se javim da sam, eto, kao „dobro“ onome ko me dovde dopratio.

Prošlo je nekoliko sati. Dolazi lekar. Detaljno me pregleda. Kaže, sve je ok. Ma, gde?! Aaaa, sa zdravljem? To, da… Šalju me na kupanje. Voda je, ipak, topla i prijatna. Malo pomaže da prebrodim prvobitni šok. Na kraju mi daju posteljinu. Dobro, to već podseća na vojsku. Lakše mi dođe.

Dovode me potom u nekakvo „prijemno odeljenje“. Liči na zatvorsku sobu. Ovde možete ostati najduže trideset dana. Tu vas neki službenici fotografišu, uzimaju otiske prstiju, mere (visina, težina), beleže lični opis, osobene znake. U tom „prijemnom“ svaki je osuđenik neka vrsta zamorčeta. Vidim da me stručna lica „skeniraju“. Zanima ih moja psiha, kriminalni profil.

OGRANIČENjA
Osim otvorenog i poluotvorenog odeljenja, u Okružnom zatvoru postoji i tzv. „zatvoreno odeljenje“ gde su smešteni osuđenici sa bitno smanjenim kapacitetima za promenu. Biti u njihovom okruženju predstavlja „visok stepen rizika“. U Okružnom zatvoru trenutno je šest takvih lica. Imaju poseban „smeštaj“. Ali i pravo da gledaju televiziju, doduše ne sa ostalima. Mogu telefonirati samo jedanput nedeljno i nemaju pravo na korišćenje vikenda van ustanove za razliku od osuđenika ostalih odeljenja (osim pritvorske jedinice). Mogu primiti posetu samo jednom mesečno.
U jednoj istoj sobi Pritvorske jedinice Okružnog zatvora ne mogu biti smeštena lica kojima je pritvor određen u vezi istog krivičnog dela. Pritvorska jedinca je tipska, što znači da su sve sobe iste (četvorokrevetne). Posete su sredom i traju oko pola sata.
– Pritvorska jedinica je u poslednjih godinu dana kompletno renovirana i sada ispunjava evropske standarde – kaže upravnik Kostić.

Posle sve, valjda, prenesu upravniku zatvora. I daju, saznajem kasnije, predlog za nešto što se zove „dalji program postupanja“. Od te procene zavisi, između ostalog, radno angažovanje, korišćenje slobodnog vremena, oblik prevaspitavanja, da li će biti posebnih mera zaštite i slično, prepričavaju iskusniji. Još mi ništa nije jasno.

SAMICA I LjUBAVNA SOBA

Uglavnom, posle toga smeštaju me u tzv. „otvoreno odeljenje“. Dobijam svoj krevet i posteljinu. Kažu, menjaće je dva puta mesečno, a češće jedino ako bude preke potrebe. Ja se nadam da, što se mene tiče, neće, nagađajući šta bi to moglo značiti. Dolazi taj prvi, pravi dan u zatvoru. Ustajemo svi u sedam. Do osam je pranje zuba, umivanje, čišćenje sobe, doručak. Nema leškarenja, nema kafice, nema slobodnog vremena na pretek kao na slobodi. Ništa više nije kao kod kuće.

Onda, kao u školi, imamo neku vrstu časova sa vaspitačima, socijalnim radnicima. To traje do jedan. Tu čujem da je do 15 sati vreme ručka, a od 15 do 17 časova „slobodno vreme“. Provodimo ga u spavaoni sa šest ležaja. Tu su još trojica „kolega“. Jedan čita knjgu iz zatvorske biblioteke. Neko ljubavno štivo. Drugi štampu, treći piše pismo.  Četvrti je otišao da telefonira, a poslednji je u TV sali. Do 18 časova opet čistimo našu „sobu“, da ne kažem ćeliju. Neki stariji „slobodnjaci“ imaju „privilegiju“ da iznose smeće iz zatvorskog kruga. Barem na minut osete slobodicu. Potom odlazimo na večeru. U zatvorskoj menzi jedu svi osuđenici zajedno, osim onih iz „zatvorenog dela“. Posle večere gledamo televiziju. U 23 sati oglašava se zvučni signal. To je kao „povečerje“ u vojsci ili zvono u školi. Svi momentalno odlaze na spavanje.

BROJKE
Prema rečima upravnika Kostića, u Okružnom zatvoru u Vranju na dan naše posete bila su ukupno 104 lica lišena slobode čime su praktično maksimalno popunjeni kapaciteti zatvora. Njih 60 je ovde po rešenju o pritvoru Višeg suda, 9 je pritvorio Osnovni, a 8 Prekršajni sud. Tu je i 27 osuđenih osoba kao i  4 pritvorene žene smeštene u posebnoj, ženskoj sobi.
Sve je više lišenih slobode zbog neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga. Oni čine oko 40 odsto lica u zatvoru. Ima teških prestupnika lišenih slobode zbog ubistva, nanošenja teških telesnih povreda i slično.
U zatvoru se ponekad nađu i lica koja boluju od side, hepatitisa C i B. Zato se preduzimaju sve mere da se drugi zatvorenici ne zaraze ovim opasnim bolestima.

Od „kolege“ iz ćelije čujem da se ovde osuđenici ponašaju primerno, da je u poslednjih godinu dana samo jedan od zatvorenika završio u „samici“. I to samo na dan i noć. U okviru prikupljanja „nepotrebnog znanja“ doznajem i da se tamo može ostati najduže 15, a izuzetno 30 dana za više težih prekršaja zatvorske discipline. Kolega pored mene, inače „povratnik“, odmah se priseća slučaja iz 2005. Neki je osuđenik, iz samo njemu znanih razloga, napao zatvorskog stražara. Ostao je svih petnaest dana u samici.

No, i ta je mera, ako se tako može reći, humana. Nije kao u samicama na filmu. Prostorija, pričaju mi oni koji su čuli, ima više od minimalno propisanih četiri kvadratna i deset kubnih metara. Samica ima krevet, posteljinu, prozor kroz koji prodire dnevna svetlost. Obrok je tri puta dnevno, isti kao i za ostake osuđenike. U samici ima i grejanja i veštačkog svetla. Može se čitati, pisati. Čak se izlazi na čist vazduh sat dnevno. U obilazak svakodnevno dolaze lekar, vaspitač, kao i upravnik jednom sedmično.

Čujem kako iskusniji zatvorenici, koji pitaju imam li devojku ili ženu, pominju nekakvu „ljubavnu sobu“. Kažu kako je to jedna od retkih „lepih svari“ koje vam se mogu desiti unutar ovih zidina. Ali je dozirana. Imate pravo na tri sata sa suprugom (devojkom) u posebnoj sobi, sami samcijati, doduše tek jednom u tri meseca. To niko ne odbija.

ODBIJANjE HRANE

Do mene dolazi da i pritvorenici prolaze slično. Barem što se tiče onog prijema, pregleda, identifikacije. No, oni u ćelijama pritvorske jedinice mogu da koriste svoju posteljinu. Donekle su „privilegovani“. Osim domaće hrane porodica im može doneti mali TV. Imaju u sobama tuš kabinu sa toplom vodom, lavabo. Mogu i da puše u ćeliji jer izlaze u šetnju samo sat vremena dnevno, za razliku od osuđenih lica koja imaju posebnu prostoriju za pušenje.

Raspitujem se ima li tamo opasnih momaka sa asfalta, radih da se potuku u pritvoru? Neki mi kažu da nisu čuli za nikakav „fajt“ u novije vreme. A i kada se dogodi, odmah ih razdvoje stražari koji tom prilikom mogu da upotrebe silu, gumene palice (u ekstremnim slučajevima i oružje) i vežu ih „lisicama“.

U BUREKU MESO, U JOGURTU MOBILNI
Kada pritvorenicima rodbina donosi hranu ili dolazi u posetu, obavljaju se redovni pregledi kako bi se izbeglo unošenje mobilnih telefona i drugih nedozvoljenih predmeta.
– Jedna je devojka – kaže upravnik Kostić – pokušala da momku u pritvoru dostavi drogu u dečjem sapunu. Isekla je sapun na pola, ubacila drogu, opet ga spojila i upakovala. Jedna je naivna majka, kojoj je ćerkin momak podvalio, zamalo, uz burek sa mesom, unela mobilni u čaši jogurta. Otkrili smo ga metal detektorom. Drogu pokušavaju da unesu u đonu papuča, u zubnoj pasti i slično.

Priča se okolo da je najteži incident koji se ovde dogodio u poslednje vreme bio pokušaj organizovanog odbijanja hrane. U tome su 15. jula ove godine učestvovala 33 pritvorenika. No, kažu da ih je jedan instruirao i da je raskrinkan. Otad se drži po strani. Podstrekivao je ostale što, navodno, sudovi neažurno postupaju u njihovim postupcima. Protest je trajao samo jedan sat. U suprotno su ih ubedili upravnik zatvora i v.d. predsednika Višeg suda.

Snovi o bekstvu? Hmmm, to je praktično nemoguće izvesti iz zatvorenog dela i pritvorske jedinice. Jedino je bilo udaljenja osuđenika iz otvorenog odeljenja, dakle osuđenika koji nisu rizični po okolinu, ili kašnjenja kad se ode na vikend. Ali se oni  po pravilu brzo vrate na izdržavanje kazne.

Posle svega ovoga, priznajem da mi je dosta identifikovanja sa nekim izmišljenim zatvorenikom. Ali, znajte da je njegova sudbina bila vrlo slična zatvorenikovoj iz realnog života.

Na kraju, moram da priznam da sam svestan kako je stereotipno ovu reportažu krenuti ulaskom i završiti izlaskom iz zatvora. No, valjda sam ja ovde bio neki virtuelni robijaš. Ušao i izašao. Zato, potkovan novim iskustvom, izbegavam da komandiru koji mi vraća ličnu kartu kažem ono „doviđenja“, jer znam da će mi on još iskusnije odgovoriti sa „nikad se ne zna“. Radije ćutke uzimam dokumenta i izlazim.

Opet onaj tresak! Ali, ne tako neprijatan kao kod ulaska. Osećam se kao slobodan čovek. I razmišljam, koliko li je to osećanje jako kad izađete odavde posle nekoliko godina? Za one koji se stalno i iznova ovde vraćaju ne znam, ali za one koji su tu bili prvi put, verovatno, vrlo jako. Pretpostavljam i da kažu: „Nikad više!“.  Sloboda nema cenu… Ali, nikad se ne zna.