Nešto za glotnu stranu

-Znaš, novinare, onaj film, de viteza Koju zovu “babojebac”’? Dobar filmski  štos, onako beogradski, urbani. Čekaj, nemoj da begaš, ovako pred fajront nešto će manemo, lepi, daj za mene i novinara! Znam ja da koleginica ti pravi kulturnu rubriku, svaka čas’, ali neću da davam filmsku kritiku, nego da ti ispričam nešto za onu tvoju glotnu stranu.

-Će počnem s moju predistoriju, ono kad su Srbi bili dinosaurusi. Ne obrćaj belci odma, saslušaj priču. Ja klinja, odrevak, što sam imao, devet-deset godine, gore u Poljanicu. Ni šiker, ni sol, ni gas, kao Bušmani ili Hotentoti. Od struju ili telefon, tad ti je to bilo nešto kao sad Kosovo je Srbija. Ljuta zima, sneg dovde, do kuk, i to najplitak, posleratno komunističko vreme, a četnički kraj, vlas’ te ne jebava, do jučer smo bili narodni neprijatelji samoupravne socijalističke vlasti, jedino što vidiš iz grad, to je Jovan Rindza s konja, brkovi kao na Kraljevića Marka, dođe da bere drva. Ili udbaški safari – dođu s kampanjolu, u kožni mantili, odma se mese banice, rakija se pije na hektolitri, odvoji se jedno tele, i onako mrtvi pijani puste ga u livadu, a oni s karabini ga jure po onu širinu i pucaju, ko ga pogodi, nosi šnjur. Posle se to tele tranžira, i udbaši nose čereci doma; ženo, ovo sam krvavo zaradio. A svi smo ih znali, do četeresčetvrte su bili u četnici, u Oruglicu kod braću Manići, a odjemput ih vidimo u partizani u Ramno Bučje kod Jovu Bokčana.

-I kako smo se snabdevali? To je tako išlo, na nedelju dana, u subotu, domoroci odrede jednoga koji će osamari konja, i da ide u gradsku čaršiju, da proda sirenje i rakiju, a celo selo da snabde s potrepštine. I samari on kljuse, eto ti ih seljaci – Sande (a u Poljanicu su ti sve Sande, ili Diča) na mene da mi kupiš staklo gas; dobro. A na mene, Sande, fišek sol; dobro. Sande, na mene šiker! Dobro de, dobro… A žutu banku niko ne dava. I ja mu priđem, davam mu dinarče – čiča Sande, na mene, ako stigneš, kupi mi jedno duduče, da svirim dok čuvam ovce. On me pogleda, pogali po kotrulj, kaže – sinko, svi ovi će duvaju u šupeljku, a ti će sviriš. I stvarno mi donese, a na nji – muda na vrcu!

-To ti je, novinare, bilo moje teško detinjstvo, dok nisam diplomirao na medicinu, a kad diplomiram, postanem ti ja doktor! Stažiram ovamo-onamo, od odelenje na odelenje, zakasam na hiruško. Dežuram jednu noć, tiki dovedoše mi jednoga mojega Poljančanina, hitna pomoć niinuu naanuu, pred paviljon. Što je ovo? Unesoše ga, on se naduo ko crevo na žar, samo što ne pukne, ovolika mešina.

-Šta je be zemo? Ooo, gosn doktore, naše dete, oduševi se on, ne znam što je ovo, evo dve nedelje ne mogu da idem po napolje, zakukala se čmaruljica, kao nekakav pampur da je turen u nju. Pa šta si jeo? Pa ti znaš, naše si dete, što se jede u naš kraj. A vidim, sve vrlja s oči, kao na zejtin, znači, nešto l’že. Dobro, reko, aj naguzi se ovde, da vidimo što je s cevku. I on ovako, na ruke i kolena, kad zakandi otuda, reko, sestrooo, brgo masku! I počnem da č’čkam, on sve breva, pa u jedan ma’ počna i da meša! Toj, kaže, gospodine, takoj, takoj! Pa kad ga pljesnem po  donji obraz, ovolika petoprstica, crvena pa rušti – majke ti ga seljačko, ko je ovde gospodin?! Ja što ti brkam po guzicu, ili ti što uživaš?!

-Lelkee, kad malko zakopa u onaj rudnik, kad poče da puca, kao iz puškomitraljez! Da se ne izmakna na vreme, dramlije me očistiše kao jerebicu. Rafalna paljba, evo, da dođeš sutra kod mene u ordinaciju, sve rupa do rupu na duvar, nikako da okreče. Šta si be to radio?! Poštenski da ti kažem, gospon doktore, zapriča mi on, a onako sve olakšan, kod tatka sam ti u selo krao crešnje, kačim se u drvo, a ti barem znaš, one ranke, pa slatke i ubave, pa jedi, jedi, pucaj, sa svem crvi i koštice! Tatko ti me zakuka, a ti me otkuka!

-Pošto mu ja odma posle namestim koske, udri gada i s ruke i s noge, jedva me odvojiše od njega, premeste me na ortopediju, ne li, Kevin Kostner, po srpski, mamin ortoped. E, sad se vraćamo na ono “babojebac”, samo što ovde u pitanje nije bila baba nego deda, i to poviše dede. Donesoše jednoga dedu iz moj kraj, s iskršen kuk. Turismo ga u gips, dovde, provede on tu jedno nedelju dana, a medicinaski tehničar mi vika – idi ti, doktore, doma, nemoj da dežuraš, da se mučiš, ako nešto ispadne, ja će te zovem na mobilni. Uu, reko, krasan čovek, kupim mu kafu i kilo vinjak, i odem doma da si se gušnem s ženicu. I tako noćima; on si sve traži dežurstva. I nikad me ne zove.

-Kad, deda u gips u neko vreme zapne da ga vode kući. Ama, dedo, ubeđujem ga, ne možeš doma, ovde su instrumenti, medicinska pomoć, kako će ti izlečimo kuk tamo u zapizdinu? Doma, pa doma, vije deda, ja ovde više ne sedim. Ama zašto bre dedo, pazimo te i volimo, što je muka? I pritisnemo ga, on od sram ne teja prvo da prizna, pa kad mu zapreti da će mu skinem gips, raspriča se – onaj, kaže, bolničar, što te dajma od dežurstvo prati doma, ti kad otidneš, on si popije od ono što smo ti mi doneli, pa turi krevet na vrata, niko da ne mož’ da uđe, i onda nas, starci, besi na ovi vaši čengeli, što ih ti zoveš instrumenti, i pruža nam medicinsku negu, od koju me više ne boli kuk, nego dupe! Dedojeb!

-I pitaš, novinare, što beše kad ja provali tu priču s dedojeba, da li je zaglavio apsu. Ne, premestiše ga na pedijatriju, s obrazloženje da to nije njegova ciljna grupa!