Učiteljica iz bajke

Eko Taxi Vranje

Anđelka Stojanović – Armenski

Kao ćerka poznatog vranjskog glumca, novinara, humoriste i boema Pere Stojanovića Tumana, ona je “žičku za pisanje”, dobila već rođenjem



 

Anđelka Stojanović – ArmenskiNema detinjstva i pozorišnih predstava za decu bez bajki. To najbolje znaju klinci, ali i svi oni koji imaju sreću da budu roditelji. Da bi umeli da pričaju bajke, moraju i da čitaju, a ako znaju i sami da ih pišu, onda je njima zagarantovana dugačka mladost. Jedna od tih srećnica je i Anđelka Stojanović – Armenski, učiteljica, čije su bajke, “Princezine suze” i “Gordana među Indijancima”, pretočene u pozorišne komade i sa velikim uspehom se igraju na dečjoj sceni vranjskog pozorišta.

IZAZOV PISANjA

Kao ćerka poznatog vranjskog glumca, novinara, humoriste i boema Pere Stojanovića Tumana, ona je “žičku za pisanje”, kako kažu Vranjanci, dobila već rođenjem. Otac joj je, kaže, bio uzor u svemu, njen idol, neko ko je podsticao da radi ono što voli, da bude originalna, svoja. U njihovoj kući uvek se mnogo razgovaralo o pozorištu, otac je svirao gitaru, pevao sa društvom, ali i stalno nešto kucao na pisaćoj mašini, pa nije bilo ništa prirodnije nego da tim putem krene i ona.

– Sve to je oblikovalo moj književni ukus, stvaralački rad, kreativnost. U kući je bilo mnogo knjiga različite tematike, pa mi je bilo normalno da ih čitam. Knjige su me uvek mamile pa sam ostajala i po celu noć uz neko zanimljivo štivo. Anu Karenjinu sam, recimo, prvi put pročitala u šestom osnovne. Pisanje je došlo, takođe, sasvim prirodno. Prvo pesme, u osnovnoj, neki započeti romani, pa ljubavno-misaona i šaljiva pisanija na koja sam se svim srcem bacila u srednjoj školi. To se nastavilo i na fakultetu i evo traje do danas – priča Anđelka.

“Princezine suze” je napisala najpre za potrebe jedne školske priredbe, a kada je shvatila da to prevazilazi te okvire, ponudila je ovdašnjem pozorištu. Tamo su bili istog mišljenja i njen prvenac se našao na pozorišnim daskama 2000. godiine, da bi potom prestala da se izvodi. Od ove godine “Princezine suze” su ponovo na repertoaru, a saradnja se nastavila predstavom “Gordana među Indijancima”, koja je svoju premijeru imala u septembru.

– Bajke su pogodne za dramatizaciju, a pošto mi je pisanje oduvek išlo bilo je logično da se tome posvetim. Kada su mi neki ljudi od pera, koje cenim, rekli da je takav vid izražavanja retkost i da treba da nastavim, to je za mene postao izazov – seća se ona.

VIDEO IGRICE

Anđelka stalno nešto čita, pokušava da prati trendove ali se često vraća i klasicima, nezaobilaznom Andriću i omiljenoj Balzakovoj Rođaki Beti, a od savremenika izdvaja Lovca na zmajeve Haled Hoseinija. Radeći kao učiteljica zna koja je video-igrica u modi, koji crtani lik, koja knjiga, strip… Dodaje da joj je jako teško da shvati da je drugarstvo danas zasnovano na stvarima kojima ne zna čak ni ime. A zašto se u svetu video igrica opredelila baš za bajku i to u trenutku kada deca čitaju samo ono što moraju, naša sagovornica objašnjava.

– Uvek se trudim da svojim pisanjem pošaljem neku poruku deci, da nauče nešto o pravim vrednostima u životu. Deca mnogo propuštaju nečitanjem, ne poistovećuju se sa likovima iz knjiga, već sa onima iz crtaća. Devojčice vole Saru Kej, a dečaci Džeronima Stiltona iako ja Ćopića i Marka Tvena uvek stavljam ispred banalne beletristike. U kompjuterskim igricama nema bajkovitosti, ali ima mnogo surovosti i deca prikazano prihvataju kao model ponašanja, pa bi roditelji trebalo da se zamisle – poručuje ona.

I dok se neki novi tekstovi “krčkaju” u mislima, ruka Anđelke Stojanović – Armenski ne miruje već stalno nešto zapisuje. A šta će to biti, saznaćemo, kaže, na vreme.



  • Ostavi komentar