Prkloga sveta da faćaš

Eko Taxi Vranje

– Jaa, zašto pa pijenje da ti vikam, svinje li si mi bukario? De, de, ne duj se kao crevo na žar, gle’j, pa i rimuje se – crevo na žar, novinar. Imam talenat, ne li, kao onaj naš stihodelja, što oće da ga isele iz kuću, što je on odavno otkupio; mož’ za pele da ga ufate. I odma za njega, evo, smislim stih:

– Oj pesniče s uvezanom kosom, pokenjaj se pa obriši nosom.



– Nego, što će piješ, ovako pred fajront, dođosmo do glavno. Lepi!

– I tako, naši begav, a naši gi mavav. Samo prkloga sveta da faćaš! Evo, vidiš li ga onoga, dva astala od nas, medicinski radnik, poglej ga u noge. Što, ubave cipele ima? E, za te cipele da ti pričam, kako je u Solun groš somun, ali do Soluna sto somuna. I svi se mi Srbi primamo na kamaki, onoga buljaša što pred grčke radnje privlači mušterije – ela, ela, eftino, dzabe za Srbi!

– Ali prvo da ti ispričam priču za ovoga medicinskoga radnika i dedu mi. Ode deda na pregled, nešto mu neje arno, primi ga ova medicinska individua, posle ne znam kolko sata čekanje; posle mi priča deda – sinko, dokle dođo do doktora, pautina mi se ufati. Pre mene, preko red, sve nekakvi s neki šareni bisazi, vidim ja neki stakla unutra, i brkaju se po džepovi, broje pare, a znaš kako ti je, teško onom ko se broji, kao da su božemeprosti u banku, a ne u medicinsku ustanovu. Primi me ovaj naposletku i mene, što be dedo pa ti oćeš, za tvoje godine pre su zaduženi Ciza i Totoreja, Juge i Nece, popovi, štampari i novine, za fejs buk, one zadnje strane? Reko, sinko, neka pipka me fatila, sve se znojim, šljička mokar, kakva je ovo rabota? Da neje neki svinjski ili kokošinji grip, ranije znam samo ljudi su imali grip, sad se sve izmešalo, ne zna se ko s koga pravi jaribaš, i u što mutiramo. Dobro, za Šaprančani i za koze je već genetski, ko nije kao dete onodio kozu, toga ga ne priznaju za Šaprančanina, ali ja nesam ni Odžindolac, a kamoli Šaprančanin? I što je ovo s mene?

– Medicinski radnik me gleda, mhm mhm, kaže, dedo, je nesam doktor, nego radiološki tehničar, ali mogu da ti pomognem sa savet, a savet ti je kilo rakija. Pa dobro be, drtino prtena, kako neće se znojiš, u to klašnjeno, na glavu šajkača,  pa na snagu prvo jegerka, pa košulja, pa džempir, pa dugačke gaće, pa na noge vunene čarape i gumeni pirotski opanci, a povr’ sve – još i to gunjče! A avgust mesec, četeres stepeni po celzijusu, pa to i pingvin bi se oznojio, a ne čovek! Aaa, ne sinko, pobuni se deda mi, ja se ovako oblačim i u zimu, pa se ne znojim!

– I da ti nastavim priču za medicinskoga radnika, sećam se kako smo ranije letovali u Grčku, valjda su ovo posledice, što je ovako propala; ja sam, doduše, dete bio, odrevak, ali to su mi drage uspomene. Odemo u kamp u Asprovaltu, zakupimo plac za jedan šator, a preko  plot uselimo još pet vigvama, kao neko indijansko pleme, normalno, ništa se ne plaća. Sabajle, kafa i rakija, doručak, jede im se lubenica. Pravac kod onoga lubeničara, napravi se red, ja gledam odovud, što ovi ljudi rade. Nji’ pet-šes u red, svi raskrečili noge kao žabe, onaj prvi bira lubenicu; jednu uzme, čvok čvok, pa je vrati, kao nije zrela. Pa drugu, pa treću, pa sedmu, dok mu na Grka, prodavca, ne prekurči, i zamaje se na trenutak. To se i čeka! Birač grabi najgolemu lubenicu, protura je kroz kraci na sledećeg, ovaj pa na onoga iza, i tako prođe jedno pola traktor bostan, nešto kao srpski američki fudbal, ono kad bacaju ono jajce pozadi, pa posle ko koga fati.

– Tako i za ručak. Pristojan svet, odnosno žene-robinje, pripreme đuvečku, muž Atila kad se vrati od plažu, a voda ga ispila, mrtav gladan – ženo, kam’ be ta rakija (obligatno se nosi domaća, aj be, tamo li nekakvi uza ili metakse da pijem) i salata?! Nemci i Holanđani, i tako neki čudaci iz Evropu, mažu nekakve paštete, i uz nji krišku dinju, i gledaju što se ovamo radi. A naši piju i mezete kao da im je poslednje, prde i porevaju, aj da se ruča. Ženo! Evo, sa’ću, samo da zapržim… Ooo, turim ti ga majke, ja li tebe će te čekam?! Bud te doma, u Srbiju čekam, da dođeš od rabotu, da mi napraviš salatu, da opereš sudovi i veš, da opeglaš, da puštiš usisivač, da namiriš deca, da mi prineseš jedenje, da me izmasiraš posle ručak, pre popodnevnu dremku, da uneseš drva i da založiš šporet u zimu, pa ja zato li dođo čak u Grčku, da odmorim dušu?! Mrš u majčinu!!!

– Pa odu u pekaru, tamo pristojan svet sabajle doneo jela da se krčkaju, a oni na plažu. I posle samo prinesu. Eto ti ih naši – kalimera, kalispera, a u ruke knjige, “Ilijada” ili  Platonova “Gozba”, čate grečesku mudrost. Zanesu onoga Grka kao muda u kosidbu, on oduševljen pita – zta je vaze – oni pokažu na najgolemu tepsiju. I odnesu je, Grk samo vika – i ja zam za vama!

– Ali, da se vratimo na cipele na medicinskog radnika. Iz sve grčke destinacije, za Srbi svi putevi vode u Solun, da se tamo eftino, dzabe, istrguje, i što može leva ruka desni džep. I uđe ti onaj medicinski radnik u neki dućan, obuća kao u “Borovo”, i vidi cipele, koža, đon, ma kvalitet u pičku materinu (vranjski superlativ, pobeter od srpski superlativ), a cena bagatela. Usvitka s oči, kaže – daj mi deset para od ove cipele, broj četeres dva. Grk ga belo gleda, kaže, ohi, ohi, to za… zaaa… pa ne ume da objasni na srpski, seti se – Zejtinlik! More, kakav Zejtinlik, usili se medicinski radnik, daj deset para ove eftine cipele, inače će priznamo Makedoniju! Grk se vrti kao usran golub, ne može da mu objasni; naposletku legne na tezgu, prekrsti ruke na grudi, i isplazi jezik. Medicinski radnik se uvredi – ti umri, malaka, malaka, a na mene mi daj kondure, poštenski plaćam! Nemoj ti na mene ohi ohi! Onaj Aristotel nemoćno raširi ruke, upakuje mu deset para, naplati, i otkači se od bedu.

– I što se desi? Padne prva kiša, medicinski radnik odma obuje cipele, da ih razgazi na mokro, da ga ne žuljaju. Vrća se doma, bos, nogavice do kolena zavrnute, cipele u ruke, raspadotina. Žena ga dočekuje – crni muže, iz Maravu li ideš, izabi nove cipele! On baam! u lejku – ti de beše, turim ti ga majke, kad pazari cipele kao da sam stonoga, a one bile kartonske, za mrtvaci!



  • Ostavi komentar