Tvrdo kao ratluk

– Ooo, novinare, zateko te u kafanske nusprostorije, delikatna situacija, izviše pisoar. E pa, šta ti je u ruci, u dupe zavuci! Ne be, nisam došo da ih merimo, nego, dak je pred fajront, a staro bure ne drži vodu, makar ti to dobro znaš… Samo za šoranje služi, pa se nešto mislim da zaveštam organi, i ja da sam za nešto donator, a ne samo razvejguzica, ali što da zaveštam, aj ti me posavetuj.

-Crn džiger izaben od pijenje, ovolik nadujen, mada doktori se čude, kažu da je od prohrom, to mogu da zaveštam na “Zavarivača”; bela džigerica pa od duvan puna č’čka s dzift, to jedino na neku građevinsku firmu, na “Novogradnju” da doniram; oči, ne znam… oni pa hiperproduktivni, sve vidim dvostruko ili trostruko, to da doniram na Opštinu, kao pelcer za plate; reproduktivni muški organ da zaveštam, na primaoca žena, valjda se zove primalica, ima da me kune, koske u grob da mi se obrćaju kao ventilatori, ima da mu prekonosira vazdan, i da mu nabija kompleksi – ja da sam tela tako tvrdo, kao ratluk, ne bi dala tolke pare za transplantaciju, kupila bi si u dućan rahatlokum, i još pa s orasi! Za krastavicu da ne pričam.

– Kad to spomenasmo, primetio li si nešto; u cel svet to povrće se zove u muški rod – krastavac – samo u Vranje – krastavica? Ili pa, svugde je čvarak, samo kod nas je čvarka! A gledam njeknja u subotu na pijac, jedan prodava krastavice. Pa odvojio krive od prave, guljave od lite, zelene od dzentiljave, pa i po veličine; colovi i fi. A i on, obrijan dva milimetra ispod kožu, prikladno odeven, suri zalisci, ma, kao Stjuart Grendžer; cela slika izgleda kao jedan butik za krastavice. I gledam ja što se tu radi, sve ženskaći dolaze da kupuju, retko, retko koj muž, pa i on vika – žena me poslala da kupim krastavice, ali samo kod tebe. Kad kupim na drugo mesto, odma prepozna da nisu firmirane.

-I da vi’š kako poznava koja je udata, koja je devojka! Tačno zna! Vrtim se ja tu kao gluva kučka, nikako da prokužim; da li je ovaj krastavičar neki ekscentrični doktor seksologije, koji pravi nekakav naučni rad o dužini, širini, boji i strukturi krastavica, ili je jednostavno samostalni poljoprivredni proizvođač, koji je davno pre nas ušo u Evropsku uniju. A formula jednostavna – krastavica u elevaciju, dve čvarke sa strane u azimut. I trpe, trpe, ali ne istrpe, mora da ga pitam.

– Dobro, reko, g. krastavičaru, kako znate, pa ovu mušteriku nazivate “gospođice”, a ovu “gospođo”, bez obzira na starosnu strukturu, uzrast, pol i političko, versko i seksualno opredeljenje. On me gleda, kaže, će ti otkrijem poslovnu tajnu, al’ nemoj na nikoga da kažeš – kad ti dođe mušterika, prvo joj pogledaš u oči; ako igraju kao na zejtin, dobro će pazari, ovu najskupu krastavicu; dlgu, debelu, litu. A što se tiče bračnog stanja, i iskustva, gledaš kako bira: gospođica je ufati s dva prsta, kao da je otrovna, kao biljku mesojed iz Amazon, a ono iz Bok, pita pošto je, i kaže – izmerite mi pola kilo, al vi odberite. A gospođa kad dođe, vidi se da ima iskustvo s krastavice. Svaku fati ovako u punu šaku, s petoprsticu, pa izmeri težinu, pa gabarit, pa gali, gali, pola sat bira, i naposletku pazari one iks iks el, što ih ja klasiram kao artikal “magareške”.

– E, to sam teo da ti pričam – mi iako ovako pred fajront urađeni, opet smo pocivilizovana bića od onoga što se utepuje okolo, i što je sve umočan, šljička, al ne garantujem da tako će bude doveka… Jedni kažu, žena ga upropasti, krasan domaćin od njega da bidne, ali slušaj što ti ja vikam – k’smet je to, k’smet, sudbina! Ma bilo kolko da begaš od nju, pisano ti je, i čiča Bora Kožder nas je tako učio.

– Elem, oženi ti se on, rumbe dumbe za tri dni lele mene za svi dni, žena, kao što je i red, proguta lubenicu, zatrudni, i rodi mu blizanci, sina i ćerku. Muzika, trube, gočevi. On radi prekovremeno, da narani, obuče i školuje deca, a i žena si iska svoj tain – bundu, manikira, pedikira, letovanje, zimovanje… Siroma se raipuje na sve strane, i gleda s merak kako mu deca firaju, i žena uživa, ali kako vreme prolazi, sve mu nešto postaje čudno – kako to deca blizanci, a ne liče jedno na drugo. Pita oprezno ovamo-onamo, oni mu kažu da su dvojajčani (pa, mislim se, sigurno će su dvojajčani, nisam ja jednojajčanin), pa zato ne liče. Ali, kako deca rastu, sve više se razlikuju – ćerka mu ista on, i po facu, i po građu, a sin isti komšija! I kad su napunili po petnaes godine, više nije bila nikakva dij… dileja… dilema, kad je dotični video sina i komšiju kako lafe pred portu. Oni isti, malečkoga kao da su mu ga od dupe odvojili na komšiju!

– Šmeka on neko vreme, s ćerku je super, ali sin mu ga ne jebava, a s komšiju kao da su rođeni. Što je ovo ženo? Ne znam ja, uzvrti se ona, možda si ti loš tatko, preispitaj svoj odnos s dete. Sa’će ispitamo. Ajmo, sinko, u laboratoriju, da dademo i krv i močku, da vidimo ne li nas neka pipka ufati, neke kokošinje, svinjske i ne znam kakve ti sve boljke. Da smo si mirni. Isto tako i na ćeru.

– I dobije rezultati, ćerka je devedesdevet posto njegova, a sin u isti procenat nije njegov! To potvrdi njegove sumnje, ali žena ne priznava! Te ti on primeni oprobane balkanske metode, držalje, neklepan kopač, volovsku žilu, i ona prizna i ono što nije znala da zna, naime, što je božemski zaboravila. Jerbo, kad su pravili jaribaš, taj dan kad su deca začeta, pa se on žurio na rabotu u drugu smenu, otrepka je na brzaka, a ona ima ovulaciju, pa on otrči na arbajt, a ona kod komšiju, koji dovrši rabotu, dojebnik, i jedan njegov zlotvor, spermatozoid, nađe kurosvrtište tamo de ne treba. I sad kaži mi, ti si novinar, vi sve znajete, na čindo da bajete, ima li on jedno dete, ili dve? A blizanci!