Kad Vranje nema Brodvej

,

Iako nikada nije prošetao Brodvejom, najpoznatijom njujorškom ulicom, niti posetio tamošnja čuvena pozorišta, imao je veliku želju da vidi kako se živi u dalekom šarenom svetu i da se usput školuje za pozorišnog reditelja

Amerikanci za sebe u šali kažu da žive na onoj strani ulice na kojoj su rođeni. Vranjanci, za razliku od njih, tvrde da je njima ceo svet mali. Ali ono u čemu se i jedni i dugi slažu je da su u Americi svi Amerikanci!

I ma koliko se mi smejali na račun ove priče, Vranjanci nastavljaju da odlaze iz svog grada. Neki sa diplomom u rukama, neki bez nje, neki ovde ostave sve i odu nošeni samo svojim snovima, neki ponesu sve, a ovde ostave srce…

ČISTOKRVNI STRANAC

Iako još nikada nije prošetao Brodvejom, najpoznatijom njujorškom ulicom, niti posetio tamošnja čuvena pozorišta, Jug Djorđević je sa svojih veselih sedamnaest godina, imao veliku želju da vidi kako se živi u dalekom šarenom svetu i da se usput školuje za pozorišnog reditelja pa, ko zna… Nije bio baš siguran šta bi trebalo da uradi u vezi sa tim, ali je, za početak, mislio da bi trebalo da proveri koliko ima sreće. Tako se i prijavio za program American Serbia and Montenegro Youth Leadership (A-SMYLE) i čekao. Dečački iskreno priznaje da nije očekivao, ali se nekako potajno nadao da će postati finalista programa, što bi za njega značilo samo jedno: pakuje kofere i “pali” odavde!

– I tako, nepripremljen, početkom aprila dobijem poziv u kome me jednom rečenicom obaveštavaju da sam finalista. Ta rečenica momentalno je okrenula skazaljke na časovniku mog života. Uspeo sam! Možete da zamislite kako sam se osećao od tada do kraja avgusta, kada je trebalo da mi se javi i moj, takozvani, lokalni koordinator, Dajan Stofer – priseća se Jug.

Ovo je zgodno mesto da svim “nevernim Tomama” i ostalim sumnjičavcima, najviše možda roditeljima, pojasnimo kako izgleda kada rešite da svoje dete pustite u nepoznato.

– Tu ništa nije slučajno. Lokalni koordinator je osoba koja je zadužena za naš boravak u Americi, ona faktički odgovara za nas. Ta osoba vam odredi školu u koju ćete ići, naravno, u skladu sa vašim interesovanjima, izabere vam porodicu u kojoj ćete boraviti, državu i grad. Ona je glavni “krivac” što sam ja baš u Ročesteru, u državi Njujork, baš u umetničkoj školi SCHOOL OF THE ARTS i baš u porodici Morisej, koji su mi ovde domaćini. Neopisivo sam joj zahvalan zbog svega toga, jer je u potpunosti ispunila moje želje – tvrdi Jug.
A da nije sve bilo baš potpuno “laganeza” i “opušteno”, potvrdio nam je on sam, jer sem što je znao da će njegova stipendija koju je dobio od A-SMYLE trajati jednu školsku godinu i da će nakon toga morati da se vrati u zemlju Srbiju, do poslednjeg dana nije znao ništa drugo. Utoliko je više bio oduševljen porodicom Morisej koju je upoznao još na aerodromu gde su ga čekali sa natpisom – Dobrodošao u Ameriku, Jug! Za njih Jug kaže da su tipična američka porodica, ili barem da su onakvi kakvim je on zamišljao takvu porodicu.

– Kevin, otac, Dafne, majka, Tejlor, sestra i Džek, brat, su divni, mnogo ih volim i o njima imam samo reči hvale. Primili su me u svoju porodicu od prvog dana kao da sam sa njima oduvek. Nemamo nikakvih nesuglasica, funkcionišemo veoma dobro, kao tim. Dafne mi je jednom prilikom rekla da ne može da veruje da ja nisam bio sa njima svih ovih godina. Tada sam shvatio da će ovo biti jedno lepo i ogromno iskustvo u mom životu – oduševljen je on.

Prve Jugove impresije Amerikom vezane su za naše sličnosti i različitosti. Kaže da su tamo svi ljudi “nekako drugačiji”, svih nacionalnosti, veroispovesti, boje kože, da nije upoznao još nikoga ko je za sebe rekao da je “čistokrvni Amerikanac”. Za sebe kaže da je zapravo on jedini “čistokrvni stranac” u svojoj školi.

– Ono u čemu se Amerikanci mnogo razlikuju od Vranjanaca je u tome što oni svoj život predstavljaju bez ulepšavanja, a mi sve idealizujemo. Tako gušimo sami sebe, a oni taj problem nemaju. Takođe, obični ljudi u Americi nisu opterećeni svojim izgledom, utiskom koji ostavljaju na druge, niti se opterećuju time šta će okolo misliti o njima. To mi se veoma dopada i to ću “usvojiti” – iskren je Jug.

SENKA MESECA

Osim toga Jug nam priča da se ni škola u kojoj je, kao ni sam sistem školovanja, ne mogu porediti sa onim koji je ostavio kod kuće. Iako kod nas vlada uverenje da su u Americi škole lakše, on pre misli da su zanimljivije i da zato sve izgleda lakše.

– Oduševljen sam koliko su profesori kreativni i predani radu sa učenicima. Ovde je svaki dan drugačiji, škola te prosto zove da ostaneš što duže u njoj, i ti joj se, naravno, prepuštaš. Smatram da bi naš obrazovni sistem trebalo reformisati po ugledu na američki. Ali, daleko smo mi iza njih sa našim zelenim tablama, sivim zidovima, klupama koje se raspadaju, krovovima koji prokišnjavaju, a posebno sa totalnim nedostatkom autoriteta koji je odlika naših profesora. Ovde su mi časovi mnogo zabavniji i inspirativniji nego u Vranju. Svaki učenik u školi, recimo, ima svog školskog konsultanta koji mu pomaže da izabere predmete koje će pohađati tokom školske godine. Moj konsultant je gospođa Sirijani. Ona je, videvši moj “profil”, za mene izabrala sve predmete.

Jugova SCHOOL OF THE ARTS ima četiri odseka: za dramu, muziku, vizuelne umetnosti i ples, a svaki smer ima svoja odeljenja i dosta zanimljivih predmeta. Izabravši da se školuje za pozorišnog reditelja, upućen je na smer – drama, i smešten u glumačko odeljenje (na ovom odseku postoji i odeljenje za pozorišnu tehnologiju). Ima, kako kaže, veoma “umetnički raspored” i zanimljive i što je najvažnije korisne predmete: najpre engleski jezik i američku istoriju, a onda i glumu, pozorišnu literaturu, istoriju umetnosti, digitalnu umetnost, vizuelnu umetnost i još štošta.

A o tome kako provodi vreme kada se završi nastava, Jug objašnjava:

– Slobodno vreme, ma koliko to Vranjancima izgledalo suludo, takođe provodim u školi! Uostalom to čine i svi moji drugovi. Posleškolske aktivnosti su veoma popularne kod tinejdžera u Americi. Bilo da je u pitanju neki sport, pozorišni komad ili radionica, svi ostaju u školi da se druže. Ja sam do sada svoje slobodno vreme uglavnom provodio radeći kao asistent režije i kostima na pozorišnoj produkciji moje škole, pod nazivom ”Senka Meseca”. Svašta sam naučio, a uz to sam se i divno zabavljao. Ima li nešto bolje – pita se Jug.
Iako je oduševljen Ročesterom, Njujorkom i Amerikom generalno, Jug je svestan da će jednoga trenutka morati da se vrati. Već pravi planove i otkriva nam šta će dalje.

– Planiram da se uključim u volontersku mrežu, što je inače veoma cenjeno u Americi, i da se pozabavim pripremama za fakultet. Imam ozbiljne “pozorišne planove”, a oni podrazumevaju nalaženje svog “mesta pod suncem”, odnosno, pokušaću da upadnem na pozorišnu režiju u Beču. Tamo je, kako sam čuo, odlična škola – kaže Jug.

Bilo kako bilo, u životu nije loše znati šta hoćete i kako to ostvariti, a ako pri tome imate sedamnaest godina “na konju ste”. Jugu će u tome od velike koristi biti ovaj boravak u Americi jer, kako on reče, biti godinu dana okružen isključivo svetom pozorišta nije mala stvar za nekoga ko želi da postane pozorišni reditelj. A kada dođe u Vranje, možda nam priredi i neki pozorišni performans, ko zna…