Čelista u obućarstvu

U vremenima globalne ekonomske krize, koja je Srbiju zadesila usred tranzicije, otpuštanja radne snage, štrajkova i opšte depresije, ovaj se poduhvat može nazvati pravim privrednim podvigom, ali i rizikom

Pre mesec dana, u Belom Polju nadomak Surdulice, u nekadašnjem pogonu “Koštane”, otvorena je fabrika obuće, pod neobičnim imenom “RRISBO”, vlasnika Rastka PANDUROVA iz Beograda. U vremenima globalne ekonomske krize, koja je Srbiju zadesila usred tranzicije, otpuštanja radne snage, štrajkova i opšte depresije, ovaj se poduhvat može nazvati pravim privrednim podvigom, ali i rizikom; no, ko reskira – profitira, kaže izreka. Šta, pak, o tome  kaže  vlasnik, Rastko Pandurov?

PRVI UTISCI

Vranjske: Kako ste došli na ideju da otvorite fabriku obuće, niskoakumulativne privredne grane, pogotovo u kraju gde su neprijatne uspomene na industriju obuće još uvek sveže?

Pandurov: Nije ovo meni prvo iskustvo sa industrijom obuće na jugu Srbije. Naime, u Trgovištu već čeriri godine radi naš pogon, i to, rekao bih, uspešno. Zbog čega ne primeniti taj model i u Surdulici?

Da li se “RRISBO” bavi i nekom drugom delatnošću?

-Ne. Bavimo se isključivo proizvodnjom obuće. Trenutno radimo za italijansku firmu “Naturino”, koja se bavi proizvodnjom i prodajom uglavnom dečije obuće. U saradnji sa njima, zapošljavamo sto posto kapaciteta u dve fabrike – u Trgovištu 140, u Surdulici trenutno 110 radnika.

Koji je pravni status “RRISBO” u ova dva pogona?

-Fabrika u Trgovištu je u postupku privatizacije kupljena i u potpunosti privatizovana kod Agencije za privatizaciju, preciznije Centru za stečaj, pošto je “Koštana” tada bila u stečaju. U Surdulici je nešto drugačije – pogon je uzet pod zakup od Miroljuba Aleksića, vlasnika “Pionira” iz Subotice. Pogon u Trgovištu radi od 2006, a u Surdulici od oktobra 2010. godine.

Šta kažu prvi utisci o rezultatima poslovanja u Surdulici i, uopšte, o atmosferi u pogonu?

-Iako je veoma kratko vreme da bi se dale ozbiljne procene, prvi rezultati u Surdulici pokazuju da je kvalitet obuće koja se ovde proizvodi na zadovoljavajućem nivou. To govorim iz vizure kupca, koji je zadovoljan kvalitetom proizvoda, a to je najvažnije.

DEČIJE BOLESTI

A kakvo je raspoloženje među zaposlenima, šta oni kažu?

-Pa, ima naznaka nečega što bih nazvao “dečijim bolestima”, karakterističnim za svaki početak proizvodnje, a uzimajući u obzir i prethodno loše iskustvo zaposlenih. Te “dečije bolesti” ogledaju se pre svega u nemogućnosti radnika da se u punoj meri prilagode novom načinu poslovanja, koji podrazumeva veću radnu i tehnološku disciplinu, produženo radno vreme da bi se norma ispunila, dopunski rad, kao bi se, pre svega, ispoštovao kupac, da bi roba mogla da se izveze. Ali, poučen iskustvom iz Trgovišta, nadam se da će i Surdulica ići uzlaznom linijom, i da ćemo zajedno sa svim zaposlenima, doći do željenih rezultata.

OČEVIM STOPAMA

Rastko Pandurov rođen je 1968. godine, i po struci je diplomirani profesor violončela. Pa, otkud viokoobrazovani muzičar u obućarstvu, a ne, recimo, u Filharmoniji?
-Na vreme sam diplomirao – kaže Pandurov – na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, ali mi je još pri kraju studija postalo jasno da se neću baviti muzikom, već da ću krenuti očevim stopama. Otac se, naime, bavio komercijalom, u oblasti kožne konfekcije, sirove kože i obuće.

Kakav je vaš odnos, kao poslodavca, sa sindikatima?

-Nema ga, jer u firmi nema ni sindikalnog organizovanja, mada im to niko ne brani. U Trgovištu ih nema, evo već četiri godine, pretpostavljam da su radnici prepoznali svoj interes, i to tumačim tako da nisu nezadovoljni. A u Surdulici, iako za sada nisu do kraja zadovoljni, valjda još nisu stigli da se sindikalno organizuju.

Smešteni ste u industrijskoj zoni nadomak Surdulice, gde su u okruženju vazdan štrajkovi – Mačkatica, PES… Šta ako se i vaši radnici povedu za primerom komšija?

-Te početne probleme imao sam i u Trgovištu, ali baš na osnovu toga sam optimista; smatram da je samo pitanje vremena kada će radnici u punoj meri prepoznati svoj interes, kada će shvatiti da je obućarstvo jedna veoma precizna grana industrije, gde norme i rokovi moraju da se poštuju. Tim pre, što su to sve stručni, obučeni ljudi, iz obućarske branše, i ne treba im nešto detaljno objašnjavati, jer su i na prethodnim poslovima sve to upoznali.

Isplatili ste prvu platu; koliki je njen prosek?

-Prva plata u proseku iznosi 13.000 dinara, što je u okvirima republičkog proseka u obućarskoj grani. Ipak, naglasio bih da je ona formirana prema ostvarenim normama, i kako će se norme povećavati, tako i zarade, što nam i primer Trgovišta govori. Kako se od radnika zahteva da odlučujuću ulogu u formiranju norme igra minutaža, tako se i ja, kao poslodavac, obavezujem da uvek isplatim rada koja procentualno pripada radnicima, kada se odbiju fiksni troškovi.

Kolika je u ovom poduhvatu bila pomoć države, a kolika lokalne samouprave u Surdulici?

-Od države nismo dobili ni jedan jedini dinar bilo kakve pomoći, ili nekakvih subvencija. S druge strane, imali smo punu podršku lokalne samouprave, posebno predsednika SO Surdulica, Novice Tončeva, koji je prepoznao interes građana da se otvori preduzeće koje za sada zapošljava 110 ljudi, ali na tome se neće stati. Ono čemu ovo preduzeće stremi, jeste 350 zaposlenih, koji će raditi u tri smene.