U Belo Polje, ili krvavo

Eko Taxi Vranje

SEDMI MESEC ŠTRAJKA

Stvar je eskalirala kada su se štrajkači prethodnog četvrtka i petka popeli na krov fabrike, preteći da će skočiti, ili da će se zapaliti, zajedno sa fabrikom



 

SEDMI MESEC ŠTRAJKA – Do kraja nedelje – kaže Novica Božilović, štrajkač u bivšoj “Zastavi PES”, nakon privatizacije “RS partners PES” A.D. – čekamo obećano meritortno rešenje Agencije za privatizaciju, za razrešenje ovog košmara. Povezuju nas sa huliganima, zovu nas “Djenovski nastavak”, a mi samo tražimo svoja prava.

Štrajk u ovom nekada uspešnom preduzeću u Belom Polju nadomak Surdulice, koje proizvodi delove za automobile, traje od 4. maja 2010, i dobija vrlo opasne razmere. Naime, stvar je eskalirala kada su se štrajkači prethodnog četvrtka i petka popeli na krov fabrike, preteći da će skočiti, ili da će se zapaliti, zajedno sa fabrikom. Ipak, štrajkači kažu da se sve može rešiti mirnim putem, što jedan reče – “ili će da bude Belo Polje, ili krvavo”.

NI IZBLIZA

Priča počinje 19. decembra 2007. godine, kada je “Zastavu PES” u postupku privatizacije, kao većinski vlasnik sa 70 posto društvenog kapitala, ugovorom  sa Agencijom za privatizaciju, kupila firma ”RS UNITED PARTNER GROUP” iz Beograda, kojim je kupac preuzeo tačno utvrđene obaveze, čije nepoštovanje može dovesti do raskida ugovora. Štrajkači tvrde da obaveze iz ugovora nisu ni izbliza ispunjene.

– Poslednji pregovori sa većinskim vlasnikom, Sergejem Kupetinovim – kaže predsednik sindikata “Nezavisnost” za PES, Dragan Djorđević – bili su jula. Naš predlog sporazuma nije prihvaćen, mimo obećanja većinskog vlasnika. Zahtevi štrajkača nisu nikada menjani, a poslodavci izbegavaju rešenje problema, u isto vreme okrivljujući štrajkače za sve nesporazume. O svemu postoje pisana dokumenta, i o našim predlozima, i o njihovim odbijanjima.

ANDREJ DIMITRIJEVIĆ

SMETANjE POSEDA

– To je nelegelan štrajk – kaže Andrej Dimitrjević, zamenik Upravog odbora ”RS UNITED PARTNER GROUP”.
– To što su bili na krovu fabrike,  to je potvrda nelegalnosti štrajka. Šta će radnik u štrajku na krovu fabrike? Direktno su time pokušali, nepodnošljivom bukom i opštom atmosferom i  da ometaju one koji hoće da rade. O tome postoji izveštaj obezbeđenja fabrike, upućen i policiji i tužilaštvu, i čekamo njihovu reakciju.
– Očekujemo da se sve ovo u najskorije vreme okonča zakonski, da ti izgrednici koji su dobili otkaz, a koji sada podbunjuju radnike, budu udaljeni iz kruga preduzeća, kako bi proizvodnja mogla da se odvija nesmetano. Inače, objavljen je konkurs za prijam 34 nova radnika; neko mora da radi, jer imamo nove ugovore u vrednosti od 3,5 miliona evra, koji sa prethodnim  dostižu pet milona evra.
– Uskoro dolazi direktor fabrike, Nikolaj Basangov, i tada će se sve rešiti. Posle svih kontrola iz Agencije za privatizaciju, a poslednja je bila početkom oktobra, mi tvrdimo da smo ispunili sve uslove ugovora.

Vlasnici tvrde da su ispunili sve zahteve, ali štrajkači smatraju da to nije tačno.

– Nisu isplatili – kaže Djorđević – zaradu za maj, ni razlike od avgusta 2009. Samo isplaćuju minimalnu zaradu. Kao primer, navešću svoj slučaj – bio sam direktor razvoja u PES-u, i po ugovoru o radu, nakon privatizacije, koji je još uvek na snazi, imam 225 dinara po satu, a isplaćivano mi je 117!

-Mene su – nadovezuje se Mira Petrović, bravar-monter, koju su kolege, kako svedoče, jedva sprečile da se baci sa krova fabrike – “ufiksirali” još 2008, prilikom svojevrsne “prethodnice” ovoga štrajka, kada smo obustavili rad zbog pet neisplaćenih zarada. I otpuste šestoro radnika zbog toga, među njima i mene. A ja uopšte nisam ni bila tu, evo dokumenta koji dokazuje da sam bila na bolovanju. Ali, bez obzira na to, dobila sam otkaz.

Sva tri sindikata PES-a ; “Nezavisnost”, Samostalni sindikat Srbije i ASNS, solidarni su u štrajku, ali to za sada ne daje neku vajdu. Njihovi predstavnici tvrde da su marta bili “prinuđeni”, da potpišu anekse ugovora o radu, na minimalni iznos.

RADNA SNAGA – 35

Atmosfera u fabrici deluje jezivo. Smenjuju se oni koji su ispred fabrike, i oni koji u međuvremenu u kafe restoranu spavaju na stolicama.  I tako već preko dve stotine dana. Ima, međutim, i štrajkbrehera, koji su, po rečima štrajkača, potkupljeni da bi se ostvarila iluzija neke proizvodnje i rada pred Agencijom za privatizaciju. Naime, u trenutku privatizacije, bila su zaposlena 203 radnika; danas je u štrajku njih 126, od 167 zvanično zaposlenih.

– Nije to pravo stanje – kaže Djorđević – radi njih 20-25, koliko da se predstavi da firma nešto radi, a ostali su na bolovanjima, neki i po pet godina! Ali, zašto je to bitno? Kupac, pazite, naglašavam kupac, ne vlasnik, dok mu Agencija ne da taj status, a može da mu da kad ispuni uslove ugovora, od čega je on daleko, dakle kupac pred Agencijom prikazuje fiktivno stanje, po nekakvim fakturama, po kojima je poslovanje preduzeća pozitivno. I onda usvaja godišnji plan proizvodnje za tekuću godinu, iz koga proizilazi i plan radne snage, sa ukupnim brojem radnika – 35! Zbog toga se pitamo da namera poslodavca nije da nas sve najuri, osim štrajkbrehera, čiji se broj “čudno” poklapa, i da odavde odemo bez ičega.

– Zašto nam – nadovezuje se Božilović – i poslodavac i Agencija – jednostavno ne daju otpremninu, neka ostave minimum ranika, da vidimo kako će onda fabrika da radi, ali bar da znamo na čemu smo. Ovako nas drže na kratkom štapu, okapavamo ovde, ide zima, a mi ne znamo kakav nam je status.

Po rečima štrajkača, imovina PES-a je vredna oko 10 miliona evra. Otpremnina bi, pak, kupca, eventualnog vlasnika, koštala oko 500.000 evra.

– Nije mi jasno – kaže Božilović – zbog čega zateže stvar? Pa samo za jednu   mašinu, CNC glodalicu, numeričku mašinu, on bi otplatio otpremninu, i još mnogo bi mu ostalo!

Štrajkači PES-a su se obratili svim relevantnim adresatima – predsedniku Tadiću, resornim ministrima Dinkiću, Ljajiću, Dačiću, čak i Međunarodnoj federaciji zaposlenih u Ženevi, institucijama u Briselu.

– Sada – kaže Djorđević – prevashodno komuniciramo sa Agencijom. Nemamo direktora! Bio je Vlada Janjić, mi smo tražili da se Janjić više na pojavljuje ovde, bilo je problema, pa je vlasnik pristao da dovede svog čoveka, Rusa, Nikolaja Basangova; Nikolaj kad je video izveštaj Poreske uprave, 23 miliona manjka, odmah je zapalio za Rusiju. I sada nemamo sa kime da pregovaramo, nemamo direktora, eto, sedimo tu, i čekamo da do kraja nedelje Agencija za privatizaciju reši ovu agoniju.



  • Ostavi komentar