SRNEĆA LEDjA

Eko Taxi Vranje

U Vranju se oduvek zna da, ako radiš u onom holdingu „bez koga jug Srbije ne može da se zamisli“ moraš da ćutiš o svemu što tamo vidiš i čuješ, a ne dopada ti se. To prestaje da važi jedino kad te penzionišu pa ti za tridesetak godina slepe poslušnosti, bez dana bolovanja, udele skromnu sumicu evrića „iz dva dela“, ali i to pod uslovom da ti niko više u holdingu ne radi, inače moraš da ćutiš još najmanje toliko godina. Na svu sreću, ne postaje se senilan po automatizmu i ne uspeju da isperu mozak baš svima…

Elem, prva glava holdinga je imao dobrog prijatelja, ali i poslovnog partnera iz jedne čiste, bogate i uređene evropske države sa mnogo naših gastarbajtera, koji je nekoliko puta godišnje obavezno dolazio u ovu naša balkansku zabit. Tada bi i on, kao i svi direktori, glumio ludilo i hranio se u radničkoj menzi. Tako su proleteri, ujedinjeni s proleterkama, dok su gulili pola ’leba i gulaš od ne zna se čega, na delu mogli da vide demokratiju – za susednim stolom sedeli su direktori i jeli isto što i oni. Za vrednu i vernu radničku klasu gulaš je bio gulaš, sve dok nije progovorila kuvarica!



Elem, kako su u obližnjem šumarku živele srne, menadžment se dosetio da ovom poslovnom partneru finih manira može redovno da servira divljač, a na način da umorna radnička klasa to ne ukapira. I tako, kad ovaj nekoliko dana ranije najavi dolazak, oni u šumarak, pa u gulaš! Kuvarica se jedino ne seća da li su prvo istrebili srne pa je ovaj poslovni partner prestao da dolazi ili je bilo obrnuto.

 



  • Ostavi komentar