Ne plaši babu s debel kolac

 – Lepi! Daj za mene i za novinara po jednu! Ali, pošto je pred fajront, daj po duplu! Ne buni se novinare, znamo se koji smo i kakvi smo – “nemoj duplu”! To ti je ono, što kaže narod – ne plaši babu s debel čindo…

– S komšiju sam na sud, pa sam sve uilan. Tolike godine smo lepo živeli, kao jedna kuća, sad me tužio sudu. Ali, ja pa na njega kontratužbu! Će se nakrkaju advokati, one krvopije; samo bankari su pobeter od nji’. Ono, duša valja, nije tužio mene, nego ženu mi, ali to mu dođe na isto; ako dobije, opet ja mora da plaćam.

– Zašto je tužio, pitaš. Za seksualno uznemiravanje i teške telesne povrede! Aj ovo za teške telesne povrede i mogu da razumem, žena mi, kad se iznervira, to ti jedan takav apaš, bolje mazga da te ritne ili brzi voz udari, nego ona kad popizdi. Ali, za seksualno uznemiravanje!

– Ja si s moju ženu mnogo dobro živim, svako jutro joj u krevet kafu donosim, na nju ostaje samo da je smelja i da skuva. Volimo se i ne ispuštamo se u jaribaš, seksualni život nam je kao u pornjave, svašta radimo, i svugde, na frižider, na šporet (doduše, samo kad su isključene ringle), samo još ne mož’ da nađemo modus kako da se ukačimo na luster. U inkriminisano jutro, to smo radili na veš mašinu, a puštimo centrifugu. Drma pa rastura, kao zemljotres u Kraljevo!

– A već nekolko dana pre to sabajle, žena me mobinguje – zapušio se sifon na sudoperu, navirilo se ono, onaj gad, talog od kafu, masnoća, što ti ne. A i na  sudoperu smo pravili bezobrazno, plivaju po onu tinju spermatozoidi. I žena mi po ceo dan zvoca, ka’će očistiš sifon, pa ka’će očistiš sifon? A ja, brate, ti me barem znaš, ne volim da radim takvi domaćinski poslovi, u stvari, uopšte ne volim da radim bilo što, ja sam si čovek školovan, intelektualac, klomfer u uspešni gigant. Onda je počela da mi prinosi ručak na novinu; ni tanjir, ni kašika, viljuška, nož. Što je ovo sad? Pa, kaže, dok ne otkukaš sudoperu, ja nemam de da operem sudovi, i ima da jedeš na novinu, kao student; i ja što ću, macanje, sve osmice pravim s ono zalče leba po šerpu.

– I to jutro, pođem na rabotu, odradismo ono na centrifugu, ona opet – dobro, će očistiš li ti ovaj sifon, ili ja da podnosim tužbu za razvod braka? Reko, ljubavi, mnogo se žurim, kasnim na rabotu, ali eto, zbog tebe, će ga očistim. Ona mi krna jezičinu, i otide u radnju da kupi provijant, nafaku za taj dan. Eto ti prilika da uteknem! Istrčim na sokak, i koga će vidim prvo, komšiju mi dotičnog, s koga smo sad na sud. Što je bre, komšijo, pita, de si se zalaufao tolko, mava li te neko, samo kaži, krv da mu se napijem! Na mene mi sina sijalica u mozak, kao na Proku pronalazača! Komšija je inače tišljer, ali umejatan čovek, sve mu ide od anđela, u sve se razbira, dajma čita jednu ovolku knjigu, jedinu što ima u kuću, “Sam svoj majstor”.

– Komšo, reko, spašavaj mi brak, kao redova Rajana! Zakukala mi se sudopera, žena mi oće da se razvodi, a ja to ne umem da opravim! Živ ti ja, otidni ti, napravi to, za tebe je to zajebancija, pa moje pijenje, na tuđu slavu! Ajde be, komšijo, naceri se on, tap tap po rame, za tebe sve, gledaj si ti rabotu, a her komšija sve će reši, nemaš gajle. I ja otperjam na rabotu, u jednu dušu.

– Šta se posle dešavalo? Žena mi dok je bila u dućan, komšija otrči po alat i dođe da otkuka sifon. A kažem ti, živeli smo kao jedna kuća, on zna sve de je kod mene, kao i ja kod njega. I komša se zagnjete u onaj element, kao jazavac, samo dupe mu viri otuda, i počne da baje na onaj sifon, koji nije čišćen od pamtiveka. E sad, za priču je bitno, i za sud, ono što sam ti reko – komšija i ja smo generacija, slična građa, još smo pa i istu garderobu, košulje i čakšire, kupili na nekakvu rasprodaju; i žena mi se vrati iz pazar, vidi neko se natrtio u sudoperu, pa pomisli da sam ja, i da me prijatno iznenadi što sam, eto, rešio protiv svih mojih principa da nešto u kuću uradim, da me časti, još pa i zbog jutrošnju centrifugu, ona komšiju bangauu! za jajca otpozadi, komšija se istera iz pamet, ripne kao poparen pet’l, vrroouu! s lejku u sudoperu, icepi glavu i padne u nesves’! Dvanaes kopče su mu stavili, i sad tuži ženu mi za seksualno uznemiravanje i teške telesne povrede.

– Ali, ja pa na njega kontratužbu, nauči me advokat. Jerbo, kad su komšiju puštili od PTO, on pravo doma, pištolj u šake, i kod mene na portu, s ovolku čalmu na čuturu. Izlazite, kaže, dušmani, ja da vi presudim, ni moja žena me ne faća za jajca, glota, kaže, jutre na deca leb mesim, te tuđa će me faća! Žena i ja ćutimo kao poganci u rupu, ja odma zovem policiju, dođoše, razoružaše ga. I ja mu podnesem kontratužbu za opsadu porodične kuće i pokušaj ubistva.

-I na sud, imate li dozvolu za pištolj, pita ga sudija, jedna ženska, komšija u svoju odbranu, kaže – ne, časni sude, nije to moj pištolj, nego na pokojnog brata mi. Pa imate li neku potvrdu, pita sudija, što je ostalo od pokojnoga brata, da utvrdimo činjenično stanje. Imam, kaže komšija, kako da nemam, evo dokaz. I izvadi jednu kesu, a iz nju ovoliku kosku, butnu, i bam! na astal  pred sudiju. Ono pa žensko, sudija, odma izvrna belci, i zapisničarka, mi trči po vodu, prskaj, vrćaj u svesno stanje, da se proces nastavi.

– Razbaravi se ona, sad kako se kaže, sudijnica li, pita, šta je bre ovo? Pa, kaže komšija, brat mi je poginao u saobraćajnu nesreću, pod dejstvom alkohola udario u cisternu s benzin, buknalo ono, spepelosalo ga, i to je sve što je ostalo od njega!