Sa čindo, sa muravdo

– E moj novinare, ti pa misliš jedino vi žurnalisti ste mučene duše, a mi doktori samo lešimo pacijenti i njinu bližu rodbinu. Ajde, popi jednu. Kažeš, pred fajront je, neće konobar da ti da? Pa ja od koju muku si nosim ovu doktorušu u pljosku s mene, a sa’će vidiš – ja će si popijem dupli džek danijels, i to na račun kuće, na ovoga konobara sam mu krpio lejku kad ga je neki pijani gost zavario s flašu (sreća te je bila prazna), a na osnovu toga sam na intervenciju teče istoga toga alkosa dao uverenje da se radi o lakšim telesnim povredama. I tako konobar tuži ovoga sudu, i dobije ga, ali ne kao teške povrede, jerbo je u lekarsko uverenje pisalo da je bila prazna flaša. I tako, sve strane zadovoljne, još ja pa ih spojim u kafanu i naprave uz moje posredovanje vansudsko poravnanje, najedosmo se i napismo kao bitoljski božjaci, oni sve platiše, celivanje, pobratimstvo, a na mene po sto evra i po dva kila rakiju. E, to je ta od koju piješ. Što, da neću ja di plaćam?! Doktori su nepobedivi, be! Hmm, isključujući advokati…

-E, sačekaj me momenat, živ ti ja, prizorti mi, da otrčim do ćenif, odma se vraćam, a ti ne obraćaj pažnju ako čuješ neki čudni zvuci otuda – dete, pojačaj malko muziku!

-Offf, l’kna mi, sinoć se nab’pa ljuti papričiki, pa sad kenjam retko, ali često. I ne posluša, ja mlad doktor, onoga Petka apotekara – dajma se ide na jedenje i pijenje, od najbolji sam učio, ali tu lekciju sam propustio: gledam ga Petka, on pine rakiju, pa celu džinku, sulimen ljutu, zini-glini. Ali, samo zini, ne glini. Žvaka, žvaka ono džinče, pa ga ispljune! A be, čika Petko, pa zašto ga ispljuna? Pa ono, kaže Petko, u usta mi ga treba, da me oljuti, za koj će mi ga klinac u stomak i u guzicu?! Rascveta mi gu kao karanfilčeto trandafilčeto!

-Nego, batali glotne teme, da pređemo na nešto ozbiljnije. Na ti na tebe još jedna doktoruša iz pljosku, dete! – daj još jedan dupli džek danijels za čika doktora! E tako… glava kako ti je, skina li konci? Dođi do mene jutre, ali u drugu smenu, na pridveče, kad sam dežuran. I ponesi onaj slavski prepek, kao prošli put, i kofu si… dobro, ne mora baš sve pred novinara da pričamo, ti si znaš naš tabijat…

-I što ti ono zapriča, novinare? Aaa, da! Evo, spremam subspecijalizaciju iz oblast genetika. Ne be, ne, neće se kloniram, ni sebe ni kolege, i ovako ima poviše doktori nego pacijenti, neću da si pravim konkurenciju. Što, u čekaonice orljak? Pa kako da radim moju rabotu, za što sam se tolike godine školovao, da pregledam pacijenti i primam pokloni, kad ja, doktor, pišem poviše nego ti, novinar, što ti je lebac. Pa kako? Na svakoga pacijenta piši u karton, piši mu uputi, piši mu recepti, pa sve to ukucavaj u kompjuter, baška što te uguši s priču – doktore, i ovo mora da vidimo, ovde me boli, onde me boli. A penzos, preklez, kako kaže Mitka – ništo mi neje, zdrav sam, a bolan. Cel rat i mir dnevno napišem, a zaboravio sam kako se zove ske… spe… e taj de, stetoskop, eve mi ga oko gušu, će me obesi.

-Ali, red je da specijaliziram, pa i da subspecijaliziram. I ja se odlučim za genetiku. Kako? Kao mlad lekar opšte prakse, dobijem mesto u dom zdravlja tu u jedno turističko mesto oko Vranje, dijaspora, a puno s Cig… ovaj, Romi. Dobro, ne žalim se ja, kao pop kad dobije dobru, bogatu parohiju, pa vrzan pop, mirni parohijani. Ali, ko mene će me vrže, ovakvoga usilnoga i drčnoga?

-E sad, kakve to veze ima s genetiku, pitaš. Ja već neku godinu radim u tu sad već turističku opštinu, tiki, dolazi mi jedan dugogodišnji pacijent, Rom, a on im je neki kao Don Korleone, kum, vidim nešto oće da mi kaže, ali ženira se. Vaker, reko. On šunae, dirinae, ovo-ono, ma što oćeš be ti? Pa, kaže, doktore, dali su mi mandat ovi moji mandovi, malo mi je neprijatno, ali spremaju se demonstracije u našu populaciju, naučio kmet evropski jezik, odavno su oni pre nas ušli u Evropsku uniju; sa čindo, sa muravdo, sve sečeno, sve cepeno. Kakve, reko, demonstracije, a pomodre kao čivit, cig… ovaj, romski i ženski ćutek da ne te jede.

-Pa, kaže, takve, šarene, mi smo primetili da otkad si ti došo, sve pobeli naši deca se rađaju. Pa sumnjamo da praviš jaribaš s naše mlade čaje šukarije, i ima ozbiljni predlozi da ti otkinemo pele, što bi vi gadžikane rekli muda, i da frljimo na džeki, da se nasiti. Okova, tele pendžer, svi masativ noževi.

-Čekaj, čekaj, reko, ma zajebini, nane kavga. Dikela li one ovce onamo na onu livadu? Šukar, dik. Pa to ti je genetika, reko, vidiš li da su sve ovce bele, a jaganjci crni?

-On, odjemput, onako ziftosan, pobele. Našti, kaže, doktore, nane problemi. Ja će si ćutim za beli deca, a ti si ćuti za crni jaganjci!