Metak je moj najbolji drug

Eko Taxi Vranje

Ivica Stevanović

Kao redovna vojska branili smo Srbiju. Danas sam invalid. Šest i po godina tužio sam se sa državom da ostvarim svoja prava. I sada se tužim. Strašno je to jer još više raspiruje rane iz rata. Krivo mi, brate



– Stavim metak na sto. On je moj veran drug još od rata na Kosovu. Zurim zamišljen a moje misli Ivica Stevanovićlutaju: „Do kada ću da se iz sna budim mokar do gole kože? Za šta sam ratovao? Ako je za Kosovo, zašto više nije srpsko? Ko ga je prodao? Da nisam ratni invalid, kako li bi tekao moj život?.. – počinje svoju ispovest Ivica Stevanović (32) iz Preobražanja kod Vranja.

Vrpolji se na stolici. Desna ruka sa zgrčenim prstima, deformisana. Posle dosadne kiše, zubato sunce oštri zube na nama. Stresa se. Nije mu hladno, to deo gelera u laktu podseća na promenu vremena. „Tup bol ubija se oštrim lekovima“, mrmlja Ivica. Guta tabletu. Pripaljuje cigaretu.

DEVA, DjAKOVICA: U septembru, 1998. godine, otišao sam u Zaječar na redovno služenje vojnog roka. Bio sam u specijalnoj jedinici, prošao napornu obuku. Mladog, zdravog, spremili su me muški za rat. Početkom decembra prebačen sam na karaulu Deva na granici sa Albanijom. Sa kolegama sa obližnje karaule Košare trebalo je da čuvamo graničnu liniju dugu više kilometara. Gledam, planina, s naše strane kamenjar, po neko usamljeno zimzeleno drvo, sa druge strane gusta šuma. Šuškalo se da nas očekuje rat koji će biti kratak, pobedonosan za nas. Da ćemo rešiti pitanje Šiptara jednom zauvek. Naše je bilo samo da odbranimo granicu da neprijatelj ne uđe i krene prema Djakovici.

MRTVI I RANjENI: Krenulo je sporadično puškaranje. Šiptari su hteli da nam daju do znanja da su tu. Ali, kad je počeo rat, 24. marta 1999. godine, zbog NATO bombi morali smo da napustimo zgradu karaule. Rasporedili smo se na okolnim planinama. Bili smo prepušteni sebi, dostavljena nam je municija i čvrsto smo držali položaj. Borbe svakodnevne. Preko dana su nas gađali bombama iz aviona. Pravili smo skloništa, kao grudobrane, od kamenja. Rovovi nisu mogli da se kopaju. Morali smo da menjamo položaj na svaka tri dana. Prštalo je na sve strane, geleri su leteli, planina je bila prekrivena njima. Svaki dan po neko je ginuo. Ma, od Košara do Deve bilo je mrtvih koliko hoćeš, i naših i njihovih. Iz mog bataljona poginulo je 85, a teško ranjeno 15 vojnika.

JAUCI I LELEK: Najteže mi je bilo kad mi pogine drugar. Sedimo, delimo cigaretu na pola, padne bomba i vidiš geler mu se zabio u vrat. Krv na sve strane. Niti možeš da plačeš niti da vičeš, srce bije u grudima samo što ne pukne. Izvlačenje ranjenih takođe mi se upilo u pamet. Kukaju, grče se od bolova, vidiš otvorene rane, rakomadane ruke i noge, a sve mladi momci pred kojim je tek život. Ali, najteže je bilo kad su nas slali da porodicama kažemo da su im deca poginula. Zašto mi? O tome tada nisam razmišljao, sada mi je jasnije. Ona kuknjava, onaj očaj, čupanje kose, lelek, nikada neću zaboraviti. Sanjam, brate, to skoro svaku noć.

BEZ HLEBA: Na granici smo, uglavnom, bili prepušteni sami sebi. Desilo se da su nam ubili konja i nismo imali čime da doteramo hleb. Dvadeset dana smo delili konzerve po pola na dan i pili vodu iz obližnjih potočića. Čovek na sve može da se privikne. Kad se puca i gine samo na jedno misliš – da suđenica neće doći po tebe. Nemaš osećaj za strah.

KOZACI

Mi, redovna vojska odlazili smo da branimo granicu otadžbine, ali bilo je i dobrovoljaca. Oni nisu bili u našem sastavu jer ih starešine nisu trpele. Nisu poštovali kodeks ratovanja. Video sam dobrovoljce Ruse. Sa šubarama, kozaci, brate. Imali su samo mačetu, pištolj i žicu da davljenje. Noću su odlazili u „čišćenje terena“. Nikad se nisu vraćali bez „trofeja“, a to su bile nanizane uši. Gadilo mi se to. Video sam da u ratu na obe strane ima fanatika i da je to velika nesreća i poniženje za ljudski rod.

METAK: Jedino čega smo se bojali bilo je da ne padnemo „učkama“ u ruke i zarobe nas. Imali smo za tu situaciju svako po metak, ali pomisao da možda nećeš moći da ga upotrebiš izluđivala je. Znalo se ako te zarobe, sledi stravičnio mučenje i kasapljenje. Nalazili smo na delove tela naših zarobljenika. Najžešće borbe bile su noću i kad je magla, a bilo ju je često. Oni su odmah izvlačili svoje mrtve, gledao sam posle borbe zemlju natopljenu krvlju, ali nisam video nijednog ubijenog.

RANjAVANjE: Kad te, hoće – hoće te. Bila mi je slava, Djurđevdan, 6. maj 1999. godine. Bio sam raspoložan. Setio sam se sela, oca i majke, cele familije okupljene oko slavske sveće. Suze mi teku od radosti, kad odjednom krenu bombardovanje. Počeli smo da bežimo i tražimo sigurnije sklonište. Samo što sam potrčao – pao sam.

POKIDANA RUKA: Osvestio sam se u Djakovici, u privatnoj kući previjali su mi ruku koja je visila sva pokidana. Bolovi su bili nesnosni. Ma, kakve injekcije, kosa mi je otpadala. Hitno sam prebačen u Prištinu i tu mi je izvršena hitna operacija da se spreči sepsa i gangrena. Helikopterom sam prebačen za Beograd na VMA.

DESET OPERACIJA: Na VMA sam imao deset operacija. Pune četiri godine doktori na čelu sa ortopedom Goranom Turkovićem borili su se da mi spasu ruku. Uspeli su, mada je skoro ne osećam. Prsti su mi iskrivljeni, sve je to lomljeno, sastavljano. Kao uspomena dok sam živ ostalo je parče gelera kod lakta. Ne može da se izvadi jer bi prekinulo snop nerava i morali bi da mi amputiraju ruku.

CRVENE BOJE: Moje muke nikad neće proći. Ruka stalno boli, gutam lekove, kutije i kutije. I nikad kraja. Ali, noćne more, filmovi koji mi se motaju po glavi to je najstrašnije. Ne mogu, bre, da spavam. Budim se stalno, sav u znoju, prestravljen, gledam gde mi je drug koji na Devi leži mrtav pored mene. Kad ću da se rešim crvene boje u snu? Nikad, krv mi je pre očima i danju, a noću teči u potocima.

FUKARE: Otišli smo da ratujemo, ne iz obesti, već kao redovna vojska da branimo Srbiju. Invalid sam sa 70 odsto oštećenja. Šest i po godina tužio sam se sa državom da ostvarim svoja prava. I sada se tužim. Strašno je to jer još više raspiruje rane iz rata. Krivo mi, brate. Ratovali smo za svoju zemlju, a građani smo drugog reda. Znaš li koliko ima lažnih invalida koji nisu ni bili na ratištu? Oni su svi ostvarili nepostojeća prava na način kako funcioniše ova država. A ona funcioniše po diktatu brojnih fukara koji se na tuđoj nesreći obogatiše.

SEMINARI: Muči me sve, nisam više čovek kao svi ostali. Idem na seminare za ratne traume. Tamo se iz raznih krajeva bivše Jugoslavije družimo, pričamo svoje sudbine i siti isplačemo. Barem na trenutak nam lakne. Imam 32 godine, umesto žene i dece imam samo bolove i muke.

ŽRTVE I POBEDA: Šta da kažem više? Sve je rečeno – branili smo Kosovo, deo najsvetije srpske teritorije. Ostaviše momci svoje kosti na granici, prekinu im se život u cvetu mladosti. Koliko se kuća zatvorilo po Srbiji? Koliko ima invalida koji jedva preživljavaju. Kako da objasnimo sutra svojoj deci tolike žrtve? Kako da im kažemo da smo odbranili granicu, a potom zbog kapitulacije države napustili Kosovo poniženi? I da se po povlačenju širom Srbije poraz slavio kao najveća pobeda.

 

 

 

 



  • Ostavi komentar