Pozorišna umetnost, kao iskazna ali i gradivna svest civilizacijskog napretka svakog društva, zahteva stalno estetsko i etičko preispitivanje i pripremanje onih gledalaca i stvaralaca koji će srpsku pozorišnu umetnost uvoditi u savremenost i unutar nje je definisati i prepoznavati.
Pozorišni festivali jesu upravo prilike koje omogućavaju da se u najširoj društvenoj akciji pripadnici svih starosnih i socijalnih kategorija „kulturno obuče“. Za svaku kulturu jedan od presudnih momenata jeste činjenica njenog uvođenja i ličnost začetnika. Lotman u svom eseju “Problem «kulturnog obučavanja» kao tipološka karakteristika“, dalje, razlikuje kulture, i ličnost-začetnika, na one koje uče određenom ponašanju, pokazuju, daju obrasce, i one koje donose pravila. Prva pokreće običaje, druga – zakone. Naravno, svaka se kultura, koja se kodovano unosi u kolektivnu svest, sastoji od ova dva modela, koji se u svojoj ispreplitanosti kreolizuju u jedinstven model kulture.
Stalni konflikt između ova dva modela karakteriše i vreme 30. Borinih pozorišnih dana. Otuda se s pravom postavlja pitanje: na koji način je ovaj festival pozorišni i društveni događaj? Odnosno, zahteva da se učita na koji način se festivalska stvarnost nameće, prepliće i sapliće sa bilo kojim drugim, semiotičkim rečnikom rečeno, modelom stvarnosti.
Pozorišni festival, dakle, jeste događaj ukoliko podrazumeva prospekciju budućnosti, predviđa budućnost, reakciju, dakle, ako ima za cilj ne jednostavno prikazivanje stanja i dostignuća lokalne scene, već na sopstvenim i tuđim iskustvima konkretno utiče na pozorišnu i izvanpozorišnu stvarnost u zadatom istorijskom vremenu i prostoru. Pozorišni festival je uvek javni događaj, i za to ima odgovornost javnog dogadjaja.
Za prošlogodišnje “Borine pozorišne dane” sam napisao da su kako programski tako i organizaciono uspostavili jedan novi visoko-estetizovani model, koji je obavezao sve ostale festivale nakon njega na jedan bitno drugačiji pristup koncipiranja i realizacije. Sličnu ili identičnu konstataciju mogu izreći i za ovogodišnji festival. No, postavlja se pitanje da li je on sam po sebi dovoljan da se u vremenu nataloženog tržišnog iskustva, jedino tumači i posmatra u kontekstu suštinski apstraktnih pojmova kulturno-prosvetne funkcije festivala?
Pripadam onima koji smatraju da svaka ulica, svaki sokak, bi trebao da ima svoj festival, svoju pozorišnu ili kakvu drugu svetkovinu. Kada ovo kažem, pre svega mislim na činjenicu da su oni sjajna prilika da se animira i lokalna zajednica, lokalna samouprava, koja će prepoznati svoj interes, iskoraćivši iz predodređenosti da je festival iznad svega duhovna kategorija i pitanje kulturnog samo(pod)razumevanja. Festival i festivalska stvarnost traže svog sabesednika ili zainteresovanog slušaoca u velikom mnoštvu sa gradskih trgova po svaku cenu. Kako će ga Vranje prepoznati i definisati u nekom narednom periodu – videćemo. Ipak, ostaje mogućnost i obaveza da se o tome porazmisli.
SPASOJE Ž. MILOVANOVIĆ, DRAMATURG
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.