… I bi reč

Eko Taxi Vranje

Ivan Medenica

Moto jubilarnog, tridesetog izdanja “Borinih pozorišnih dana” – „I bi reč“ – može odmah da nas navede na pogrešan trag. Koncept festivala ne svodi se, kako bi ova prepoznatljiva lozinka hrišćanskog sveta mogla da sugeriše, na religijske teme. Umesto religijskog značenja, u ovom arhiiskazu naše civilizacije interesuje nas upravo to što je on – arhi, što ukazuje na to da se počelo, prvi uzrok stvari, nalazi u – rečima. U pozorišnom kontesktu, to znači da reči, govor, kazivanje i pripovedanje leže i u najdubljim osnovama pozorišne umetnosti.



Ivan MedenicaIako na prvi pogled deluje samorazumljivo, ova tvrdnja nikako nije nesporna, pogotovu ne u pozorištu druge polovine 20. veka. U dosluhu sa savremenom filozofijom, ono je želelo da se odvoji od „logocentričnosti“ naše civilizacije, te je svoje korene tražilo, od Artoa do danas, u pokretu, ritmu, plesu, muzici, ritualu (ova tendencija iznedrila je, u poslednjih pedeset-šezdeset godina, izuzetno značajna dela). Međutim, to ne znači da paralelno nije opstajalo i takođe rađalo važna ostvarenja i literarno pozorište, ono zasnovano na velikoj književnosti.
Literarni teatar se najčešće izjednačava s dramskim: s postavkama novih komada ili ponovnim iščitavanjem dramske klasike. Ali, danas ovo izjednačavanje više ne može da se održi: posle perioda dominacije fizičkog izraza i multimedijalnosti (upliv videa i drugih savremenih medija u pozorište), ponovo se javlja interesovanje za „čisti tekst“, ali on sada nije nužno dramski, a neretko nije reč ni o dramatizacijama proze. Umesto prenošenja u dramsku formu, velika književnost se u savremenom pozorištu rado iskušava na nove, originalne, naizgled „neteatralne“ načine: sve su češći pripovedački oblici, statično kazivanje teksta, monolozi…

Povratak tekstu, dakle, ne znači nužno i povratak drami. U ovoj tendenciji može da se prepozna neka, recimo, „retroavangardna“ vrednost. Povratak rečima, govoru, pričanju priča i slušanju jeste, ujedno, i oblik otpora pozorišta aktuelnoj freneziji medijskog društva, usmerenog isključivo na brzinu, atrakciju i vizuelni efekat, a što dovodi i do izrazite površnosti percepcije… Da parafraziram sâm početak predstave “Metamorfoze”, koja je u ovogodišnjoj festivalskoj selekciji: „ljudi su nekada imali vremena da slušaju priče“.

Otišli smo predaleko za naše trenutne potrebe. U srpskom pozorištu nisu toliko rašireni ovi novi oblici scenskog iskušavanja književnosti, tako da program 30. Borinih pozorišnih dana čine manje ili više klasične dramatizacije proze. Nijedna od predstava u selekciji nije, dakle, rađena po dramskom tesktu, već prema drugim književnim delima: spevu od petnaest pevanja (Ovidije, “Metamorfoze”, režija Aleksandar Popovski, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd), noveli (Dostojevski, “Zapisi iz podzemlja”, režija Ana Djorđević, Jugoslovensko dramsko pozoriše, Beograd), zbirci pripovedaka (Bora Stanković, “Stari dani”, režija Nebojša Dugalić, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje) i dva romana (autor oba je Meša Selimović: “Derviš i smrt”, režija Egon Savin, Narodno pozorište Beograd i “Tvrđava”, režija Nebojša Bradić, Kruševačko pozorište). Kada se ovom spisku doda i scensko čitanje dramatizacije romana “Nečista krv” Bore Stankovića u režiji Ane Djorđević i izvođenju vranjskih glumaca – jedna scenska forma koja je nova za “Borine pozorišne dane” – onda se zaokružuje, čini mi se, reprezentativan uzorak scenskih ostvarenja rađenih prema nekim od najvećih dela srpske i svetske nedramske književnosti.

Kao i prošle godine, i ove je koncept “Borinih pozorišnih dana” najdirektnije proistekao iz dela sâmog Borisava Stankovića. Iako je autor jedne od najpopularnijih drama srpskog teatra, “Koštane”, Stanković je prevashodno bio – dozvolićete mi ovaj, možda sasvim subjektivan stav – veliki prozni pisac. Pri tome posebno mislim na njegovo najveće delo, a ujedno i jedno od najznačajnijih u srpskoj prozi, “Nečistu krv”, a koje je, osim u literarnom, doživelo potvrdu i u kontekstu mnogih drugih umetnosti: pozorištu, filmu, baletu… Ove godine, postoji i veliki dodatni motiv da se, na “Borinim pozorišnim danima”, posvetimo baš njegovom delu, a posebno ovom romanu: pored toga što obeležavamo jubilej festivala koji nosi njegovo ime (trideseto izdanje), proslavljamo i stogodišnjicu od objavljivanja “Nečiste krvi”.

Osim u glavnom festivalskom programu, sa scenskim čitanjem dramatizacije “Nečiste krvi” (koje kasnije može da preraste i u novu predstavu Pozorišta „Bora Stanković“), stogodišnjica će biti obeležena i u pratećem programu, i to izložbom posvećenom samo ovom romanu i predavanjem profesora Filološkog fakulteta iz Beograda i uglednog književnog kritičara, Tihomira Brajevića.

Višestruko koncepcijsko umrežavanje i preplitanje programa 30. Borinih pozorišnih dana, a koje se, takođe, nadovezuje na standarde postavljene prošle godine, prisutno je i u drugim pratećim festivalskim programima. Pored pomenute izložbe i predavanja, njega još čine izložba Muzeja pozorišne umetnosti Srbije iz Beograda posvećena scenskim postavkama proze Meše Selimovića, i ciklus projekcija video snimaka značajnih predstava iz prošlosti rađenih prema „ne-dramskoj“ literaturi (takođe iz kolekcije Muzeja pozorišne umetnosti Srbije). Već na prvi pogled jasno je, da se i u glavnom i u pratećem programu 30. Borinih pozorišnih dana, obeležava još jedan veliki jubilej srpske književnosti: stogodišnjica rođenja Meše Selimovića (dve predstave i jedna izložba).
Nadam se da je ovaj kratak tekst opravdao odluku programske komisije “Borinih pozorišnih dana” da 30. izdanje festivala bude koncepcijski posvećeno dubokoj, drevnoj i suštinskoj vezi između reči i scene, književnosti i pozorišta, a sve u slavu velikih majstora pisane reči, pre svega Borisava Stankovića i Meše Selimovića. Ako je tako, onda je vreme da mi zaćutimo i da vas prepustimo slušanju dobrog pozorišta. Ne brinite se, imaće šta i da se vidi.



  • Ostavi komentar